Zašto mediji žele da spreče slavne poput mene da pričaju o izbegličkoj krizi

Pre dve nedelje, pričala sam sa trinaestogodišnjim dečakom u izbegličkom kampu u Kaleu. Rekao mi je da je napustio Avganistan u begu od pretnji Islamske države i Talibana, putovao sam šest meseci da bi pokušao da stigne do oca koji živi u Birmingemu.

Šamšer je nedeljama pokušavao da uskoči u prikolice kamiona na putu za Veliku Britaniju, što je jedan od najopasnijih načina za ulazak u Englesku - mnogi su izgubili život na ovaj način. Kad ga je uhvatila francuska policija, kaže da su ga šutirali i šamarali, pre nego što su ga silom vratili u kamp. On je dete. Da ide u školu, bio bi u osmom razredu.

Njegova priča je bila, naravno, uznemiravajuća, ali me je i razbesnela. Šamšer ima porodicu u Velikoj Britaniji i po amandmanu iz Dablina, to znači da ima pravnih osnova da bude u zemlji. Jedino što ga u tome sprečava je birokratija britanske vlade, koja ne obrađuje njegov zahtev dovoljno brzo.

U januaru je Britanija obećala da će prihvatiti hiljade dece izbeglica - dece poput Šamšera, koja imaju porodicu i mesto na kome će boraviti u Britanji, kao i tri hiljade dece bez pratnje - sve prema amandmanu iz Dablina. U nedelju je objavljeno da je Ministarstvo unutrašnjih poslova ignorisalo plan koji su osmislile opštine u Britaniji za smeštaj dece izbeglica po dolasku i zemlju i nije preduzelo ništa da pripremi situaciju koja je nastala po zatvaranju kampa u Kaleu. Sada su svi u ministarstvu, navodno, u panici.

Šamšer mi je rekao da ima više šansi da uđe u Britaniju u prikolici kamiona nego dok čeka da ga vlasti puste. "Izvinjavam se u ime moje zemlje", rekla sam mu. "Žao mi je zbog svega što prolaziš zbog nas."

Verovatno sam mogla i da mu kažem: "Osećam krivicu zbog uloge moje zemlje u svemu što si preživeo", ili "Upravo smo glasali i 52 odsto stanovništva je izglasalo da želi da napusti Evropsku uniju zbog imigracije, i ja zaista ne mogu da govorim u njihovo ime, ali dozvoli mi da ti se izvinim u ime ovih 48 odsto koji se, bar mislim, osećaju isto kao ja". No, razgovarala sam sa njim preko prevodioca u sobici, praćena kamerom. Pokušavala sam da mu kažem sve u što je manje reči moguće; nije bilo previše vremena za razjašnjavanja.

Otišla sam u Kale jer sam želela da učinim sve što mogu da bih pomogla. Htela sam da podsetim ljude na humanost u srcu krize, u vreme kada su izbeglice demonizovane u štampi.

Ali po emitovanju filma o mom putovanju, našla sam se u poznatom sazvežđu napadača iz tabloida i sa društvenih mreža. Sve je počelo na Tviteru, sa skoro univerzalnim negativnim komentarima, od ljudi poput Andrea Vokera koji je rekao: "Mislim da Lili Alen treba da se izvini zemlji zbog podrške islamskom teroristi", ili ovog koji je rekao: "Pitam se koga bi Lili Alen sažaljevala da je rat, da li bi brinula o engleskoj deci vojnicima ili muslimanskom ISIS-u."

Već sledećeg dana, u Dejli mejlu su me nazvali "još jednim zavedenim idiotom". Našla sam se i na naslovnoj strani Stara, kao "cmizdreća draganica". U rečima ljudi koji su pisali ove tekstove oseća se prava mržnja, kao da je moj odlazak u Kale osvetnički napad na zemlju.

Stvari su eskalirale tokom prošle nedelje, Geri Lineker me je podržao na Tviteru i pozvao ljude da pokažu više saosećajnosti. San je na naslovnoj strani pozvao ljude da traže njegovu smenu zbog "širenja migrantskih laži."

Nisam verovala da je odlazak u Kale bio posebno kontroverzan, ali se ispostavilo da je izjava da treba da pomognemo ranjivoj deci klizava teritorija.

Delimično mi je taj bes bio poznat. Ljudi su smatrali da je pogrešno da neko ko ima novca morališe u ime ostalih. U Sanu je naslov bio "Možda bi oni mogli da odsednu u tvojoj divnoj gajbi od dva miliona funti, Lili?" - "oni" se odnosi na hiljade dece izbeglica u Kaleu i desetine hiljada u Grčkoj.

Istina je: ja živim u mehuru od sapunice. Imam divnu kuću, moja deca idu u dobru školu i imam neku ideju o tome šta ću raditi u budućnosti. Ali to i jeste ono što me je pogodilo u Kaleu - ljudi su u ćeliji za pritvor. Nemaju predstavu šta je sledeće. Nema planova za život. Nemaju drugog cilja nego da pređu kanal. Ako ste trinaestogodišnji dečak koji skače na kamion koji vozi brzinom od 80 kilometara na sat svake večeri - ako je to vaš cilj - koji je još dokaz potreban da ljudi poput mene, sa svim životnim prilikama koje sam imala i imam, treba da osete odgovornost da pomognu na sve moguće načine?

Ne verujem da su novinari tabloida zaista zabrinuti zato što 14 izbeglica dolazi u zemlju. Mislim da nije nikakva teorija zavere otvoreno reći da postoje neki drugi motivi. Izbeglice su postale predstava gomile drugih faktora. Koriste ih mnogi da bi progurali najrazličitije agende.

Neke su očigledne: San ne poziva zaista na smenu Gerija Linekera zbog njegovog tvita; napadaju ga jer Murdok mrzi BBC. Izbeglice se koriste za proksi rat sa najuspešnijim sportskim komentatorom koji ne radi na televiziji Sky.

Druge su mnogo suptilnije: bes oko toga jesu li ili nisu neke izbeglice lagale o godinama nije zbog pitanja da li mogu da uđu u zemlju ili ne; radi se o stvaranju narativa da ljudi koji pokušavaju da dođu u Britaniju ne traže našu pomoć, već hoće da nas prevare, da iskoriste prednosti sistema. Nada ovakve ideje je da ćemo sledećeg puta biti manje otvoreni i puni poverenja.

Tabloidima pomaže Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ima mogo mlađih ljudi bez pratnje koji još uvek nisu obrađeni u sistemu - pa zašto je onda Velika Britanija prihvatila prvo malu grupu starijih tinejdžera? Tako nešto ne pomaže baš pravoj brizi za izbeglice, već daje novu agendu tabloidima.

Mediji su spremni da naruže reputaciju izbeglica, zloupotrebljavajući "monstrume" među slavnima koji se ne slažu sa njima, izvlačeći negativne priče iz njihove prošlosti sve dok se ne povučemo. San je ove nedelje poslao poruku: ako još jedna javna ličnost pomisli da se više uključi u krizu sa migrantima, bolje bi im bilo da vide šta se desilo Geriju i meni i shvate da nije vredno toga.

Sve je ovo poput rđe koja uništava način na koji razmišljamo o ranjivim grupama ljudi. Ako strahujete da ćete ostati bez doma, ako čekate tri nedelje da biste zakazali pregled kod doktora, ako odlazite u narodne kuhinje po hranu i vidite izbegličke porodice u redu ispred vas, sve to doprinosi ideji da vaše probleme izazivaju migranti.

Nepoverenje je upućeno na pogrešnu adresu, radi se o nedostatku službi i usluga u Britaniji. Vlada je našla grupu ranjivih ljudi koju mogu da okrive za sopstvene propuste, ali ne smemo da izgubimo iz vida činjenicu da su probleme u ovoj zemlji izazvali Konzervativna partija koja posmatra samo sopstvene interese i ljudi i kompanije koji ne plaćaju porez. Oni su ti koji varaju sistem, nisu dete koje pokušava da dođe u Britaniju jer su ga proterali iz drugih zemalja.

Čak sam i sebe uhvatila da razmišljam na ovaj način. Posle razgovora sa Šamšerom, rekla sam Ketrin, autorki dokumentarca: "Jesi li mu poverovala da mu je otac u Birmingemu?" Pitala sam se zašto njegov otac nije došao u Kale da bude sa njim. Uhvatila sam sebe da sumnjam u njega, zbog raznih priča koje sam pročitala u štampi. A onda sam uhvatila sebe da postavljam ovakva pitanja. I pomislila sam: "Šta me briga gde je njegov otac? Zašto uopšte postavljam to pitanje? Koliko god da ima godina, gde god da žive njegovi roditelji, to nije važno. On je neko ko se, tako mlad, našao sam. Ja, kao ljudsko biće, ne mogu da zatvorim oči i kažem da je to njegov problem. Niko nije izabrao život tamo, prisiljeni su da dođu ovde onim od čega beže."

Od ranih godina, uče nas o Drugom svetskom ratu i koliko je Hitler bio zao. Uvek se pitamo kako je uspeo da navede čitavu zemlju da ga sledi. A sada gledamo to isto. Ali ja ne želim da budem dobra Nemica. Želim da budem na pravoj strani istorije.

Neki će reći: "Ti si samo pop zvezda, treba da se baviš samo muzikom". Ali pre 40 godina, čak i pre 25 godina, niko muzičare nije ozbiljno shvatao ako ne bi iskazivali političke stavove. Mejnstrim mediji su uvideli da se nadvija ova pretnja - da bi zvezde mogle da iznesu veliku snagu - te prikazuju ljude poput mene kao monstrume da bi druge obeshrabrili da se umešaju.

Evo onoga što znam: prošle nedelje je britanska vlada izvela 14 dece iz kampa, među njima i Šamšera. Tokom vikenda su počeli da dovode sve više dece. Ne želim ni na koji način da kažem da to ima veze sa mnom, ali ko zna - da pljuvanje i pretnje meni i Geriju Linekeru nisu bile na naslovnicama prošle nedleje, da li bi vlasti izvukle to četrnaestoro dece i sve one posle njih? Vlada mesecima odugovlači sa tom odlukom, a sada je najzad počela da dejstvuje.

Da li je razlog najava rušenja "džungle u Kaleu" ili zato što je zbog mene to pitanje došlo u prvi plan medija, ne znam. Ali bih želela da mislim da je ono što sam učinila imalo bar malo efekta. Usvojen je zakon. Tri hiljade dece ima pravo da bude ovde. A ona su tamo. I čekaju.

@lilyallen

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu