​Kako ćemo psovati kad jednog dana svi postanu imuni na reč 'jebati'

Psovanje je, kao što već znate, jebeno sjajna stvar. Pretvara loše fore u dobre, jasno daje do znanja vašim nećakama i nećacima da ste vi duhoviti rođak u porodici i ako to uradite u restoranu, uštogljenim tipovima će ispadati viljuške i dizaće glave da vas popreko pogledaju. I, kao što je VICE već izvestio , ubacivanje gomile psovki u svaki razgovor vas ne čini glupim — to je samo dokaz vašeg živopisnog rečnika.

Ali više od samo zabavnog hobija, psovanje je integralni deo ljudske komunikacije, prema tvrdnjama iznesenim u novoj knjizi Koji K: Šta psovanje otkriva o našem jeziku, našem mozgu i nama samima . Autor knjige Bendžamin Bergen ističe da žrtve povrede na mozgu koje su ostale neme često povrate sposobnost govora kad im se otme neka vulgarnost. On takođe demonstrira kako ne postoji dokaz da većina psovki šteti bilo kome, pa čak ni deci — zbog čega Bergen često psuje pred svojom decom i smatra da bi i vi trebalo.

"Ali nije svako psovanje isto", piše Bergen u svojoj knjizi, "a svi znaci ukazuju na pojačavanje jednog specifičnog vulgarnog rečnika u Sjedinjenim Državama – a to su uvrede." On objašnjava da se uvrede razlikuju od drugih reči po tome što imaju opipljive, merljive negativne efekte. A "u poslednje dve decenije", objašnjava Bergen, svi smo se dobro zabavljali dekonstruišući tabue vezane za psovke među kojima su bile "sranje", "jebi ga" i "Isuse", "dok su u međuvremenu sva sila etničkih i seksualnih epiteta postali neizgovorljivi."

Da bismo saznali nešto više o tome šta ta promena znači, kontaktirao sam Bergena, profesora kognitivne nauke na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu. Pričali smo o ogromnoj količini vulgarnosti na jebeno divnom sajtu na kojem se upravo nalazite i o budućnosti psovki uopšte.

Ovaj razgovor je skraćen i redigovan zbog kompaktnosti i jasnosti.

VICE: Kad ste poslednji put opsovali pred svojim detetom?

Bendžamin Bergen: Verovatno jutros. Ne znam šta se desilo, ali iz nekog razloga nisam uspeo da skinem omotač sa kesice za čaj i rekao sam nešto u stilu: "Jebem ti, ne mogu ovo da otvorim."

I ništa mu se nije desilo?

Još je čitav. Pretpostavljam da su većina dvoipogodišnjaka savršeni anđeli, ali on nije. Možda zbog svih tih vulgarnosti. Nije još počeo da ponavlja te konkretne reči, u velikoj meri zato što mislim da ne dižemo dževu oko njih.

Kad biste morali da suzite na jednu stvar, šta običnu reč čini psovkom?

Najveću ulogu igra društvena konvencija — sporazumi da te reči ne koristimo u određenom kontekstu. Ima reči koje ne koristimo kad pominjemo decu i ne dozvoljavamo deci da ih govore, koje ne govorimo u etru — mada ih možda govorimo na VICE-u.

I više od toga! Mi čak imamo emisiju na našem televizijskom kanalu koja se zove Fuck, That's Delicious . Šta se dešava kad se gađamo takvim vulgarnostima u javnosti?

Vi, izdavači, oslanjate se na isto ono na šta se oslanjaju komičari koji rade "sirovu komediju". Psovanje sadrži određeni društveni kapital. Vi kršite tabue. To vas čini kršiocima pravila. Zbog toga ste kul. Zbog toga izgledate kao da posedujete moć i samopouzdanje. Na isti način ljudi sude o psovačima — pojedincima koji psuju — na radnom mestu. Iste te stvari mislimo o ljudima koji psuju, pridajemo im te iste lične atribute. Vi se samo oslanjate na ta ista verovanja.

Ima li tu loših strana?

Trebalo bi da se zabrinete da će sve varijacije reči "jebati" izgubiti svoju moć, jer na neki način vi koristite taj tabu da biste stvorili robnu marku. Živimo u zaista uzbudljivom vremenu, jer se jezik demokratizuje, dok je pre 20 godina gotovo sve što ste mogli da čujete ili vidite bilo filterisano kroz intervencije službi kao što su FCC ili MPAA. Danas sve što vam se pojavi na mobilnom telefonu stiže pravo sa nečijih palčeva, bez ikakve intervencije posrednika. To znači da kad mlađa generacija bude rekonstruisala rečnik prema svojim potrebama, da služi svrsi koju su mu oni namenili, oni će ga koristiti tačno onako kako oni žele, a sve prethodne konvencije počeće da nestaju.

Ali to se ne dešava sa uvredama na rasnoj osnovi, zar ne?

"Crnčuga" je reč koja je obeležila naše vreme. Mislim da se dešava nešto veoma zanimljivo, a to je da te reči — pretpostavljam da ovde smem da ih izgovorom — reči kao što su "jebi ga", "sranje", "puši kurac", "jebem ti mater", one najgore psovke, psovke o kojima je govorio komičar Džordž Karlin — mladi ne doživljavaju kao nešto posebno vulgarne. Ima smisla da te reči počnu da gube svoju moć, jer one zapravo ne govore ništa loše. Nema ničeg suštinski lošeg u vezi sa seksom ili pražnjenjem creva. Reči koje su za milenijalse najuvredljivije su "crnčuga", "žutać", "pederčina" i "retard." To su reči koje radije ne biste da čujete ili izgovorite iz vrlo konkretnog razloga, zbog načina na koji one se najčešće koriste. To su reči koje se često koriste da biste povredili druge ljude. Pomalo sam optimističan kad vidim da ljudi mlađi od mene žele da prekroje jezik tako da on ne može da naudi drugim ljudima i ne mare mnogo za te neke stare konvencije.

I, kako ističete u svojoj knjizi, uvrede mogu da naprave pravu štetu, zar ne?

U jednom konkretnom eksperimentu, nakon što su učesnici podsvesno bili izloženi reči "peder", rečeno im je da će sad ići u drugu prostoriju i voditi razgovor sa nekim drugim sa svog univerziteta ko je gej. Razgovaraće o uslovima života za homoseksualce na univerzitetu i rečeno im je: "Imate tamo sklopljenu stolicu, možete li da je rasklopite kako biste seli na nju i razgovarali sa tim drugim studentom?" Istraživači su izmerili koliko su daleko studenti postavljali stolice. Ako su bili uslovljeni rečju "peder", postavljali su stolice desetak centimetara dalje nego kad su bili uslovljeni rečju "homoseksualac". Ta vrsta fizičkog distanciranja je najkonkretniji mogući pojavni oblik one vrste diskriminacije i dehumanizacije koju stvaraju ove reči.

Sa druge strane, opisali ste druge tipove psovki kao korisne. Kako to funkcioniše?

One vam pomažu da se bolje uklopite u društvo, delujete moćno, delujete samouvereno. One čak pomažu da se ublaži bol. Bilo je nekoliko eksperimenata koji su pokazali da kad ljudi moraju da gurnu ruku u ledenu vodu, polovina njih kojoj je rečeno da psuju tokom uranjanja ruke uspeli su da je zadrže duplo duže od ljudi koji nisu psovali.

Ali šta će se desiti ako se reči kao što je "jebati" budu koristile prečesto kao ta vrsta emotivnog pražnjenja?

Reči umeju da izgube svoju moć. Razlog zbog kog uspevaju da postignu sve te stvari jeste zato što sam ja — a možda i vi — naučen da to nisu reči koje se govore u ovoj kući, mladiću, i mi to onda usvojimo. Ljudi oko nas to usvoje. Zato ljudi osete taj elektrošok koji osećaju kad ih izgovore ili napišu. Zato srce počinje da lupa brže i dlanovi počinju da se znoje, skoči krvni pritisak, reagujete kao kod pravog emocionalnog uzbuđenja. I, očigledno, ako je deo identiteta vaše robne marke da koristite tu fiziološku činjenicu, to vas onda postavlja u nezgodnu situaciju. Ako te reči počnu da izmiču kontroli — ako te reči postanu normalne, tipične, normativne, šta ćete onda raditi? Da li ćete morati da pređete na uvrede? Hoćete li želeti uopšte to da radite?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu