Kako sam prošla kod divljeg zubara u Beogradu

Sretoh pre neku nedelju poznanicu. Smešila mi se nizom blistavih bisera, kako se pesnički kaže, umesto gotovo patrljcima, što joj je bilo polazište. Odmah sam pomislila koliko li je to koštalo, pa sam, uz komplimente novim zubima, ovo i glasno izgovorila.

- Ćuti, dobro sam prošla, našla sam zubara koji radi na 'divlje'- objasnila je kako se snašla (premda je uzela i kredit). Njen „čika Zuba" nije baš sasvim divča, ima ordinaciju u elitnom delu grada, dodala je. Ali, tu mora da izda fiskalni račun, plati porez, a ovo mu je čista para, njegov vanredni profit propratila je karakterističnim pokretom i grimasom. Ono kad se uhvatiš za bradu, pa onda pustiš, i meraklijski namreškaš obrve.

Ostatak opisa samog mesta nije bio tako zavodljiv, ni povoljan, naprotiv. Ali bi sve bi ostalo na nivou trača, da mi nedugo zatim nije ispala plomba iz gornje trojke levo. Nezgodno mesto, kao nosač prerano stečene proteze.

Što se lekara i zubara tiče, ja sam stara škola i verujem u državne. Em su iskusniji, em je cena usluga ovih drugih niža. Zato deo posla od predviđenog lečenja, vađenja živca, postavljanja kočića i ponovnog cementiranja rupe, obavih u Stomatološkoj klinici, u Valjevu, gde me neočekivani kvar zatekao. A ne kod privatnika. A onda, sve – danas ću, sutra ću, i vratih se kući upolovačena.

Ovde, pravac svojoj staroj zubarki, u nekad poznatoj klinici u Ivana Milutinovića (Kneginje Zorke). Kad tamo, imala sam šta da vidim: cela tri sprata bila su ispražnjena, a stomatološki ogranak iseljen. Atraktivna lokacija čekala je rentabilniju mušteriju.

Brzo u Dom zdravlja Vračar gde je, valjda, i moj karton. A tamo pripreme za godišnji odmor, dok je prvi slobodan termin početkom narednog meseca.

- Ali, vi imate pravo da se lečite u bilo kom Domu zdravlja, i to besplatno, uz potvrdu da ste nezaposleni – objasnila mi je medicinska sestra, prebacujući brigu na drugoga. Nakon što se sita ispričala sa nekom blagoglagoljivom tehničarkom i oduvala nekog penzionera.

Savet je bio izazovan, ali je rupa pretila da mi promeni lični opis. I otvori „bezubo polje", kako se stručno, a zlehudo zove nepce sa odavno povađenim korenima.

Međutim, nabavila sam i tu potvrdu, a onda se setila beskonačno duge liste čekanja po svim javnim ustanovama. I potom, tog drugaricinog „divljaka" sa povoljnim radnim vremenom. Svakog kasnog popodneva, računajući i nedelju koja je bila u smiraju. I povoljnim cenama.

Deo grada gde je smeštena ova ilegalna ordinacija spada u takve koje i inače izbegavam. Iako ne tako daleko od centra, bez kanalizacije, pa moraš da šljapkaš po otpadnoj vodi dok prolaziš ulicom. Trošne udžerice se jedna na drugu nakalemljuju. Komšije uvek u bučnim svađama, veša rastrtog po trotoarima. Noću pod visokim rizikom.

Drugarica me je dovela do nešto uglednije kapije. Nije htela dalje, jer nije želela da doktor sazna da sam ovde došla na njenu preporuku. Zašto? Možda mu je nešto još dugovala, a možda se nije pridržavala njegovih saveta. A možda nije htela da ispadne da je ona odala tajnu lokaciju. Ko zna, možda će joj još zatrebati.

Bilo kako bilo, uđoh u avliju. Očigledno stecište raznoraznog sveta. Horde mačaka kojekuda odmah su asocirale na nehigijenu. Tačno je da izmet revnosno zakopavaju, ali i da se linjaju. A mužjaci zaprskavaju, obeležavaju teren nesnosnim smradom, što se nikako ne uklapa u optimističnu viziju ordinacije. Ostalo je bilo manje-više pristojno, mada dotrajalo.

Tek malo obeshrabrena viđenim i omirisanim, a sledeći uputstva, zakucala sam na jedna od brojnih vrata. Uz škripu, ona se otvoriše sama od sebe. Ili od promaje, jer i direci su bili u skladu sa ostalim.

Kročih u maleni antre, ni metar sa metar. Pravo - još jedna vrata, a levo trošni drveni basamci.

– Izvinite, ima li ovde zubara - pomalo sam se pravila naivna.

- Popnite se gore, dolazim za par minuta – začuo se odgovor iz zatvorene prostorije.

Korak po korak, oprezno, da ne poremetim statiku stepeništa, pošla sam u preciziranom pravcu. A onda me je namah zapahnula memla iz biblioteke – čekaonice. Da sam alergična na prašinu, sigurno bih počela da kijam. Ostatak enterijera podrazumevao je dve rasklimatane foteljice.

U jednu se spustih i prekrstih noge u grču. Ali, povratka više nije bilo, uskoro je dobauljala vlasnica glasa, a i ordinacije, kako se ispostavilo. Otežale staračke noge bile su u papučama, a kako bi, inače, u rođenoj kući, makar bila i firma.

Onaj doca je samo radna snaga, trenutno zauzet vilicom drugog pacijenta, u sobičku pored. Dil je sigurno isplativ za oboje.

Lažju sam izbegla da odam izvor informacija o njenom postojanju. Međutim, nju kao da nije bilo briga. Počela je od Kulina bana svoj traktat o izuzetnosti ordinacije, o solidarnosti svih činilaca. Sve u superlativima, među kojima je lična zamenica „ja" dominirala. Da li je to ona mene zamajavala?

U svakom slučaju, moj prethodnik je izašao, a na mene došao red da sednem na stolicu. Ovlašan pogled: sve je tu što treba, jedino što nisam zapazila sterilizator.

Na stolici, umesto snežno bele plahte, neko ponjavče od teksasa (valjda- dela farmerki). Zavalih se, a ona mi prebaci nešto kao izbledelu kuhinjsku krpu ili pelenu preko butina. Na trenutak sam pomislila da nisam pogrešila, pa zabasala kod ginekologa.

Zubar je nešto poslovao u još manjoj sobi pored. Iskreno sam se nadala da pere ruke, ali to nisam uspela da ispratim, jer je vlasnica i dalje blebetala. Sedeći meni nasuprot.

A potom se on pojavio na vratima, obučen u trenerku, ili nešto na sličan način neobavezno. Onda se nadamnom nadvio i na osnovu opisanih simptoma, gurnuo ručerdu prema mom sirotom očnjaku. Od šoka što nije stavio rukavice, još jače sam zinula.

Doca je bio vešt, nema šta. Izbrusio mi je kanale, ugurao umetak, spalio završetak, zatvorio rupu, a da je samo na mahove u zub gledao. Sve ostalo vreme netremice je buljio u šeficu i klimao glavom na njenu nepresušnu besedu. Tu i tamo je nešto odgovorio, poluodsutno. Zato mi mi se činilo da su mu misli negde daleko. Među neplaćenim računima, školarini za sina studenta…

Za cirka pet minuta obavljena je cela „operacija", naslepo. Srećom te nije bolelo, pa nisam morala da znakom ruke prekidam taj prijateljski razgovor, ni njegova snena lutanja.

Malo mi se gadila plastična čaša sa vodom, iako je delovala neupotrebljavana. Ali sam ipak za njom posegla.

- Doktore, koliko sam dužna – pitala sam snishodljivo. Tako sam naučena, a, uostalom, nije mi on kriv što sam stipsa. Pa štedim na uštrb vlastitog zdravlja i straha da ću da ostanem bez oslonca veštačkog osmeha. Ono „doktore" mu je prijalo kao i svim drugim zubarima.

- Hiljadu i po- rekao je kao iz puške, a onda objasnio da sam dobila „dva u jedan". Odnosno, umesto očekivanog produžetka lečenja, on mi je izvadio živac, sredio kanale i sve to fino zatvorio. Možda će prvih dana malo da tišti, ali to je normalno – još je to dodao. Primopredaja je obavljena u još jednom sobičku u čitavom spletu dograđivanih i pregrađivanih prostorija.

Ipak sam otišla kući vesela, obavljene važne intervencije. Ali, ne lezi vraže, prvi zalogaj hleba izvukao je nešto tvrdo iz moje čeljusti. Jal' onu plombu, jal' deo zuba, nisam s uspehom utvrdila.

Smorio me ekstremni užas, a potom i dilema. Da li da se vratim kod ovog, ili potražim pomoć drugog zubara. Opet je presudila škrtost, prijaviću ovo istom kao reklamaciju.

I eto me sutradan ponovo na toj kapiji. Neke druge mačke, ali isti cijuk vrata, isti mrak i isti škripavi basamci. Doktor nije tu, već na nekoj utakmici, pa me je u rad uzela šefica.

Ona je bar gledala u moja usta dok je plombu nadomeštala. Toliko ekspreso, da je bilo krajnje sumnjivo.

I onda stala da me ubeđuje kako mi je najbolje rešenje – navlaka. Zub je mrtav i krt, a kad pukne, može da povuče i koren, sugerisala je. Za tu radnju bi trebalo da iskeširam 100 evra. A za celu, ganc novu vilicu, sa sve „lepom protezicom na kopče", samo 600 apoena ovde popularne valute.

Već sam krenula da se presabiram od koga bih mogla da pozajmim, a onda shvatila da je rečeno deo reklame. Klasični EPP, ali bez PDV-a.

I rešila da sačekam dalju sudbinu plombe.

Ona je, srećom, na svom mestu, evo već dve nedelje, da kucnem u drvo. Ali, čitavo to vreme, mene muči žvala, bolna crvena pukotina u uglu usana.

Dal' mi je to pao imunitet, dal' sam nešto pila iz tuđe čaše, razmišljala sam i razmišljala. A onda se setila: biće da „doktor" ipak nije oprao ruke pre nego što ih je stavio u moja usta.

Nek vam je ovo za nauk, kad se dvoumite o izboru zubara. Za sebe ne mogu da garantujem, stipsarluk je mana koja se teško prevazilazi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu