U poslednje vreme imam problema sa spavanjem, ako se to što ne odlazim u krevet pre tri ujutru, a ne ustajem pre 11 može uvrstiti u problem. Uglavnom, prethodne večeri sam opet zaglavio uz knjigu nad slabim svetlom noćne lampe, što je rezultiralo time da ustanem skoro u podne. Uzeo sam telefon, pogledao koliko sam sviranja alarma i ovog puta propustio, a zatim uključio internet. Još uvek žmirkajući, otišao sam, ne odvajajući se od telefona, do kupatila da se uljudim.
Reklame
Moja najvića briga tog jutra, pored osećaja krivice što u dvadesetpetoj ustajem tako kasno, bila je moja očajna frizura. Realno, šta sam bolje mogao da očekujem za 250 dinara. Pogledao sam svoj odraz u ogledalu, proklinjući samog sebe na pomisli da su bilo kakve šiške dobra ideja, i dok sam desnom rukom prao zube, levom sam odgovarao na poruke prispele u toku noći. Pored poruke za dobro jutro i podsetnika koji mi je majka ostavila da su integralne pogačice u rerni, upitan sam i da li sam video šta se desilo u Briselu. Šta god dobro da se desilo u Briselu, sigurno je moglo da sačeka malo, tako da mi je srce već tuklo dok sam skrolovao kroz njuz aplikaciju. Video sam vest o bombaškom napadu i još uvek nepouzdanom broju žrtava, a onda sam ušao u kadu da se istuširam.
Sa Briselom sam se upoznao mnogo pre saznanja o postojanju Evropske unije, pregovora i ostalih zafrkancija. Za prestonicu Belgije sam saznao iz stripova koje sam kao klinac jednako konzumirao kao i sada. Preko belgijskih stripova sam se i bespovratno zaljubio u devetu umetnost (da je ćale tada probao sa Zagorom, ne bi uspeo, garantujem). Nisam ih čitao pravilnim redosledom jer su devedesete bile dosta zajebane za nabavku stripova, ali sam nekako uspeo da klinačke dane ispunim avanturama likova sa hartije. Pored Štrumpfova i Taličnog Toma koji su kao ideje samo potekli iz Belgije, puno sam zgotivio Spirua i Fantazija koji su se nakon svih belosvetskih pizdarija uvek nekako vraćali u taj Brisel. I naravno Tintin, zbog koga nisam možda direktno zavoleo novinarstvo, ali sam makar poželeo da non-stop putujem i otkrivam nešto. Dugo sam furao isti čuperak kao on (doduše nenamerno, nekako se stvarao tokom spavanja), a deceniju kasnije sam dobio belog psa nalik njegovom (takođe neplanirano) i upisao studije novinarstva (okej, ovo je bilo planirano).
Reklame
Brisel sam posetio pre dve godine. To je bio prvi grad koji sam posetio koji izgleda isto onako kao i u stripovima. Možda sam stekao takav utisak jer Gotam ne postoji, Njujork mi je previše daleko i frka je oko vize, a možda sam i bio previše uzbuđen, ali grad je zaista delovao nacrtano. Trgovi i preuske fasade pozdravljali su me iz uvodnih kadrova stripova sa moje police. Još dok sam se klackao u autobusu koji vozi od aerodroma, upijao sam svaki delić Brisela, počevši od štrokave gradske periferije karakteristične za svaku evropsku metropolu, pa sve do Midi stanice gde je trebalo da siđem. Bio sam smešten u sobi u poktrovlju u stanu čija su ulazna vrata podsećala na Šerlokova 221b. Stan je bio na svega pet minuta od stanice i, prema rečima hostova, nalazio se u siromašnom, ali mirnom kraju.Moj brat je bio u Briselu godinu dana pre mene i u razgovoru sa taksistom je saznao da tamo ni u kom slučaju ne treba izlaziti noću. Čudilo me je to što je moj brat kao neko ko se u normalnim okolnostima ne vozi taksijem uopšte započeo razgovor sa taksistom, a kamoli što mu je poverovao da kao mlad čovek ne treba da izađe vikendom u prestonici. Sve u svemu, tu jednu noć u Briselu je proveo u baru u prizemlju hotela, slušajući ambulantne sirene i verujući da mu se život nalazi u opasnosti ako samo promili glavu napolje.Ne želeći uopšte da uzimam u obzir bezbednosne procene rođenog brata, ja sam ipak rešio da prošetam noću kroz Brisel. I šta sam doživeo? Prepune ulice, murale i statue sa likovima iz stripova, prodavnice čokolade koje rade do kasno i džez klubove u kojima hipsterski didžej duo vrti muziku sa singlica. Došao sam tamo sa jednim rancem koji sam u povratku do vrha ispunio stripovima i belgijskom čokoladom kojom sam se tokom ta dva dana overdozirao. Brisel je bio dobar grad, karakterističan na svoj način, multikulturalan, evropski, ali opet običan, normalan. I u tom istom Briselu su juče eksplodirale tri bombe.
Reklame
Kada sam izašao iz kupatila nakon dužeg tuširanja i seo za laptop, svi mediji su uveliko prenosili događaje iz Belgije. Skakao sam sa taba na tab, slušao živi prenos sa uključenjem ambasadora na jednom, a čitao procene eksperta iz reda anti-terorističke jedinice na drugom. Slušao sam i izjave očevidaca čije mišljenje nešto znači, a i one čije ne znači, već su se samo našli na sasvim običnom mestu u najzajebanijem mogućem trenutku.Zapamtio sam svaki sekund snimka evakuacije ljudi sa aerodroma. Aerodromi su uvek haotični i uvek postoji određena doza straha (da li ćete propustiti let ili će vas drkati imigraciono), ali ono juče je bila posebna vrsta haosa. Tipovi su se razneli u delu za odlaske, verovatno shvativši sintagmu "odleteti u vazduh" previše ozbiljno. Nešto kasnije je došlo do eksplozije i na metro stanici Malbek. Kao da gledaš neki loš spot, samo bez onog dela na kraju kada piše "nijedna životnja nije povređena tokom snimanja".
I kakav je bilans svega ovoga? 31 osoba je poginula, dok je 250 povređeno. I da, Starbaks je zatvorio svoje lokale u Belgiji do daljeg. Najpoznatiji lanac kafeterija se odrekao zarade, toliko je zajebano bilo.Sedeo sam tako par sati za laptopom i gledao vesti, potpuno nesposoban da konstruktivno mislim, reagujem, a još manje da bilo kako pomognem. Integralne pogačice su već ušle u četvrti sat hlađenja, a ja sam kasnio da se vidim sa urednikom drugog portala koji je trebalo juče da izbaci moj prvi tekst koji nisam sredio, a kamoli napravio nalog na wordpressu i ubacio ga. U jednom trenutku sam samo zatvorio laptop i odlučio da se svima koji me čekaju izvinim i izvučem na hroničnu neodgovornost.
Reklame
Ostatak dana proveo sam vrteći neke polu-prazne misli po glavi, čitajući ranije tekstove kolega i pitajući se da li imam nešto da kažem povodom svega, da li imam pravo na tako nešto. Da li sam kompetentan, zreo, jesam li makar dovoljno pismen?
Moj problem je što ne razumem terorizam. Mogu da razumem svašta, ali da ušetaš sa automatskom puškom na rok koncert ili se u perjanoj jakni u martu digneš u vazduh i ozlediš gomilu anonimusa, koja je poenta?Moje znanje iz video igrica je ovog puta beskorisno. Samo znam da su teroristi loši momci, a oni nikada ne pobeđuju. Tako je uvek bilo u stripovima, barem u belgijskim.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
