Kada i ko menja pocepane i pohabane zastave koje se ponosno vijore po Beogradu

Svoj poslednji odlazak na Kosovo u februaru ove godine pamtim i po jednom nemilom utisku: maltene duž celog puta od graničnog prelaza Jarinje do Kosovske Mitrovice, lepršale su srpske zastavice.

Nije me dirnula toliko težnja da se bar njima obeleži teritorija (nadmoć, prevlast), koliko jadni izgled državnih obeležja. Nalik iscepanim, prljavim krpicama, jedva prepoznatljivih boja i simbola. Izubijanih kišom i vetrovima, nemarom lišenog dostojanstva. U stvari, tipičnom nedoslednošću po kojoj čim prođe euforija nekom idejom, za njom ostaje rasulo.

Međutim, žacnulo me je i to što je ovaj patriotski zanos – patos, i prilično plaćen. A, s obzirom na dalji razvoj događaja (sa zastavama), što je taj novac kao bačen u bunar.

Shvatam da vlast tamo ima preča posla, recimo, natezanje oko Trepče, formiranja srpskih institucija.

U Beogradu, opet, slika nije tako tužna, ali je malo koja zastava čista i nova. To posebno nervira penzionere, pa se Stojanka Jovanović obratila gradskoj televiziji, apelujući da se na OŠ "Braća Baruh", njoj preko puta, promeni trobojka.

"Bolela me duša da je tako odrpanu svakog dana gledam, pa sam morala da reagujem", objašnjava Stojanka, koju slučajno poznajem lično.

Dežurnom na telefonu jutarnjeg programa još je dodala da se ona lično nudi da, s vremena na vreme, opere sve prestoničke barjake. Da će izdvojiti novac za vodu i prašak od svoje skromne penzije.

On joj nije rekao, možda i što nije znao da propis kaže: "Zastave se ne peru, jer posle dužeg stajanja nisu prljave već dotrajale i menjaju se dva - tri puta godišnje, u zavisnosti od lokacije". Ovo pravilo je za nas otkrila informativna služba Skupštine grada, preko zvaničnog dopisa.

Zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije, na koji nas ova služba upućuje, na samom svom početku kaže da se tim simbolima "predstavlјa Republika Srbija i izražava pripadnost Republici Srbiji". Te da se, po Članu 6. "ne smeju upotreblјavati ako su oštećeni ili su svojim izgledom nepodobni za upotrebu, već se povlače iz upotrebe".

Prema ovom aktu, u obavezi su da ih istaknu samo državni organi na glavnom ulazu zgrade, kao i organi državnih i pokrajinskih vlasti. Kad je Beograd u pitanju, sve to je "regulisano Statutom i Odlukom o upotrebi imena, grba i zastave grada Beograda", navode u ovoj službi.

Na zvaničnoj prezentaciji Skupštine grada saznajem da je aktuelno rešenje beogradskog barjaka još 1931. osmislio poznati slikar Đorđe Andrejević Kun. Posle Drugog svetskog rata, "Grad kao da je počeo da zaboravlja na svoj grb, zbog promenjenih društvenih okolnosti". Pa krenuo da ga stilizuje i menja, bez prateće dokumentacije, sve do 1991.godine. Kad je, "suočen sa konfuzijom paralelne upotrebe dva grba", ozvaničen njegov stari izgled, sa manjim korekcijama.

Od tada, upotrebu zastave reguliše odredba po kojoj je to "stvar ponosa" i za ovo "nije potrebno odobrenje, ali nepravilna, neprimerena i nedolična upotreba koja vređa dostojanstvo Beograđana - podleže kaznenim odredbama. Preporučuje se zato prethodna konsultacija".

- Što se tiče procene stanja zastava koje su istaknute ispred ili na objektima Gradske uprave, za to su zaduženi rukovodioci odseka Službe za opšte poslove Gradske uprave – objašnjavaju u informativnoj službi Grada. Na terenu saznajem da postoji i nadležna – komunalna inspekcija, koja opominje na pridržavanje zakona. A kad neko pravno lice načisto zabrlja, ima da plati kaznu od 40.000 do 400.000 dinara, što se mahom odnosi na zloupotrebu. Korišćenje gradskih simbola kao robnog ili uslužnog žiga.

Pretpostavljam (s pravom) da situacija nije kao sa Parking servisom, kad ti kola odnesu, pa im onda izbrojiš šuške da bi mogao opet da voziš svoj auto. Odnosno, da inspektori u ovom slučaju prvo opomenu za nepropisno "parkiranu" zastavu.

Tako čuvar u Jugoslovenskoj kinoteci, na čijoj se novoj zgradi vije (zvanični izraz) i prilično nova trobojka, svedoči da se za ove tri godine to jednom dogodilo, i da su odmah istakli novi primerak, iz rezerve. Siva boja bele govori o njegovoj "dotrajalosti", te da je kucnuo čas da opet to učine, bez opomene.

Znam da čuvar ni za šta takvo nije odgovoran, pa se ljutim na sebe što nisam zatražila prijem kod direktora, Jugoslava (gle čudne li koincidencije) Pantelića. Grešku ne ponavljam u OŠ "Vuk Karadžić", gde se ivica barjaka odvojila od ostatka. Resice kao da grabe da se ponovo spoje u celinu državnog obeležja.

Direktor, mlad i ljubazan, Zlatko Vučanović, prosto se obradovao što sam mu skrenula pozornost na izgled zastave. Bar dvaput godišnje, na počecima školskih semestara, i njemu samom obavezno pada na pamet da je prekontroliše. Sada, od raznih drugih briga, ovo nije stigao, a nije bilo ni primedbi roditelja, koji na sebe kadkad uzmu da mu spočitaju ukupni dojam ugledne škole, na ime ove stavke.

A tada se prikupi novac od đaka, tačnije, njihovih majki i očeva, premda zastava ne staje više od 50-100 evra. Vučanović mi je, tako, zahvalan što sam primetila ono što on nije.

- Kad, kao u Americi, zastava bude svuda, i nama će bolje da krene – zaključuje.

Obližnji Rudarsko-geološki fakultet drži do propisa kad je broj zastava u pitanju. Tu su i republička, i fakultetska, i univerzitetska, poređane po značaju, ali i ofucanosti. Uđem da potražim dekana, ali on je zauzet, pa preko čuvara poručuje da mejlom zatražim sastanak.

Nema problema, mislim, dok ne odem na sajt i shvatim da prave adrese nema. Pitanja se vraćaju na sve kombinacije ponuđenih skraćenica. Na kraju dignem ruke, i ja imam preča posla. Međutim, mejl-adrese nema ni na sajtu Pravnog, čijeg sam dekana htela da pitam da li je boginja pravde slepa i za boje. Pa ič ne razlikuje sivkastu od bele.

Na Arhitektonskom faksu, trobojka je tek krenula da se froncla, kao i na OŠ "Josif Pančić" na Banovom brdu. Donekle u koliziji sa članom zakona po kom se "grb i zastava Republike Srbije mogu upotreblјavati u umetničkom stvaralaštvu, nastavnom i obrazovnom radu na način kojim se ne vređa javni moral, ugled i dostojanstvo Republike Srbije". A taj član je najbliži obavezama edukativnih ustanova.

Ali, iako nisu baš državni organi, na šta se gro zakona odnosi, već imaju samostalnost, fakulteti se listom drže isticanja zastava. Sad, neki više, neki manje, favorizuju strukovne simbole, pa recimo, privatni univerzitet Alfa (nikad čula!) na Novom Beogradu od deset barjaka, devet posvećuje tržišnoj ponudi. A sirota državna trobojka sva se uvila oko jarbola.

I za taj jarbol mogu nešto da primetim. Osnovna "pritka" sa šiljkom obično je dovoljne dužine, dok je poprečna, tanka, nekako neistrajna, pa kači samo deo zastave. Ovo ima, ponekad, praktično opravdanje, da se slobodan deo zastave pobedonosno zavijori. A nekad, kao ispred Doma učenika "Petar Drapšin" na Dorćolu, "pobegne iz šina", kako je okarakterisala fotografkinja Aleksandrija. Pa da većim delom štrči pravo, dok samo krajičak leprša. I zato se fuca. Sam završetak šipčice, oslobodio se tkanine, i posmatraču grabi pažnju sa zastave i cvećem okićenog balkona.

Pažljivim zagledanjem stičem utisak da su jedino nove i cele trobojke ispred institucija vlasti. Sve druge upućuju na izvestan poremećaj daltonizma, pri kom je bela isto što i siva, grao, mrka. Inače su mahom nepohabane, pa bi možda zakon mogao da uzme u obzir Jovanovićkin predlog – da se naprosto operu. A ne da se, u skladu sa propisom, "nabavljaju nove postupkom javne nabavke".

Primer benzinskih pumpi koji se ne bavi državnim znamenjem, već ličnim marketingom, govori (ima se) – može se. Ali, ko ima više, bar operativno, od Ministarstva finansija – Uprave za trezor (filijala Stari grad), što se ne odražava na stanje simbola zemlje koju reprezentuje. Možda je za to zaslužno što zgradu deli sa Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Ne baš upućenog u ili na finansijske tokove.

Nekad je zastava pravo ogledalo kuće , kao što je u primeru nekad moćne novinske agencije Tanjug. Danas maltene ugašene, otkud i izostanak potrebe da se obnove atributi (bivše) države.

U savršenom stanju su zastave što ih nose barjaktari po beogradskim viđenijim svadbama. Ne znaju tačno zašto to čine, osim da je "takav običaj".

- A ja mislila da se ženi neki funkcioner- glupom opaskom prekidam deo slavlja kod Saborne crkve. Bila sam blizu, mladoženja je neki direktor. Ne pitam za generalije, jer na mene obraćaju pažnju kao na dežurne prosjake.

Taj "običaj" možda može da uđe i u sklop odrednica o posebnim slučajevima upotrebe državne zastave – "na vazduhoplovu, brodu ili drugom plovnom objektu radi označavanja njihove pripadnosti Republici Srbiji, pod uslovima i na način koji su utvrđeni posebnim propisima".

Sve to sa zastavama nekako se taljiga, a bilo bi bolje uz staro vaspitno sredstvo udarca po džepu. Da, umesto da, kako kažu u nadležnoj službi, inspektori nadziru, uglavnom po prijavi građana i službenoj dužnosti prilikom kontrole javnih objekata, sastavljaju rešenja koja dalje šalju višoj jedinici Gradske uprave, ponekad ponekog i rebnu. Kao što rade za nepropisno prelaženje ulice.

Još malo od zakona, pa sam gotova: čini se da se niko ne pridržava stavke da se "zastava, po pravilu, ističe dok traje obdanica". Po noći i za vreme nepovolјnih atmosferskih prilika zastava se spušta. "Izuzetno, zastava se može isticati i noću pod uslovom da je na odgovarajući način osvetlјena", kaže dalje zakon. A sve se to radi – "podiže i spušta, ističe i skida, odnosno pronosi uz uobičajene počasti (ustajanje, pozdravlјanje i dr.)", što se uglavnom događa na sportskim takmičenjima.

To nas dovodi i do zaključka, do jedinih prilika kad smo svojom zemljom zaista ponosni, a to je kad pobedi Nole, vaterpolisti… Stariji od ameba, nismo bili u prilici da se svojom državnotvornošću pohvalimo isticanjem zastava na svakoj kući u bliskoj istoriji, kao, recimo, naše komšije, Crna Gora i Kosovo.

Na sreću ili nesreću, takvo ushićenje kratko traje, i nadalje se rukovodi ekonomskim reperima. Pa se i te zastave spuštaju, skidaju, bez uobičajenih počasti.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram