Černobilj

Kako žive ljudi u izolovanoj zoni Černobilja

Poseta "Samoselu" zajednici od 140 doseljenika koji žive od letine zasađene na radijacijom zagađenoj zemlji.

pisao Joseph Marczynski
18 Februar 2017, 8:17am

U rano jutro 26. aprila 1986. godine, silovita promena napona izazvala je eksploziju reaktora u nuklearnoj elektrani u Černobilju, u Ukrajini, tada jednoj od republika Sovjetskog saveza. Eksploziju je pratio sto puta veći nivo radijacije nego u Hirošimi i Nagasakiju, a smrdljivi oblak zagađenja bio je toliko veliki da su tragovi otkriveni čak i u Irskoj.

Radioaktivna mijazma zagadila je vazduh, tlo i stanovnike, izazvavši urođene mane i rak tiroide kod novorođenčadi, a nove generacije stoke nosile su i groteskne mutacije. Trideset godina kasnije, Černobilj je postao morbidna turistička atrakcija, lekcija o užasnoj ceni koji ljudi plaćaju zbog samozaljubljenosti i preterivanja vlasti, ali i dom za grupu od oko 140 ljudi.

Fotografkinja Ester Hesing i spisateljica Sofijeke Tarmer otputovale su u Černobill, to jest, u "izolovanu zonu", oblast koja je najviše pogođena radijacijom, da bi posetile "Samoselo" – poslednju generaciju nekada uspešne zajednice. Mnogi od današnjih stanovnika su stariji ljudi koji su se u tajnosti vratili u bivše domove, bez obzira što im je ukrajinska vlada savetovala da to ne rade. Drugi su se doselili iz očaja, ilegalno se naseljavajući u hiljadama napuštenih građevina, preživljavajući na letini uzgojenoj na zagađenoj zemlji.


Foto: Esther Hessing

U zajedničkoj monografiji  'Osuđeni na zemlju' (Bound to the Ground), dokumentovali u svakodnevni život meštana, prikupivši priče iz prve ruke o životu u "izolovanoj zoni", baš kao i ispovesti onih koji i sada rade u nuklearnoj elektrani Černobilj. Razgovarao sam sa Ester o ovom projektu, i objasnila mi je koji su razlozi zbog kojih se toliko ljudi vratilo u ovu opasnu oblast. 

"Ova oblast odavno važi za siromašnu", kaže ona. "Tokom 1930-ih, vladala je glad tokom Staljinovog režima i Drugog svetskog rata. Ljudi su navikli na težak život".

"Ljudi nisu imali novca nikada i zavisili su od žetve sa svoje zemlje. Vlasti su većinu ovih seljana preselila u stambene blokove specijalno pripremljene za njih u Kijevu. Međutim, mnogi su zaključili da im je bolje da kraće žive u nuklearnoj zoni, nego da stare, tužni i nesrećni, u Kijevu. Takođe, veruju da je moguće da se ponovo spoje sa svojim preminulima ako su sahranjeni na istom mestu."

Žrtve Černobilja su proživele užasnu diskriminaciju u godinama posle nesreće. Oni koji su se sami vratili u izolovanu zonu dolazili su često peške, putem dugim 130 kilometara od Kijeva. Jasno, bio im je potreban odmor tokom putovanja, ali su ih meštani uz put često odbijali, plašeći se da će ih zaraziti radijacijom.

Foto: Esther Hessing

Ester opisuje da su i deca u ovoj oblasti stigmatizovana: "Decu iz Pripjata su često zvali 'svinje iz Černobilja'. Ta uvreda je često korišćena posle nesreće za decu koja su inficirana radijacijom. Toj deci nije bilo dozvoljeno da se igraju sa vršnjacima. Diskriminacija je stala tek kada je izgrađen Slavutič, 1988. godine, pa je puno ove dece preseljeno u novi grad jer su njihovi roditelji radili u elektrani."

Po dolasku, Ester i Sofieke su saznale da više od 2,000 ljudi koji aktivno rade u nuklearnoj elektrani u Černobilju. Za razliku od Samosela, gde ljudi žive blizu napuštenih sela van Pripjata, zaposleni žive u posebno izgrađenom gradu Slavutiču.

"Mnogi od sada zaposlenih su deca radnika elektrane u vreme tragedije", objašnjava Ester. "Odrasli su u Pripjatu, a danas njihova deca, koja su odrasla u Slavutiču, rade u elektrani."

Nepostojanje drugih mogućnosti je glavni razlog njihovog zaposlenja u elektrani. "Nema dovoljno posla u Ukrajini, nezaposlenost je ogromna, zdravstvena nega loša", kaže Ester. "U elektrani još uvek nude dobro plaćene poslove, a u gradu ima dobrih škola i obdaništa. Takođe, tu su i zdravstvene ustanove za one koji pate od posledica izloženosti radioaktivnosti, bilo da su žrtve prve, druge ili treće generacije."

Autorke su istražile i napušten grad Pripjat, nekada građen za zaposlene u nuklearki. Danas je ovo grad duhova, napušten, a nekada ga je ukrajinska vlada promovisala kao "grad nade" - nade koje su se polagale u budućnost nuklearne tehnologije.

Bez ljudskog uticaja, priroda je povratila kontrolu nad velikim delovima Pripjata, zauzevši sive građevine i ulice zelenilom i rastinjem.

"Umesto straha, užasa, smrti i izgubljene zemlje, naišle smo na predivnu oblast punu cveća i drveća, plodne zemlje i ljubaznih, gostoprimljivih ljudi koji su nam pružili toplu dobrodošlicu svaki put kad bismo se pojavile nenajavljene", kaže Ester.

"Naišle smo na zajednicu koja još uvek radi u zatvorenoj elektrani i snažno veruje u budućnost. Upoznale smo ljude koji su dovoljno hrabri da rade na ovom opasnom mestu samo da bi svet bio malo sigurnije mesto. Pokazali su nam upečatljivu snagu čovečanstva i koliko je snažna priroda."

No, bilo kakva budućnost zabranjena je vladinom naredbom koja zabranjuje naseljavanje u ovu oblast sledećih hiljadu godina - pošto svi sadašnji meštani preminu.

Očuvanje ove tajne i privremene zajednice je jedna od inspiracija za Esterin rad: "Važno je izneti ovu priču u javnost, jer su i ovi novi doseljenici veoma stari", kaže ona. "Kako babuške u zoni izolacije stare, a novim stanovnicima nije dozvoljeno da se nasele, za deset godina će njihove priče i sećanja biti zaboravljene. Želele smo da ispričamo njihove priče i pokažemo lica meštana pre nego što tišina prekrije sve."

Sve fotografije: Esther Hessing

'Osuđeni na zemlju' se može nabaviti preko The Eriskay Connection .

@JMPolish

Još na VICE.com

Černobilj: posledice najveće nuklearne katastrofe na svetu

Dobrodošli u Černobilj: jedinstveno mesto za odmor

Radioaktivne ilegalne ture u Černobilju

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu