​Feministička naučna fantastika je najbolja stvar na svetu

Zdravo, dame. Volite li naučnu fantastiku?

Uzmite na primer Ženskog čoveka, naučnofantastični roman pokojne Džoane Ras iz 1970. godine, smešten u četiri sveta naseljena s četiri različite žene koje dele isti genotip i čija imena počinju na "Dž". Tako imamo Dženin Dedijer, koja živi 1969. godine u Americi neoporavljenoj od Velike krize; Džoanu, takođe 1969. godine, ali u Americi poput naše; Dženet Evason, amazonsku zver koja živi u isključivo ženskom svetu po imenu Whileaway; i Alis Rizoner, iliti "Džael", ratnicu iz budućnosti u kojoj žene i muškarci decenijama gađaju jedni na druge nuklearnim bombama.

Prvi put kada sam pročitala Ženskog čoveka, osećala sam se kao da je neko pokidao tepih sa poda moje hotelske sobe, otkrivši ispod svetlucavi međugalaktički parket koji je nekim čudom sve vreme bio tu. Na kraju krajeva, smatrala sam sebe ljubiteljkom naučne fantastike najvišeg reda, ali sam se na nju primila, kao i mnogi drugi mlađi čitaoci, preko svemirskih opera i avanturističkih priča Isaka Asimova, Artura Klarka i Reja Bredberija. I dalje volim te pisce, naravno, ali ideja da naučna fantastika — moj omiljeni žanr — možete biti pisan za mene, o meni, bila mi je nepoznata.

To su bile priče za dečake. Ženski čovek nije priča za dečake.

Umesto toga, Ženski čovek je jedan od mnogih predivnih, provokativnih i izluđujuće nelinearnih naučnofantastičnih romana koji su se pojavili šezdesetih i sedamdesetih zajedno sa drugim talasom feminizma. Možda će vam to delovati šokantno, ali malo je medija koji tako efikasno artikulišu težnje feminizma. Naučna fantastika je, na kraju krajeva, definisana svojom sposobnošću da gradi uverljive alternativne stvarnosti: među njima, zašto ne i svetove bez seksizma ili utopije koje su nadrasle rodove? Takve maštarije mogu biti jednako egzotične kao lunarne kolonije i gradovi naseljeni androidima. I, naravno, žene su tuđini — a ko bi bolje pisao priče o tuđinima?

Naučna fantastika nam govori više o sadašnjosti nego o budućnosti; istinitost ove tvrdnje potvrdiće vam svaki "treki". Uprkos svim tim putovanjima tamo gde još niko nogom nije kročio, primaran konflikt originalnih Zvezdanih staza bili su konflikti šezdesetih: rasni odnosi, imperijalizam i Hladni rat. Isto važi za feminističku naučnu fantastiku. Romani Džoane Ras, Mardž Pirsi, Ursule K. Legvin i Oktavije Batler bili su književnost pokreta, govorili su o strahovima i žudnjama žena u poslednjim decenijama dvadesetog veka.

Naučna fantastika je dugo bila isključivo muški klub. Pogledajte samo šta istrajava od njenog prvog velikog pojavljivanja u popularnoj kulturi, u obliku kičaste žanrovske proze štampane u petparačkim časopisima i džepnjacima: laserski pištolji, rakete, muževni svemirski kolonisti i otete žene, zatočene u ljigavim pipcima nekakvog bezličnog vanzemaljskog dušmanina. Vratolomije Baka Rodžersa i hladna rešenost Džona Kartera bili su namenjeni mladićima koji su čitali Popularnu mehaniku i petparačke stripove — ne njihovim sestrama i majkama. Za feminističke naučnofantastične spisateljice ranih sedamdesetih izazov upadanja na to igralište i njegovo menjanje, potkresivanje njegovih falusoidnih raketa i međugalaktičkog imperijalizma, pokazao se neodoljivim.

Nije to bilo, ako ćemo pravo, bez presedana. Frankenštajna, kojeg mnogi kritičari smatraju prvim pravim naučnofantastičnim romanom, napisala je 21-godišnja žena po imenu Meri Šeli. Žene koje su stvarale utopijsku književnost u devetnaestom veku i na početku dvadesetog često su se bavile pitanjima relevantnim za prvi talas feminizma; u romanu Njena zemlja iz 1905. godine, utopija isključivo jednog roda opisana je kao idealan društveni poredak, lišen ratova.

Što će reći da u naučnoj fantastici nema ničeg objektivno muževnog. U njoj zapravo ne postoji bilo šta objektivno; naučna fantastika je prazna ploča. Ona se, na kraju krajeva, često dešava u budućnosti, mestu na koje istinsko pravo ne polaže nijedan rod, nacija, doktrina ili tehnologija.

Da se vratimo na Ženskog čoveka. Iako se deo knjige dešava u budućnosti, realnost nijedne žene nije "naša" prošlost ili "naša" budućnost. Umesto toga, one su sve pojavni oblici jedne te iste žene, raspoređeni u vremenu. Sve su one potencijalnosti, mnoštva sadržana u svakoj ženi. Kao što sama Rasova piše, "da biste razrešili oprečnosti, objedinite ih u sopstvenoj ličnosti". To je i dobra metafora za ono što postiže književnost, a to je da vam omogući pristup višestrukoj neobičnosti sveta i njegovim mogućnostima, pa i mogućnostima sveta bez stega koje određuje rod.

Naučna fantastika nam izričito nudi svetove toliko drugačije od našeg da mi, kao čitaoci, odjednom osećamo mučninu i dezorijentisanost; žanrovski kritičari taj osećaj zovu "kognitivno očuđenje". A opet se ona uvek obruši iz visina nazad kako bi se suočila sa problemima sadašnjosti na specifično kognitivan način.

To joj je funkcija. Njena neobičnost razjašnjava našu normalnost — i usput je oneobičava. Omogućivši nam da zavirimo u alternativne svetove, mesta gde je kulturološka fizika koju uzimamo zdravo za gotovo nakrivljena za 180 stepeni, naučna fantastika nam pomaže da bez pristrasnosti sagledamo sopstvenu poziciju. "Feministička naučna fantastika je ključ", piše kritičarka Marlin S. Bar, "za otključavanje često skrivenih ciljeva patrijarhata."

Jedan posebno efikasan način da se otključaju ti skriveni ciljevi — ili prosto da se izgrade svetovi van ograničenja društva pod dominacijom muškaraca — jeste da se zamisle društva u kojima živi samo jedan rod. Počev od Amazonki iz klasične antike, u književnosti i mitologiji postoji duga tradicija prostora naseljenih isključivo ženama, a mnoge kanonske knjige iz tankog ali robusnog kanona feminističke naučne fantastike iz sredine sedamdesetih odigravaju se baš u takvim svetovima:

Ženski čovek, naravno, Žene na ivici vremena Mardž Pirsi, Levijatanova dubina Džejdž Kar, u kojem su muškarci zlosrećne konkubine i devojke za sve, The Wanderground Seli Gerhart, u kojem su žene pobegle iz gradova pod dominacijom muškaraca u divljinu, kao i čitav opus Suzi Meki Čarnas. Drugi romani iz tog perioda, poput transformativne Leve ruke tame Ursula K. Legvin, o planeti androgina bez roda, imaju fluidniji pristup rodu.

U svim tim slučajevima, pitanje je isto: šta se dešava kad izbacite muškarce iz jednačine? Možda nastupi mir u svetu. Možda lezbejske veze postanu norma. Možda naše postojeće društvene običaje zamene složeni matrijarhalni rituali. Možda vrsta počne da se razmnožava drugačije, bez seksa — ili putem neke nove vrste seksa. Možda je to distopija.

Nema načina da se pouzdano zna, ali prosta spekulacija tera nas da razmotrimo stvari koje uzimamo zdravo za gotovo o sopstvenom svetu. Na primer, zamislite da čitavog života živite u koloniji samo sa ženama, podižući samo žensku decu, naviknuti na vladu i ekonomiju kojom upravljaju žene i onda prvi put ugledate muškarca. Delovao bi tuđinski, kao u ovom opisu legendarne priče Džoane Ras " Kada se sve promenilo":

Veći su od nas. Veći i plećatiji… Očigledno su od naše fele, ali pomereni, neopisivo pomereni, i kao što mnoge oči nisu mogle, a ni dalje ne mogu, do kraja da se naviknu na obličje tih stranih tela, ja tada nisam mogla da se nateram da ih dodirnem… Mogu samo da kažem da su to bili majmuni sa ljudskim likom.

Kad već pominjemo kognitivno očuđenje! Ne iznenađuje da su naučnu fantastiku uporno otkrivale, u talasu za talasom, razne zajednice koje su tražile kreativno oruđe za kulturološku kritiku. Njene granice leže tamo gde ih je poslednja osoba ostavila za sobom. Pre feminista, bili su to pisci Novog talasa, koji su u žanr udahnuli književne tehnike i psihodelična iskustva ranih šezdesetih, u nadi da će baciti malo više svetla na strogost establišmenta.

Posle njih, nastupila je poplava: Afrofuturisti, sajberpankeri, nebrojeni pisci podžanrova koji se poigravaju tropima tuđinskog kako bi potcrtali neku poentu. Bez obzira na to šta im je cilj, međutim, naučnofantastični pisci uvek koriste isti mehanizam: svet promene na neki značajan način, nahere ga ustranu. Ono što ispadne su naše predrasude. A tamo gde padnu, zemlja više nije tako stabilna kao što je bila.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu