VICE intervju: Peti Smit

Ovo je VICE intervju. Svake nedelje ista pitanja postavljamo drugoj slavnoj i/ili interesantnoj osobi u pokušaju da prodremo u njihovu psihu.

Ona je slikarka, posnikinja i pankerka; naratorka u svakom mediju i svetska putnica. Njen kreativni život - koji evocira do fascinantnih detalja u memoarima "Just Kids" i "M Train" – počeo je u Njujorku ranih 1970-ih gde je svoju umetnost menjala za smeštaj u Chelsea hotelu i blejala sa Alenom Ginzbergom i Turstonom Murom. Gladna je preživljavala u tada jeftinom gradu koji je rado prihvatao sanjare i odlučila je da uhvati energiju njene generacije.

Nikada nije planirala da snimi ploču, ali se njen debi album "Horses" i dalje smatra za jedan od najvažnijih u veku. Prkosna, gladna i androgena, ona gleda u kameru na omotu albuma koji je napravio njen momak iz mladosti Robert Mejpltorp. Njena strast za kreativnim radom drugih i sopstvenim je zarazna. Nakon nekoliko mirnih godina koje je provela sa porodicom, srećom vratila se tokom 90-ih i od tada pravi muziku i ide na turneje. Njeni nastupi su više masovna spiritualna buđenja nego svirke. Oni revitalizuju. Peti Smit je sa drugog sveta pa ipak, najljudskija od ljudi.

Uoči njenog koncerta u Hajd parku, ona se u hotelskoj sobi u Londonu oporavlja od džet lega pošto je tek stigla iz Tokija.

Koliko si zapravo knjiga čitala i završila u poslednjih godinu dana? Nemoj da lažeš.

- Ne bih mogla da odgovorim na to pošto čitam svakog dana. Ne znam…barem 200? Ali ponekad čitam knjigu po dva puta. Ako putujem, potražim knjižaru sa izdanjima na engleskom. Srećna sam što sam u Londonu pošto ovde mogu da ih nađem puno. Mnogo mi se sviđa francuski pisac Patrik Modiano. Obuzela me je njegova atmosfera pa sam pročitala sve njegove knjige prevedene na engleski. Po drugi put čitam njegovu knjigu Paris Nocturne. Imam primerak The Wasteland sa sobom i čitam biografiju o Simon Vejl koju je napisao Fransin Duplesiks Grej . Kada završim sa Londonom, vozom ću da idem do Ašforda u Kentu da posetim Vejlin grob, tamo je umrla tokom rata.

Koliko ljudi je bilo zaljubljeno u tebe?

O moj bože? Bilo bi baš uobraženo kada bih na to odgovorila. Imala sam sreće u ljubavi, ali nikada nisam brojala. Moj muž je bio moja velika ljubav. Upoznala sam ga 1976. i venčali smo se 1980. Bila sam sa njim dok nije umro 1994. Tu je i Robert Mejpltorp, moja velika mladalačka ljubav. Kada razmišljam o ljudima koji se vole, to je nešto najvrednije. Volimo razne ljude koje nikada nismo upoznali: glumce, glumice ili pisce jer su prosto tako predivni. Reč "ljubav" koristimo na mnogo lepih načina, ali prava ljubav sa jednom osobom je nešto mnogo dublje.

Kada te je u životu potpuno obuzeo strah?

Jednom smo moj muž i ja bili u prodavnici igračaka sa našim malim sinom koji je tada imao oko tri godine. Odjednom je nestao. U trenutku. Bila je to prilično velika prodavnica i tražili smo ga 15 minuta. U to vreme su se u Detroitu dešavala kidnapovanja - jedna mala devojčica je ubijena. Zajednički horor koji smo moj muž i ja u tih petnaest minuta proživljavali je nešto najgore što sam ikada doživela. Našli smo ga: sakrio se u mali dečji šator. Naravno, bili smo presrećni, ali nikada nisam osetila jači strah.

Drugi najveći strah sam osetila kada je avion udario u Svetski trgovinski centar. Moja ćerka, koja je tada imala devet godina, išla je u školu nedaleko odatle. U stvari, iz moje kuće sam mogla da vidim kako kule padaju. U trenutku, sebični majčinski strah da je nešto moglo da se desi njenoj školi me je obuzeo. Tako da su oba najveća straha u mom životu došla kada sam brinula za svoju decu.

Šta bi bio tvoj poslednji obrok?

Morala bih da razmislim. Pa, da li bi to bio šot mezkala ili kafa? Kafa bi možda pobedila, ali moj poslednji obrok? To je baš teško pošto znaš da obožavam hranu. Moglo bi da bude nešto baš jednostavno kao, na primer, špageti aglio e olio. To bih volela.

Da li te je nekada neko progonio?

