Život je bolji bez toalet papira

Među mnogim alarmantnim pojavama u proteklih nekoliko nedelja je i apokaliptična opsesija Amerikanaca toalet papirom. Uprkos uveravanju stručnjaka da ga ima dovoljno za sve, ljudi insistiraju na tome da svoja kolica (i svoje kamionete) natovaruju guz-papirom. Rafovi su prazni. Toaleti su poharani. Jedno policijsko odeljenje u Oregonu je čak moralo i da objavi sledeću izjavu: „U toku je nestašica toalet papira. I to će proći. Ne zovite policiju. Ne možemo da vam donosimo toalet papir“.

Kada ovakvi nasumični strahovi isplivaju na površinu – jezivi klovnovi, sonični napadi, satanističke sekte, čak i milenijumska buba iz 2000. – to nam govori nešto o datom društvu. Ali kako da shvatimo iznenadno pojavljivanje ASTP-a, iliti anksioznog sindroma toalet papira? Da li je ovo stvaran problem? Da li je u pitanju mikrokosmos našeg iskustva svakodnevnog olakšavanja? Ili samo zgubidanimo u oralno-analnoj fazi društvenog razvoja?

Moja ćerka-tinejdžerka bi zakolutala očima i odlučno me ubacila u ovu poslednju grupu. Ali ovo posebno pitanje je jedno od onih koje je blisko mom… srcu. Jer pre više godina, kada sam bio mladi putnik, imao sam taj isti strah. Godinama sam putovao noseći sa sobom svoj toalet papir, zato što sam bio uplašen – ne, prestrašen – da ću završiti na mestu na kome ga nema.

Video sam toliko mnogo takvih mesta, u istočnoj i zapadnoj Africi, na jugoistoku Azije, na Karibima. Pored šolje bih zatekao crevo, lavabo, flašu ili kofu. Ali ne bih razumeo logistiku, protokol ili etikeciju koji su potrebni. Čitavih godinu dana sam kao student na razmeni živeo u Italiji sa bideom u sobi, za koji sam mislio da je samo na čudan način nisko postavljeni lavabo.

Što i jeste bio, ali ja nisam imao pojma da je u pitanju lavabo za zadnjicu. Da sam tada znao ovo što znam danas, život bi mi bio toliko mnogo lakši, mnogo manje obuzet strahovima, znatno manje iritantan. Bio sam na mestima na koja se Gospodin X ne bi usudio ni nogom da kroči, i teškom mukom sam stekao neke mudrosti koje želim da podelim.

Kao prvo, misaoni eksperiment: kada bi bosonog šetao po svom dvorištu i iznenada među nožnim prstima osetio neprijatnu gnjecavost svežeg psećeg govna, kakva bi bila tvoja reakcija? Da li bi pomislio, „Bože, moram kući da suvim, lako otcepljivim toalet papirom obrišem ovo sa noge“?

Ne. Brzo bi otrčao do creva ili lavaboa. Našao bi sapun. I oribao bi stopalo rukama.

Da odemo još malo dalje: toalet papir ti nije zaista potreban.

Toalet papir je fina stvar, ali ljudskim bićima je sasvim dobro išlo i bez njega, bar 70 hiljada godina (prilično sam siguran da sam to pročitao u Sapijensu), ako ne i duže. Tek od nedavno, ljudi su u određenim zemljama postali zavisni od ovih malih, belih kvadrata.

Šta su upotrebljavali pre toga? Šta milijarde ljudi upravo koriste? I šta bi trebalo da upotrebljavamo danas?

Vodu.

I ruke.

Eto, rekao sam. Niko o ovome ne govori, a trebalo bi. To bi sačuvalo bezbrojno drveće, beskonačne količine vode, a nas od neizrecivo velikog broja sati brige.

Očistiti sebe na ovaj način nije teško. Logistika je jednostavna. Mentalni i kulturni jaz je izazov koji treba premostiti. Ali šta vas čeka na drugoj strani? Blaženo čista pozadina.

U zavisnosti od izvora vode koji vam je na raspolaganju, to se može obaviti na nekoliko načina.

U Japanu imaju fensi WC šolje koje šrtcaju vodu sa svih strana, svake moguće temperature.

U velikom delu Evrope koriste bidee.

U Tajlandu se u svakom toaletu nalazi ručni sprej.

Na drugim mestima, pored šolje ćete zateći flašu ili kofu.

U normalnim vremenima u SAD, za toalet možete da naručite bidea koliko god želite (sada biste verovatno morali malo da sačekate). Ali striktno govoreći, ove tehnologije su samo varijacije na temu: kako da voda dopre do vašeg donjeg odvoda, za šta vam ne treba poseban alat. Sa bideima i štrcaljkama je jednostavnije, ali kada su u pitanju kofe i slično, jednostavno sipate vodu na donji deo leđa, i ona prirodnim tokom stigne tamo gde treba.

Nakon što voda dopre do prljave površine (ne pre), svojom drugom rukom pomognete da se prljavština spere. U zavisnosti od vašeg načina ishrane, za ovo mogu da budu potrebne različite količine vremena i vode. Ali praksom se dostiže velika brzina i efikasnost. U Italiji (sada to znam) ljudi pre čišćenja utrljaju malo sapuna na ruke.

Ako želite, i taj luksuz vam je dostupan, možete da upotrebite malo toalet papira da dovršite/proverite posao koji ste obavili. Ali to nije neophodno. Jednom kada ste se očistili (broj 2) ili isprali (broj 1), vaša pozadina je spremna za pokret. Ako ima ostataka vode, samo se protresite kao Tejlor Svift, i ostatak će ubrzo nestati. Verujte mi.

Posle toga operite ruke običnim sapunom. Dokle god ih više od šest puta protrljate pod mlazom vode, bakterije će faktički nestati.

Za sve ovo je potrebno malo vremena da se naviknete, i ne očekujem da će ovo u skorije vreme postati opšte prihvaćeno. Ali jednom kada se izveštite u ovome, zapitaćete se kako ste uopšte preživeli sve te godine brišući fekalije suvim papirom.

Zapitaćete se kako smo uopšte dospeli u ovu situaciju, i ponadaćete se da možemo da se izvučemo iz nje. Barem dok nam ne ponestane sapuna.

Frenk Burs je autor knjige “Geografija ludila: kradljivci penisa, vudu smrt, i potraga sa smislom najčudnijih svetskih sindroma.“

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.