​Kako je kad prestaneš da uzimaš lekove za bipolarni poremećaj

Kad sam imao pet godina, ćale mi je poklonio video kasetu sa snimkom nastupa Robina Vilijamsa uživo u Metropolitenu! "Mislim da će ti se ovo dopasti", rekao mi je. "To je onaj lik iz Aladina." I zaista mi se dopalo. Sedeo sam satima bez prestanka i histerično se smejao uprkos tome što moja mlada glavica nije kontala šale o kokainskim terevenkama i Ronaldu Reganu. Nisu mi se dopale same šale, već njegova energija. Robin Vilijams je projektovao živahno ludilo — brzinu i opsesivnost koje sam prepoznao u sebi već sa pet godina. Prepoznao i voleo.

Naravno, sa pet godina nisam znao da je Robin Vilijams tvrdio da je uzimao kokain "da bi se malo smirio".

Dvadeset godina kasnije, stojim na uličnom uglu prekoravajući neke ljude koje sam upoznao te večeri. "Hej, jeste, tako je, čitava ta ujdurma sa Trampom je nenormalna, naravno, ali ko želi da čuje kako ću urimovati sve zemlje na svetu?!" Potom se upuštam u ubrzanu izvedbu "Yakko's World" od Animaniacs, ignorišući njihove zbunjena lica dok rimovano nabrajam zemlje Latinske Amerike. Ovo je mirna noć za njih — popili su malo vina, možda koje pivo. Upravo su me gledali kako ispijam šest koktela i čitavu flašu crnog vina. Insistirao sam da ih sve častim tajvanskim čajem. I to ekstra velikim.

Tad shvatam da se vratio: Manični Patrik. Prestao je da uzima lekove i vratio se u grad, do kolena zagazivši u rimovani sleng, alkoholizam i sago loptice.

Od svih bolesti, bipolani poremećaj mi je najnejasnija — i sa njom imam najkomplikovaniji odnos. Mrzim izraz "bipolaran". Mnogo više volim kad se kaže manična depresija, jer osećam kako se te dve reči odbijaju jedna o drugu. Manična. Depresija.

Za lika koji voli da piše kao ja, manični napad je istovremeno i blagoslov i prokletstvo. Bliski prijatelj mi je nedavno rekao: "Razgovor sa tobom je kao da imaš otvoreno 100 tabova u Hromu." Kad sam maničan, milion asocijativnih linija šiba mi u glavi odjednom. U tom fliperaškom moždanom prostoru uspostavljaju se čudne veze i odatle izvlačim najblistavije delove koje posle koristim za stvaranje svoje umetnosti i identiteta. Ali u toku samog napada ga je teško kontrolisati, pa čak i želeti da ga kontrolišeš.

Ali otvorenih 100 tabova odjednom ume da ostavi traga na pretraživaču. Usporava njegov rad i pada; puca vatromet, rimske sveće eksplodiraju. I ukoliko se to ne dogodi u snu (što se često dešava), mogu da osetim kad nadolazi napad. Prelazak u iscrpljenu depresiju posle nedelju ili više dana maničnog ludila (nekada su bili meseci) žestoko je i iznurujuće iskustvo. Na svaki dan hiperaktivne maštarije, provedem jedan dan u krevetu gotovo potpuno nepokretan. Mogu da osetim blatnjave točkiće u svom mozgu kako šlajfuju u mestu i, na kraju, odustaju.

Isto tako, posle depresije, nastupi dan ili dva stabilnosti, a potom zaslepljujući udar groma KRAŠ i Manični Patrik je ponovo tu, dušo! Ponekad me podseti na neduhovitog Šašavog profesora (drugim rečima, Šašavog profesora 2).

Rvam se sa tim destruktivnim odnosom koji imam prema maničnoj strani moje ličnosti. "On" ume da podseća na supermoć. Moja nervoza od prisustva ljudi nestaje i ispunjen sam vrcavim sampouzdanjem. Mogu da kontrolišem prostoriju. Moja mašta prelazi u petu brzinu. Nikad nisam probao drogu koja je blizu čistoće istinski maničnog napada. To je kao da učestvujete u policijskoj poteri kojoj nema kraja — konstantnih pet zvezdica u GTA Vice City.

Ali, naravno, usput pregazim mnogo metaforičkih pešaka. Manični "ja" je alkoholičar, seksoholičar, kleptomanijak, šopaholičar i vulgarni siledžija. Dok pucneš prstima lake pošalice pretvaraju se u brutalna kasapljenja, a ljudi bivaju povređeni nemajući pojma u čemu su pogrešili. Spalio sam nesvesno mnogo mostova za sobom.

Tu drskost zovem "Efektom Larija Dejvida". Dok traje, imam hrabrosti da svima kažem sve: bili oni roditelji moje devojke, moj šef ili moj profesor. To, naravno, dovodi do brojnih scenarija tipa "jebi se, Lari Dejvide" i mnogo "avantura" u stilu šašavog sitkoma.

Jednom sam skočio na jednu od onih plovećih staklenih kocki za žurke na reci Svon u Pertu. Drugom prilikom sam upao na proslavu 21. rođendana nepoznate osobe i ostavio niz uvredljivih poruka u knjizi gostiju.

Veliki deo manije čini megalomanija. Van Gog se često navodi kao arhetipski primer maničnog depresivca. Zamislite samo kolika je opsednutost sobom bila potrebna da biste odsekli sebi uvo i poslali ga svojoj simpatiji. Solipsizam je istovremeno privlačan i odbojan.

Kad sam u uzlaznoj fazi maničnog napada to deluje kao frenetična bukake žurka u mojoj glavi, a ja sam svi učesnici odjednom. Ali kuda prođe takav egoizam, tu ostaju uništene veze i napušteni projekti. I nema goreg osećaja od pada i kukanja nad nesposobnošću da ostvarim nemoguće želje maničnog sebe.

Bila je potrebna velika pomoć moje devojke da bih prema svom bipolarnom poremećaju postupio ozbiljno. Započeo sam redovno lečenje pre četiri godine.

Sve je maglovito na lekovima; ne mogu da se setim imena ili lica. Mučim se da prizovem šta je bilo juče. Slobodne asocijacije su kao istiskivanje priličnog tvrdog izmeta. Grogi sam i iscrpljen. Moj kreativni proces se izmenio: prijateljima govorim da je pisanje na lekovima kao da ponovo učiš maternji jezik. Kao pomoćni točkovi, samo što je jedan od njih u obliku trougla.

Zato sam prestao da ih pijem.

A jako je teško ostati na lekovima kad mi šapat u pozadini mozga govori da sam zlatni bog. "Ostavi lekove, ti genijalni ludaku", čika me on. "Ajmo u grad da se razvalimo! Jer, pomiri se sa tim: nikad nisi imao prijatelja kao što sam ja!"