Tokom 70-ih sam imala problema sa fanom koji je počeo da mi uzima stvari. Otišla bih recimo na radio stanicu i ostavila knjigu na stolici, a ova osoba bi se odjednom pojavila i krala moje stvari - trebalo mi je neko vreme da shvatim šta se dešava. Imam skoro 70 godina tako da ne očekujem da ću više imati tih problema. Ali sam takođe dosta otvorena i živim slobodno. Nisam prizvala takvu atmosferu. Ne trebaju mi telohranitelji. Čak i kada sam bila najuspešnija, kada sam bila mlada, imala sam dovoljno sreće da održavam kontakt sa svojim ljudima i dam im do znanja da želim da živim normalnim životom. Želim da mogu da hodam ulicom i jedem šta mi se jede.

Koji film ili serija te rasplače?

Oh, ja plačem uz sve. Plačem uz većinu fimova koje gledam. Poslednja serija uz koju sam plakala je bilo finale Valendera, Bi-Bi-Sijeve produkcije. Kenet Brana kao Valender me rastužuje. Na kraju skoro svake epizode sam u suzama, ali ja sam laka na suzama. Ponekad me filmovi oraspolože. Kada sam videla Tim Bartonovu "Alisu u zemlji čuda", kada na kraju juri za Džabervokijem i kaže "Pokušavam da verujem u šest nemogućih stvari pre doručka", plakala sam uz to! Znaš, više plačem kada ljudi uspeju da prežive nego kada se nešto tužno ili tragično dogodi. Ponekad me najsrećniji filmovi rastuže, prosto kada vidim neku vrstu radosti ili ujedinjenja ili nešto lepo da se dogodi ljudima, kada je naš svet tako mračan i težak. Radost me rasplače.

Koje ti je najupečatljivije sećanje iz škole?

Dan kada sam shvatila da volim da govorim pred ljudima. Socijalno sam bila stidljiva i pomalo čudna. Radili smo Mobi Dik u školi i bilo mi je toliko dosadno ono što je nastavnik pričao - i kapiram da je to bilo prilično očigledno - pa se nastavnik naljutio i rekao mi da, ako mislim da mogu bolje da prezentujem knjigu, izađem za katedru i to i uradim. Ja sam rekla 'u redu', ustala i ispričala odeljenju sve o Mobi Diku u svom fazonu. Svi su uživali pa sam pomislila kako bih to mogla da radim uspešno. Razmišljala sam da budem profesorka u školi. Nisam to postala, naravno, ali i sada često pričam pred ljudima. O tome dosta razmišljam.

Pomislila sam na to prošle godine na Glastonberiju pošto je bilo puno ljudi u publici. Dalaj Lama se popeo na binu i htela sam ljude da zamolim da mu otpevaju rođendansku pesmu. Pogledala sam na tih 100.000 ljudi nervozno, ali se u tim situacijama uvek podsetim kada sam izašla pred odeljenje i rekla šta mislim. Prosto, izražavanje mišljenja. Tako da mi se to urezalo. Taj trenutak.

Koji ti je najponosniji trenutak u karijeri?

Tokom prošle turneje smo bili u Poljskoj i svirali pred oko 20.000 ljudi. Svirali smo "Horses" i, kunem ti se, 70 odsto tih ljudi je bilo mlađe od 25 godina i pevali su reči čitavog albuma. Bila sam u suzama jer je to za mene nešto posebno. Ako ćeš osetiti ponos, šta je bolje nego ta komunikacija sa novim generacijama. Usred mesta na kome nikada u životu nisam bila, da toliko mladih ljudi podržava ono što radimo, daje svoju energiju i prima našu. To su stvari kojima sam stremila kada sam bila mlada. Znaš, direktna komunikacija sa ljudima. To je nešto na šta treba biti ponosan, više nego na neku nagradu ili tako nešto.

U koju teoriju zavere veruješ?

Teorije zavere! Nisam nešto u tom fazonu; više sam osoba koja posmatra čudan humor određenih stvari koje povezuju sve. Ponekad razmišljam kako smo svi srećne ili tužne žrtve unapred osmišljenog sveta, jer mi se ponekad čini da su sve stvari već zapisane. Moja ideja zavere je pokušaj da se shvati koliko su naši životi već zapisani, a koliko je u pitanju improvizacija. To su stvari o kojima razmišljam.

Ovih dana nam nisu ni potrebne teorije zavere jer ima toliko loših stvari koje se dešavaju u svetu za koje bi naši političari, vlade i korporacije voleli da verujemo da su samo teorije. Promena klime, zagađenje i pesticidi, sada se prirodni poredak uništava. Nestanak pčela. Zastrašujuće stvari u koje treba da verujemo su poput zavera, ali je istina da se svet menja i to ne na bolje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu