Igrala sam japanske igre simulacije muvanja u sred Beograda i pomalo umrla iznutra

Obula

sam sam nove roze japanke koje sam lepo uklopila sa ratnom kacigom na glavi. Valjda

će me nemilosrdni japanski vojskovođa Nobunaga Oda sad malo više voleti? S

druge strane, njegov ađutant, Micuhide Akeći, čovek koji je Odu u pravom životu

neočekivano izdao, i zatim zapalio hram u kom je boravio njegov gospodar, malo

deluje kao da je ljubomoran dok se šunja za nama po divnoj cvetnoj bašti. Sve

su bašte u ovom svetu divne i cvetne. Pre nego što isključim tablet, igra me

diskretno obaveštava koliko sam uspela da šarmiram Odu tog dana.

Otome, na japanskom devica ili mlada dama, popularan je žanr video igara nastalih u Japanu u kom protagonistkinja bira između više mogućih partnera, i pokušava da zavede nekog od njih da bi došla do srećnog kraja ( pun intended ). Mehanika ovih igara je veoma prosta, i često zahteva od igrača da prolazi blokove teksta praćene ilustracijama ili kratkim animacijama, birajući prave odgovore, nalik na knjige u kojima čitalac sam bira svoju avanturu.

Dating sim igre (simulacija zabavljanja) ovog tipa stekle su veliku popularnost u Japanu od devedesetih naovamo, ali su odavno zastupljene i u ostatku sveta, naročito među tinejdžerima. Otome igrice su namenjene mladim devojkama, ali postoji još puno žanrova okrenutih drugoj publici. Velik broj igara koje je moguće pronaći na internetu i dalje se pravi u Japanu, na šta me dok igram, podsećaju retki zaostali neprevedeni delovi teksta u kojima između nepoznatih ideograma ponekad uspevam da prepoznam reči koje su mi poznate iz mog sakatog znanja japanskog jezika. Hvala animama i mangama, ja znam toliko korisnih reči i izraza – od deset načina kako da nekog smrtno uvredim u njegovom domu, do detaljnih naziva za delove samurajske opreme i načine na koje je moguće iseći čoveka na sitne delove. Svakako nešto što će mi jednog dana dosta koristiti na japanskom aerodromu, u hostelu, ili u prodavnici suvenira kod neke bakice.

Kao klinka sam obožavala knjige tipa izaberi svoju avanturu. Pretpostavljam da je to bila neka vrsta anticipacije blage zavisnosti od video igara koja će me pratiti kasnije u životu. Kad sam bila stvarno mala, video igre su se pretežno svodile na svetleće žute tačkice na crnom ekranu koje su mogle da se pomeraju gore dole, a u ponekim uzbudljivim trenucima čak i dijagonalno. Nešto kasnije, došli su poslednji krikovi tehnike poput Katakombi 3D gde sam svojom ukočenom pikselizovanom nekromanserskom rukom pržila isto tako nesrećno ukočene i pikselizovane trolove i neka slatka stvorenja koja su ličila na jave iz Star Warsa. Tek u kasnijim razredima osnovne počele su da stižu video igre koje su donosile vizuelno ubedljivije isečke iz drugih stvarnosti i likove koji nisu izgledali kao da svi redom imaju išijas.

Dakle, u najranijim razredima osnovne, čežnju za onim što nisam ni znala da mi fali lečila sam u izaberi-svoju-avanturu knjigama izvučenim sa najopskurnijih polica moje lokalne biblioteke, sa tradicionalnim neizbežnim kitama nacrtanim markerom na marginama svake treće ili desete strane (kunem se, to je najstariji od svih grafita poznatih čovečanstvu), flekama sumnjivog porekla, i povremenim žvrljotinama koje su beležile ko zna čiju davnu partiju tablića ili sedmica.

Kako su godine prolazile, uglavnom sam ispunila sve svoje gejmerske želje, mada sam očigledno propustila neke razvojne faze koje su izostale zbog tehničkih nemogućnosti. A onda sam naletela na nekog kako na filmu igra dating sim igricu. Hah, pomislila sam, navino i neivno, evo nečega što bi mi se svidelo da imam trinaest godina.

Tu mi je sinula genijalna ideja – zašto bih nastavljala svoj život bez tog iskustva koje me je zaobišlo jer sam bila tehnički hendikepirana. Ako već nemam ta sećanja, zašto ih ne bih naknadno fabrikovala? Sjajna prilika da instaliram neku od tih igara, i ispunim svog srca želju, zar ne? (Ne.)

U igri koju sam ja odabrala, junaci su, kao što to u ovom žanru često biva, zasnovani na najpoznatijim istorijskim ličnostima koje su sada sve odjednom zainteresovane samo za mene. Nobunaga Oda, tip s kojim se bezbrižno šetam vrtom dok mi on kao slučajno spušta ruku niz pojas, u ovoj inkarnaciji izgleda kao prelepi muškarac sa opsesivnom tendencijom radrljavanja kimona, pretpostavljam da bi se što bolje videli njegovi trbušnjaci.

Svakako se nadam da razlog umesto toga nije neka morbidno-šaljiva referenca autora koji nas podseća da će isti ti trbušnjaci biti uredno isečeni vakizašijem nekoliko godina kasnije, u harakiriju koji je Oda počinio posle Micuhideove izdaje. Ovaj uglađeni metroseksualac iz sengoku perioda verovatno nije ni nalik na pravog nemilosrdnog i ambicioznog generala Odu, prozvanog demon, koji se u 16. veku prvi drznuo da pokuša da ujedini feudalni Japan.

Pošto sam odlučila da igram igru koja se ne plaća, u isto vreme između poglavlja priče moram da budem u kontaktu sa drugim igračicama, da bismo pomogle jedna drugoj u potrazi za večnom ljubavlju. Otvaram, dakle, aplikaciju svakog jutra i marljivo šaljem virtuelne poklone svojim virtuelnim prijateljicama koje su mi već poslale roza japanke.

Moje drugarice ostaju večno nevidljive za mene, skrivene iza svojih isto tako apsurdnih i kičastih avatara kao što je moj. Ipak, prinuđene smo da se kvalitetno družimo pošto nam očajnički trebaju bodovi da napredujemo kroz igricu. Ponekad vodimo dubokoumne razgovore, jer dopisivanje donosi još više bodova. Kako si danas, pita me Hiromi13 na lošem engleskom, a ja naivno odgovaram da sam dobro i žalim se na vreme. Kako si danas, pita me Hiromi13 tačno 24 sata kasnije, i ja kopipejstujem svoj odgovor od juče. Kako si danas, pita me Hiromi13 i prekosutra, i ja, najzad shvatajući pravila ove igre, odgovaram sa istim tim Kako si danas. Ova bizarna razmena replika očigledno zadovoljava moju drugaricu jer je bilo kakav tekst zapravo dovoljan. Društvene interakcije vezane za ovu vrstu igre očigledno ne treba da emuliraju prijateljstva, već Joneskove drame.

Osim toga, moje nevidljive drugarice-avatari i ja ponekad zajednički učestvujemo u takmičenjima lepote i stila u čija pravila nisam nikada uspela da proniknem do kraja. Osećam se veoma blizu zen prosvetljenju posle besomučnog besmislenog kliktanja na ekran.

Zar nije u dobroj tradiciji zena ponavljati neki postupak dok ne postane ispražnjen od svakog značenja? Hiromi13 je izgleda zadovoljna našom zajedničkom pobedom na takmičenju, i šalje mi još jedne roza japanke na šta ja zahvalno uzvraćam ružnom ikebanom. Kako si danas?

No, vratimo se na važniji deo zapleta igre. Teško je reći da li je prevrtljivi Micuhide koji se šunja za nama kroz vrt ljubomoran na mene ili generala Odu. U svetu otome fantazija, muškarci često traže ljubav drugih muškaraca, i tabu vezan za homoseksualizam je mnogo manji nego na Zapadu. Do ovoga je došlo iz više razloga. U Japanu postoji čitavo tržište namenjeno devojkama koje vole da prate homoerotične dogodovštine lepih mladića koji iznenada otkrivaju svoju međusobnu ljubav. Ovaj žanr se popularno zove boys love (BL), ako su u pitanju nešto manje eksplicitne ljubavne avanture koje se obično završavaju zažarenim pogledom i poljupcima protagonista, ili yaoi, ako su u pitanju eksplicitne erotske avanture, namenjene starijoj ili više hard core publici. Ovi žanrovi su prvenstveno namenjeni heteroseksualnim ženama, a ne homoseksualnim muškarcima.

Homoseksualizam istorijski nije bio mnogo stigmatizovan u Japanu, i kult muške lepote koja prevazilazi polnost je prisutna vekovima. Istina je, doduše, da je on vrlo često ugrađen u kulturu. Ovaj ideal ima svoju viševekovno dugu tradiciju u Aziji, a posebno je značajan u modernoj japanskoj kulturi. Poznato je da su japanski istorijski junaci, uz mnoge žene, uzimali sebi i muške ljubavnike. Da je ovo itekako prisutno u popularnoj kulturi, lako je ilustrovati činjenicom da je jedan od najpopularnijih japanskih muzičara, Gakt, često je igrao na tu kartu, zamagljujući svoju seksualnost do tačke u kojoj je fingirao lažnu ljubavnu vezu sa još jednim popularnim pevačem.

U međuvremenu, nastavljam da razmenjujem darove sa mojim virtuelnim drugaricama što rezultira time što sam dobila šerpu (vazu?) sa cvećem koju mogu da stavim pored svog avatara koji na profilu već zavodljivo pozira sa šlemom na glavi i roza japankama na nogama. Igra kaže da će šerpa-vaza da mi pomogne da me Oda voli još više. Pretpostavljam da treba sad da je nosim svuda sa sobom da bih mu bila seksi svaki put kad me vidi. Razmatram da li treba da spavam sa šerpom u krevetu? Da li će nežni cvetovi sakure poispadati iz nje dok se moj avatar bude prevrtao u snu?

Ostavljajući galantnog i strastvenog Nobunagu Odu na stranu, zaključila sam da je sada pravo vreme da počnem da izlazim sa kretenom, pošto je to nešto što sam propustila da uradim u životu, a sudeći po autorima otome igara, to je važno životno iskustvo o kom svaka devojka sanja. Za one koji uživaju da se bore za naklonost tipa koji će se svaki put kad ustane na levu nogu ili slučajno zaglavi katanu između krovnih greda da se istresa na svoju curu, nadrkani ali seksi Tošizo Hiđikata iz Bakumacu Šinsengumija je pravi izbor.

Inače, Bakumacu Šinsengumi je free to play igra koja obrađuje sličnu temu kao jedna od najpoznatijih i najuspešnijih dating sim igara ikada, Hakuoki Šinsengumi Kitan.

Ako nije jasno zašto ne pišem o ovoj drugoj, poznatijoj, možda možete razlog da povežete sa pretpostavljenom količinom novca koju sam spremna da potrošim da bih odigrala neku od ovih igara – a to je tačno nula drahmi/septima/dolara itd.

Foto via Wikipedia

Uspeh Šinsengumi Kitana je bio toliki, da je 2010. napravljena i anime bazirana na njoj. Razlika između ova dva proizvoda bila je otprilike u tome što je igricu moguće igrati puno puta, ili bar dok ne odigrate sve scenarije i ne smuvate sa sa svim tipovima. Režiser anime je zaključio da će neodlučnoj protagonistkinji pomoći tako što će u dobroj staroj tradiciji japanske kinematografije svi likovi sem glavnog Tošiza Hiđikate izginuti što grđom smrću pre kraja.

I ova igrica je inspirisana istorijskim događajima, koji su verovatno daleko zanimljiviji i luđi od bilo čega što mogu da smisle scenaristi. Tošizo Hiđikata je bio stvarna istorijska ličnost, vođa Šinsengumija, jednog od poslednjih vojnih odreda koji su ostali vernih šogunatu posle njegovog konačnog pada kad je zamenjen carskom vlašću u 19. veku u Japanu. Taj isti šogunat je prvobitno uspostavljen zahvaljujući i Nobunagi Odi, s kojim sam se ja šetala po baštici na početku teksta.

Hiđikata je bio nešto poput pravog poslednjeg samuraja, samo mnogo bolji od onoga što Holivud može da ponudi. Bio je sjajan mačevalac, nemilosrdan i poštovan vođa, talentovan taktičar, i uz sve to, bio je poznat po svojoj lepoti.

Osim onih koje su zasnovane na istorijskim događajima, u žanru otome igrica zastupljene su i sve moguće druge teme. Za mladu devu (ili devca) željnu virtuelne ljubavi, otvoreni su svi scenariji na ovom svetu: od klasičnih romansi u srednjoj školi i na fakultetu, preko ljubavi inspirisane kniževnošću (od kineskih klasika do Alise u Zemlji čuda), škola magije, sveprisutnih metroseksualnih svetlećih vampira, nadrkanih pisaca sa kompleksom više vrednosti koje treba pripitomiti, prijatelja iz detinjstva, hipstera vukodlaka, i uopšte svega što vam ikada može pasti na pamet. Zaista ne preterujem, ove igre se kreću do poslednjih granica ultimativnih bizarnosti koje su pravi specijalitet japanske popularne kulture koju je inače teško nadmašiti. Priznajem, par modova za Skajrim me jesu malo naveli na razmišljanje.

Otome igra Hatoful Boyfrend (Hatofuru kareši) nudi devojci čistog srca i otvorenog uma mogućnost da dejtuje sa golubovima. Da, dobro ste pročitali. Ako izuzmemo uvrnute protagoniste, sve ostalo je u ovom montipajtonovskom svetu sasvim po ustaljenom redu: tu je golub koji je sklon flertovanju, zatim ćutljivi načitani golub, nadrkani golub nežnog srca, iskreni golub itd itd. Ipak autori ove dejting simulacije tačno znaju šta rade, i igra se pre kraja polako preobražava u mračnu dekonstrukciju ovog žanra.

I onda, posle svega, ne samo da imam druge oči za japanske istorijske ličnosti, nego počinjem ispod oka da gledam i onog goluba što se stalno pravi da drema na simsu prozora moje kuhinje. Razmatra li kako da sa stola ukrade moj burek sa sirom, ili on zapravo hoće nešto više od mene?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu