Jednom sam iznajmio stan u Mosulu.Januara 2004,, grad su držali general Dejvid Petreus i 101 vazduhoplovna divizija. Ja sam tezgario za Rojters, pratio skoro pa svakodnevne napade američkih snaga na pobunjenike koji kao da su jačali iz nedelje u nedelju.Bilo je lepo živeti u Mosulu, gradu bogate istorije, prastarih zgrada, džamija i crkava, čiji je univerzitet bio drugi po veličini u Iraku. Svake večeri moslavske porodice bi preplavile ulične kafiće ili posedale oko logorskih vatri na obali Tigra na kojima se pekla sveža riba.
Reklame
Iračka porodica prelazi rukavac Tigra na putu ka rečnom ostrvu, Mosul 2003.
Ali stvari su se već kretale nagore.Mosul je bio vojni grad iz koga su dolazili brojni generali i oficiri ogromne vojske Sadama Huseina. Konsekventno, nije mu previše prijalo prisustvo američke koalicije koja je u grad stigla par nedelja od početka invazije.Preko noći, stotine hiljada vojnika ostalo je bez posla, pa su počeli da traže novi povod da pruže otpor okupatoru. Sa vremenom, pokret otpora je u upravo u Mosulu postao strukturno organizovan. Kad sam ja stigao akcija je tek počinjala – poneki atentat na državne zvaničnike, paljba iz snajpera po američkim vojnicima, eksplozivne naprave postavljene pred konvoje koje prolaze kroz grad.Nedugo potom, pobunjeničke formacije počele su da osnivaju baze u Mosulu da bi iskoristile rastuće nezadovoljstvo vlastima u Bagdadu koje su postavili Amerikanci. Situacija se nije mnogo razlikovala od one iz juna 2014. kada je Islamska država bez problema preuzela Mosul i ustoličila se kao lokalna vlast – ljude je godinama nervirao status kvo. Mnogi građani Mosula smatrali su da je ISIS bolja opcija za njih od šiitske centralne vlasti koja nema nameru da zastupa njihove interese.Današnja borba za Mosul daleko je komplikovanija od crno-belog narativa koji se često viđa u dnevnim medijskim izveštajima.Snage koje su krenule ka gradu pre dve nedelje sastoje se od brojnih etničko-verskih frakcija u nestabilnom savezu – Arapi sa Kurdima, suniti sa šiitima. Mnoge od ovih grupa imaće sasvim suprotstavljene interese kad se budu uspešno otarasili Islamske države. Iračka vojska je duboko podeljena po verskim osnovama: posade na tenkove i oklopna vozila kače šiitske verske zastave kad ulaze u gradove i sela sunitskog stanovništva. Tu je i geopolitički aspekt, naravno; američke snage oprezno sarađuju sa iranskim paravojnim formacijama jer se pred njima na kratke staze nalazi zajednički cilj. Za to vreme turske snage čekaju u prikrajku i prete da će se i same umešati ako se sukob ne budu odvijao kako njima odgovara.Za to vreme, brutalna vladavina Islamske države i dalje je nepopularna među onima koji još uvek žive u Mosulu, pa stanovništvo sa dobrodošlicom dočekuje vojsku koja stiže u krajeve iz kojih su se ISIS borci povukli. Ipak, često se čuje jedno pitanje: šta posle?Za nekoliko dana ili nekoliko meseci, Mosul će svakako pasti pred snagama Bagdada i njegovih međunarodnih partnera. Ali kad ISIS eliminišu, šta će biti posle? Da li će se sve formacije u koaliciji prosto spakovati i otići kući? Kakve kazne mogu da očekuju stanovnici grada koji je pre dve godine praktično otvorio vrata ekstremistima?Premijer Iraka rekao je da će samo iračka vojska i policija imati pristup gradu kad bude bio osvojen – u nadi da će se sprečiti kršenja ljudskih prava kakva su viđena tokom povratka Faludže i drugih gradova na jugu. Takođe, Bagdad se nada da će sprečiti Kurde i iranske šiite da uspostave položaje na terenu – trenutno su oslobodioci na istoj strani, ali politički se u ogromnoj meri razlikuju.Većina Iračana sa kojima sam razgovarao sumnja da će ovaj klimav savez dugo poživeti. Najviše ih brine mogućnost da će, kad neminovni sukobi unutar koalicije budu počeli, Irak pretrpeti nešto još gore do onog viđenog 2004. Predstojeća bitka za Mosul i ostale iračke gradove mogla bi da vodi samo u nove krvave verske sukobe za budućnost ove zemlje.