Reklame
kriminál

Kako izgleda kada si u bekstvu od policije

Pričali smo sa tipom koji je trenutno u bekstvu, sa jednim koga su uhvatili i koji je trenutno u zatvoru, i sa još jednim koji je sada na slobodi, o tome kako je kada se kriješ od zakona.

pisao Sophie Brown
29 Mart 2017, 6:02am

(Ilustracija: Džek Hamilton)

Nije lako nestati. Tvoj bivši te verovatno još uvek ima na Find My Friends; velike su šanse da si dodao lokaciju na svim svojim tvitovima; a tvoji digitalni tragovi su posvuda, od izveštaja iz banke i listinga telefonskih poziva, do istorije pretraživača i GPS-a. Sa pristupom tvojim sajber-tragovima, lako je iz minuta u minut pratiti tvoje kretanje. A da ne pominjemo 4,9 miliona kamera za nadzor u UK – po jedna na svakih 14 ljudi.
Međutim, uprkos svemu ovome, i dalje ima ljudi koji uspeju da nestanu, čak i kada za njima traga policija.
Na spisku najtraženijih Nacionalne agencije za kriminal se nalazi 31 osoba, od kojih su neke u begu više od deset godina, i za informacije koje bi dovele do njihovog hapšenja sleduje nagrada od 10 hiljada funti. Na sajtu Crimestoppers navedeno je 355 traženih pojedinaca, ali tačan broj ljudi koji su u bekstvu od policije u UK nije jasan.
Ko su ti ljudi koji su svoj život posvetili bekstvu od policije? Ljudi koji su postali toliko anonimni da ne mogu da ih nađu čak ni ljudi koji su za to plaćeni.

„Dok ne budeš primoran da baciš telefon u reku, ne shvataš koliko vremena provodiš gledajući sranja na njemu."

Šon je pušten na uslovnu slobodu nakon što je prošle godine bio osuđen zbog napada, ali kada se nije pojavio na saslušanju, prekršio je uslove svog privremenog boravka na slobodi. Kada bi ga sada uhvatili, završio bi u zatvoru na odsluženju kazne.

„Znaš šta? Tako mi je jebeno dosadno", kaže mi preko telefona, dodajući da već skoro dva meseca ne sme da ode na Fejsbuk. „Dok ne budeš primoran da baciš telefon u reku, ne shvataš koliko vremena provodiš gledajući sranja na njemu".

Kada je bacio svoj telefon i ajped, Šon je napustio roditeljski dom noseći očevu odeću („prepoznali bi me u trenerci"), i više se nije osvrnuo za sobom. Živeći na tajnoj lokaciji sa jednim prijateljem, on zna da su mu dani na relativnoj slobodi odbrojani, ali plaši se da ode u zatvor. „Znam da ne mogu večno da bežim", kaže on, „Ali ne mogu da se suočim sa odlaskom u zatvor. Ne sada, posle svega ovoga. Nisam razgovarao sa roditeljima, niti bilo šta slično. Sam sam sebi pogoršao položaj". Za razliku od Šona, kada je tridesetčetvorogodišnji Stivi odlučio da beži od policije, poveo je sa sobom svoje voljene. Trenutno je na odsluženju dvogodišnje kazne zbog prevare, ali je proveo isto toliko vremena napolju, pokušavajući to da izbegne. Stivi se predao nakon što mu je žena postavila ultimatum, zato što joj je dosadilo da živi kao begunac.

„Rekla mi je: 'Stivi, ja nisam uradila ništa loše. Ne mogu više ovako da živim', i znao sam da ću ili morati da se predam, ili ću izgubiti nju i decu", kaže mi preko telefona iz zatavora. „Nije bilo fer s moje strane da ih uvalim u ta sranja, ali kada znaš da će da te skembaju, ne razmišljaš trezveno".
Džoš, 45, bio je u bekstvu dve godine pre nego što je na kraju uhvaćen i osuđen na sedam godina zatvora. Oslobođen 2012, nakon što je kaznu odslužio u celosti, Džoš kaže da kada je odlučio da beži nije imao pojma da je tražen u tri različite države. Objašnjava da u većini slučajeva, kao što je Šonov, ljudi u bekstvu čekaju da im suđenje počne ili čekaju presude drugih optuženih u njihovim slučajevima. „Ja nisam znao koliko ozbiljno sam tražen", kaže on. „Imao sam jebenog idiota od advokata koji mi je rekao da nije toliko ozbiljno, a u stvari je bilo veoma, veoma ozbiljno".
„Da si znao koliko je ozbiljno, da li bi i dalje bio u bekstvu", pitala sam ga.

„Pobegao bih dalje", odgovara on. „Uvek sam kod sebe imao falsifikovani pasoš, za svaki slučaj. U mojoj profesiji bi bilo neodgovorno nemati ga. Jedne večeri mi je preko telefona rečeno da je neko ko je krenuo da se sastane sa mnom uhapšen. Dobio sam upozorenje, pa sam pobegao – zeznuli su stvar i nisu me zatekli. Do trenutka kada su stigli kod mene kući, ja sam već otišao".

Pogledajte i VICE film: Ja repujem


Džoš, poreklom iz Midlendsa, je iz Madrida u kome je živeo pobegao u Valensiju, gde je živeo u ilegali. Podlegao je najvećem klišeu nekoga ko je u bekstvu: pustio je bradu. Međutim, takođe je preuzeo i novi identitet, sa novim pasošem, i prekinuo je veze sa svima iz svog ranijeg života.
„Najvažnije je ne kontaktirati direktno s porodicom", kaže on. „Nju nadgledaju. znajući da ćeš pre ili kasnije stupiti u kontakt. Tako uhvate većinu ljudi. Moraš da budeš disciplinovan".
Kada kaže da treba biti disciplinovan, Džoš misli na to da nikada ne treba kopati po bankovnom računu, čak ni kada ti ponestane para. Kada je otišao iz Madrida, pokupio je sav keš koji je mogao, ali „možeš da poneseš samo određenu količinu".
Džoš kaže da su pare jedan od najvećih problema kada si u bekstvu: „Skupo je bežati sve vreme – ljudi te stalno opelješe. Kada plaćaš stan ili kupuješ kola gotovinom, ne treba da budu vidoviti da bi shvatili da se nešto događa. Ljudi te oderu da bi ćutali.
„Posle nekog vremena moraš da popuniš svoj fond. Nedostatak primanja počne da te pogađa, i tada rizik postane još veći, pošto moraš da kontaktiraš ljude iz pređašnjeg života, ili da radiš sa novim ljudima. Ni jedno ni drugo nije idealno kada pokušavaš da ostaneš ispod radara – moraš da skočiš ili u tiganj, ili u vatru".

Džoša su na kraju uhvatili kada je pokušao da pokupi novac koji su mu dugovali. Dužnik se uspaničio i pozvao policiju, i kada je Džoš narednog jutra izašao iz stana na doručak, čekalo ga je osam naoružanih policajaca.

Sada na slobodi, Džoš je zadržao stare navike iz dana kada je bio u bekstvu. Dok me je vozio po gradskoj gužvi u Londonu, pokazivao mi je tačno gde su kamere za nadzor; koje kamere nisu u upotrebi; koja od stotina vozila koja prolaze su kola policajaca u civilu. Pokazao mi je policajca u civilu u saobraćajnom špicu na Oksford Srksu.
Skoro kao da je razvio šesto čulo – adaptirao se na svoju skrovitu okolinu živeći najveći deo svog života s one strane zakona.

Kada sam pitala Džoša šta mu je bilo najteže tokom života u bekstvu, on kaže da mu je najteže bilo kada su ga uhvatili. „Ponovo bih uradio isto", kaže on. „Nikada se ne predaj; nikada, nikada se ne predaj. Mogao bi da dobiješ rak i da umreš za dva meseca. Radije bih proveo život u bekstvu nego u zatvoru".

Sva imena su izmenjena.

Još na VICE.com: 

Bili smo na koncertu u zatvoru u Nišu

Šta zatvorenici kažu o zatvorskom seksu

Koje knjige čitaju zatvorenici u Centralnom zatvoru u Beogradu