​Zabraniti sve što ljudima menja svest je užasna ideja

Prošlog meseca je prodavanje skoro svake supstance koja menja svest postalo nelegalnou Ujedinjenom Kraljevstvu. Zakonodavci su izuzeli alkohol, duvan, kofein, tradicionalne prehrambene proizvode, kao što su začini, i postojeće lekove koji se uzimaju na recept, ali cilj krovne zabrane psihoaktivnih supstanci je izgleda okončanje trke u naoružanju između onih koji se zalažu za prohibiciju i hemičara sa crne berze, koji naprave novu „legalnu drogu" čim neka postojeća supstanca bude stavljena van zakona.

Ali ono što ova nova zabrana zaista jeste je ilustracija nekoherentnosti međunarodnih zakona o drogama i religioznih koncepcija morala koje su njihov temelj. Ako želimo bolju politiku, moramo da razumemo zašto ovaj pristup jednostavno ne može da uspe, kao i to da su njegovi koreni u puritanskoj tradiciji zapadne kulture.

Usvajanje sličnog zakona u Irskoj 2010. godine nije dovelo do zatvaranja mnogo pajp šopova, ni do prestanka prodaje preko interneta. Ali izgleda da nije dovelo ni do smanjenja upotrebe najopasnijih, nekada „legalnih droga", ni do smanjenja broja smrtnih slučajeva izazvanih njima, i izgleda da je oteralo mnoge uživaoce u ilegalu i na dark veb. Ispotavilo se i da je veoma teško osuditi nekoga na osnovu tog zakona.

Šta više, u Sjedinjenim Državama je dugo na snazi bio „ analogni" zakon o drogama, čija je namera bila da predupredi legalizaciju droga sličnih postojećim ilegalnim drogama – i takođe je bilo poteškoća u krivičnom gonjenju. Kao rezultat toga, Kongres je održavao zasedanja o sintetičkim drogama kao što je K" (ili „Spajs") – za koje znamo da izazivaju bizarne, pa čak i opasne posledice, za razliku od prave trave – uključujući i zasedanje Zakonodavnog odbora Senata u utorak.

Samo se nadajmo da neće upotrebiti novi zakon u UK kao model: Kao što britanski psiholog Von Bel kaže, vlada „se pretvara da se jedan od najtežih problema u neurologiji – i jedna od najvećih misterija svesti – njih ne tiče".

Problem je u tome da je odrediti šta „drogirati se" zapravo znači veoma pipav posao – što će reći, odrediti koja supstanca je zaista „psihoaktivna". Kada pokušaš da budeš precizan, smesta postaje očigledno da je priroda „izmene svesti" pitanje vrednosti i kulture, a ne egzaktne nauke. Navodno blesava baljezganja drogiranih ljudi o njihovom mentalnom stanju i prirodi stvarnosti zapravo reflektuju iznenađujuće neuhvatljivi filozofski problem.

Po novom britanskom zakonu, definicija psihoaktivne supstance je da „stimuliše ili umrtvljuje centralni nervni sistem osobe, utiče na mentalno funkcionisanje ili emotivno stanje osobe". A krivično gonjenje bi trebalo da bude zasnovano na tome da li su, kao što je slučaj u SAD, droge farmakološki slične ilegalnim supstancama, sa izuzetkom tradicionalnih prehrambenih proizvoda.

Ali šira definicija bi mogla da ugrozi i cvećare i prodavce mirišljavih štapića: miris svakako može da promeni raspoloženje, a to može da učini jedino ako utiče na mozak. Sada bi u britanskim supermarketima morali da diskriminišu aljkave mladiće koji kupuju samo šlag u boci, da bi udisali nitro oksid i uradili se, dok bi one pristojnije izgleda trebalo da ostave na miru, barem po novim smernicama vlasti.

Ono što ovde nedostaje je bilo kakav pokušaj da se odredi da li je neka supstanca zaista štetna: krovna zabrana psihoaktivnih droga jednostavno pretpostavlja da je hemijsko zadovoljstvo urođeno sumnjiva stvar, bez obzira na rizik po zdravlje.

Kreg Reinarman je profesor sociologije na kalifornijskom Univerzitetu u Santa Kruzu, i koautor nedavno obljavljenog dela Širenje zavisnosti: kritički eseji . Opisujući kako su mnogi raniji zakoni o drogama donošeni nakon što se širio strah oko određenih grupa i njihovog uživanja demonizovane supstance, u nameri da naškode sebi i drugima, on za VICE kaže, „U ovom slučaju, eksplicitniji su nego inače po pitanju toga da „Ne žele da se iko zabavlja". To je na perverzan način malo otvorenije od onoga što dolazi iz Beča (Iz kancelarije UN za kontrolu droge), na primer".

Ovi zakoni pretpostavljaju da je nezasluženo zadovoljstvo samo po sebi štetno – to nije stav koji često čujemo od zvaničnika sekularnog kapitalističkog društva. U svakoj drugoj oblasti, reklamne i marketing agencije konstantno nagovaraju ljude da udovolje sebi. Ali ako evropski kolonizatori nisu kroz istoriju uživali u nekoj psihoaktivnoj supstanci, ona se neizostavno i po pravilu smatra opasnom.

Rejnarman kaže da ako zaista ozbiljno shvatate ideju da je izmena svesti loša stvar, onda treba da zabranite i meditaciju, muziku, slikarstvo, ples, seks, sport i zabavne parkove. Sa ovog spiska – a važno je primetiti da je veći deo stavki sa njega odavno na meti raznih religioznih fundamentalista – jasno je da je ideja „psihoaktivnog" više duhovni koncept nego neki koji može da bude kvantifikovan.

A šta ćemo sa definisanjem potencijalno problematičnih supstanci po njihovom farmakološkom dejstvu na mozak? Ni ovde nauka nije od prevelike pomoći.

Dejvid Nikols, profesor farmakologije na Univerzitetu Perdju je bio među prvima koji su sintetizovali neke od hemikalija koje su drugi reklamirali kao „legalnu drogu". Kao što je naveo u svom svedočenju pred Kongresom u maju, „Niko ne može da predvidi kakav potencijal ima novi, neispitani molekul. Može na ljudski organizam da utiče slično drugim strukturama, može da ima sasvim nove efekte, ili može da bude potpuno neaktivan". Dodaje da izmenom samo jednog molekula u strukturi LSD-a on prestaje da deluje – a malom izmenom strukture morfijuma se stvara protivotrov za njega.

Jedini način da se to sazna je da se isproba.

Nikolsa najviše brine kakve će posledice ove zabrane imati na medicinu. „Često dolazi do nenadanih otkrića uz pomoć 'zloupotrebljenih' droga", kaže mi on. „Psilocibin (najpoznatiji kao aktivni sastojak „magičnih pečuraka") je poznat po tome što je efikasan za lečenje depresije, anksioznosti, i nekih bolesti zavisnosti. Ima mnogo drugih droga sa efektom sličnim psilocibinu, a neke od njih su možda i bolje od psilocibina. To možda nikada nećemo saznati".

Nikols kaže da je njegov sin, takođe profesor, slučajno otkrio da je jedan psihodelik moćan agens protiv upala, i da bi čak mogao i da izleči astmu. Ali bio je u mogućnosti da radi samo sa jedinjenjem, zato što je stavljen van zakona.

Birokratske prepreke za istraživanje kontrolisanih supstanci su ogromne, a ponekad je potrebno ispitati na stotine njih da bi se našla ona koja deluje. Ali za svaku drogu koja je nelegalna po klasifikaciji „Schedule I" DEA (na primer, trava), potrebna je zasebna dozvola, a DEA unapred mora da zna šta istraživač želi da radi s njom. Pošto naučnici često ni sami ne znaju šta bi mogli da otkriju, ova klasifikacija ih odvraća od toga da rade s tim supstancama. A to bi moglo da znači da će lekovi za bilo šta, od Alchajmerove bolesti, do virusa zike, biti otkriveni kasnije, ili možda nikada ni neće.

Vreme je da skrivene moralne vrednosti prestanu da određuju šta ljudi mogu da konzumiraju. Ljudi koji žele da izmene svest će uvek naći načina da to čine. Izgleda da su neki američki tinejdžeri počeli da igraju potencijalno smrtonosnu „igru gušenja"da bi menjali svest – legalno, ali daleko opasnije od trave.

Droge bi trebalo regulisati na osnovu njihovog potencijala da naude – a ne potencijala da budu zabavne. Zadovoljstvo nije otrov, i ono zbog čega treba da budemo zabrinuti jesu zavisnost, oštećenje organa, bolesti, poremećaji ponašanja, vožnja u izmenjenom stanju svesti, i druge stvarne opasnosti. Političari mogu da posvete svoju pažnju ograničavanju prevelike razdraganosti kada reše prave probleme, kao što su nejednakost, siromaštvo i patnja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu