Film

"Sastajali smo se na tajnim mestima za koja FBI nije znao" – Intervju sa piscem "Goodfellas"

Nikolas Pileđi se družio sa Henrijem Hilom iz stvarnog života i napisao knjigu na kojoj je zasnovan scenario za kultni Skorsezijev film.

pisao Daniel Dylan Wray
28 Januar 2017, 6:30am

Sve slike posredstvom Vorner Brosa

Dobri momci (Goodfellas) spada među najbolje gangsterske filmove svih vremena. Možda je i najbolji. Skorašnja iscrpna lista stavila je film Martina Skorsezija na prvo mesto. Prvi je i na ovoj listi anonimnog – i stoga potpuno pouzdanog – korisnika IMDB-a. Plus, nominovan je za šest Oskara, semplovan je u ni manje ni više nego dve pesme Shy FX-a i u njemu je Džo Peši apsolutno zastrašujući od početka do kraja, ali najviše u onoj sceni kada u nedogled ubada nožem čoveka spakovanog u gepek dok ovaj grgulja krv.

Kola sa krvavim čovekom u gepeku vozio je lik Reja Liote, Henri Hil, protagonista filma. Hil je bio mafijaš iz stvarnog života koji je postao doušnik za FBI i tema knjige Nikolasa Pileđija iz 1986. godine Wiseguy: Život u mafijaškoj porodici. Pileđi je napisao scenario za Dobre momke (kao i za Skorsezijev film iz 1995. godine, Kazino), a ovde nam govori o čitavom životu izveštavanja o mafiji i snimanju filma koji se vraća u britanske bioskope u sklopu "Sezone Skorsezija".

Džo Peši, Robert De Niro i Rej Liota

VICE: Dobar dan, Nikolas. Kad ste počeli da se interesujete za mafiju?

Nikolas Pileđi: Odrastao sam u kraju sa većinskim stanovništvom prve generacije Italo-Amerikanaca. Živeli smo u delu grada koji biste danas zvali getom i likovi iz organizovanog kriminala bili su tu svakodnevna pojava – bili su sastavni deo lokalne društvene nomenklature. Odrastao sam znajući taj svet, bio sam fasciniran njime. Kasnije kada sam postao novinar, počeo sam da izveštavam o njemu, tako da sam se još više zainteresovao za njega. A onda sam polako počeo da otkrivam stvari o njemu, kao i da razvijam instinkt za razgovor sa ljudima iz toga sveta.

"Otkad znam za sebe, oduvek sam želeo da budem gangster" glasi slavna uvodna rečenica iz filma. Je li to bila i vaša ambicija dok ste odrastali u tom kraju?

Ne, ni najmanje. Nikad pre to nisam čuo u životu, tako da kad sam intervjuisao Henrija i on mi je to rekao, samo sam to zapisao i podvukao; znao sam da će to poslužiti kao uvodna rečenica poglavlja ili tome slično. Njegov san bio je da bude gangster, moj nije. Uvek sam jasno stavljao do znanja da mi se ne dopada nasilje; nisam vario te likove. On je obožavao. Počeo je to da radi još kao dete – moji roditelji mi nikad nisu dozvoljavali ni da prismrdim ničem sličnom. Naši životi započeli su veoma različito. Njegov život bio je jedinstven – vrlo malo klinaca njegovih godina imalo je dozvolu da radi ono što je on radio – i on je te likove doživljavao kao što bi neko drugi doživljavao idole iz bejzbola; oni su bili sve o čemu je sanjao. Bilo je to totalno iskreno s njegove strane.

Kako je izgledao vaš novinarski pristup izveštavanju o mafiji?

Nikad nisam upotrebio ličnu zamenicu u svojim člancima. Nikad nisam napisao reč "ja" – svu svoju pažnju usmerio sam na samu priču i zato mislim da zapravo nikad nisam osuđivao nijednog od njih. Gangster nikad nije bio omraženi pojedinac ili ljigavac na kog često nailazite u štampi. Nikad to nisam radio. Nikad ih nisam ponižavao; pokušavao sam da ih pratim kao antropolog. Bio sam fasciniran njima kao kriminalnom supkulturom. Pravio sam beskrajne beleške i držao dosijee o svima koji su bili uhapšeni i o svima koje sam poznavao. Stalno sam ih ažurirao. Držao sam indekse kad bi neko bio upleten u ubistva ili je neko bio umešan u ilegalne poslove. Radio sam to više kao antropolog nego kao istraživački novinar.

Robert De Niro

Da li je kod vas u bilo kom trenutku postojao elemenat straha?

Ne, nikad. Ljudi su se brinuli, FBI se brinuo i moj prijatelj policajac mi je pozajmio pancir, ali ga nikad nisam obukao.

Zašto niste?

Ne znam. Čak i kao novinar bio sam premlaćen samo jednom ili dvaput, nikad ozbiljno. Oni ne proganjaju novinare, a ja nikad nisam bio pravi istraživački novinar – nikad ništa nisam obelodanjivao. Ja sam bio onaj što dođe da počisti. Dolazio bih na scenu nakon što su sva tela već završila u pogrebnom preduzeću. Dok sam radio na knjizi o Henriju Hilu, njegov zakleti neprijatelj bio je Džimi Berk. I dalje sam zvao Berkovu ženu i ona je bila izuzetno ljubazna prema meni, moja reputacija bila je dobra. Sve je to bilo veoma... Ne želim da kažem veselo, ali prijateljski nastrojeno. Ničeg se nisam plašio. Nisam učestvovao ni u čemu u tom svetu; samo bi protraćili metak na mene. Nisam imao nikakvu vrednost, ni živ ni mrtav.

Kakva je bila reakcija mafijaške zajednice na film kad se pojavio?

Mnogima se dopao. Svidela im se moja knjiga. Kad je izašla knjiga, sretao sam ljude iz tog sveta kojima se dopala i koji bi me upoznavali sa šefovima mafije kojima se takođe dopala – čak sam im i potpisao primerke. Dopala im se knjiga zato što je verno prikazivala njihove živote, a većina sličnih knjiga to ne radi. Postojao je ljudski elemenat u načinu njihovog života i njima se to  svidelo. Kad smo birali glumce, Marti Skorsezi me je zamolio da pričam s ljudima iz tog sveta, ja sam ih pitao da li neko od njih želi da se pojavi u filmu, a gomila njih koji su mogli – gomila nije mogla jer su bili traženi ili inicirani članovi – gomila običnih saradnika je rekla: "Naravno." Gomila momaka koje vidite u Dobrim momcima su pravi mafijaši koji su se za ulogu prijavili u restoranu.

Rej Liota kao Henri Hil i Lorejn Brako kao Karen Hil

Pošto ste lično poznavali čoveka, koga ste zamislili kao savršen izbor za ulogu Henrija Hila?

Nikad nisam razmišljao o tome ko bi to mogao da bude. Nisam gledao mnogo filmova, nisam znao mnogo glumaca, nisam imao neophodno znanje za tako nešto. Bio sam oduševljen kad su se setili Reja Liote. On je savršen. Podela uloga bila je vrhunska: Lorejn Brako kao Karen – jer sam poznavao Karen – dočarala ju je briljantno.

Da li ste tokom tog perioda bilo kog od tih mafijaša smatrali svojim prijateljem?

Henri i ja smo postali veoma bliski. Provodili smo vikende zajedno; odlazio bih i sretao ga na tajnim mestima za koje FBI nije znao. Nismo smeli to da radimo. Rečeno je prilično otvoreno, ako pronađu Henrija, ubiće ga, a ja sam sedeo zajedno s njim. Ti sastanci poslužili su kao osnova za knjigu.

Kako je taj film uticao na vaš život i kakva je bila reakcija mafije?

Većina ljudi opisanih u filmu je stradala – bili su ubijeni. Ostao sam u kontaktu sa Karen i Henrijem, ali i, izdaleka, sa porodicom Berk. Sa mnogim sporednim likovima iz filma sam ostao u prijateljskim odnosima. Potom sam prešao na rad na drugoj priči, koja se kasnije pretvorila u Kazino, tako da sam počeo više pažnje da obraćam na Las Vegas i te likove. To je trilogija, zapravo. Ulice nasilje govori o gangsterima koji pokušavaju da se probiju, trude se da izgledaju kao bitne face. Kao idioti koji uče. U Dobrim momcima, oni su već gangsteri, znaju kako da dođu do love, mogu da opljačkaju Er Frans za 460.000 dolara i ubijaju ljude – pravi su gangsteri, ali ulični gangsteri; grubijani. U Kazinu je to bio sam vrh gangsterskog sveta – nema boljeg u gangsterskom svetu nego kad upravljate Las Vegasom, što su oni i radili, a potom su uprskali stvar, što je veoma uobičajeno za gangsterski svet. Ostvarili su svoj davnašnji san i onda ga sjebali – ne mogu da prerastu gangstera; prati ih gde god da pođu.

Rej Liota i Pol Sorvino

Kako ste se lično osećali kad je Henri Hil preminuo?

Bilo je to veoma tužno. Osećao sam da je toliko zaglibio u droge da više nikad neće uspeti da se skine s njih, koliko god se trudio. Najtužnije kod Henrija bilo je to što je morao da postane doušnik da bi spasao život. To je za Henrija bilo gore nego da ste ga strpali iza rešetaka.  Henri bi se u zatvoru vratio trgovini droge i dobro bi jeo, ali Henri van tog okruženja nije mogao da podnese taj život. Naravno, ne bi ostao dugo u zatvoru – bio bi ubijen.

Da li i dalje postoji aktivna mafija u Njujorku?

I dalje postoje aktivne mafijaške grupe u kockarskom svetu i sindikatima i građevini, ali sve je to mnogo svedenije u poređenju sa moći koju su nekad imali. Mislim da generaciju kasnije više neće ni postojati. Nemaju rezervnu klupu – nemaju nikoga da preuzme posao i nema šta da se preuzme. Ilegalna kocka je nekad bila velika stvar, a sada države imaju lutriju vrednu više miliona dolara. Ne morate da idete do Anđela na ćošku i date mu svoj broj; možete da odete i ogrebete karticu na licu mesta i dobijete novac u prodavnici. Država je shvatila da može da zaradi čitavu bogatstvo na kocki, pa su je onda legalizovali. Radi se o istoj vrsti šeme sa brojkama koju su mafijaši vodili godinama, samo što je ona sada legalna. Jedina stvar koja je preostala od ilegalnih stvari u kojoj mogu da učestvuju su narkotici, ali to dolazi sa teškim kaznama ako vas uhvate, a ljudi često drukaju. Od 1910. godine, kad je sve počelo, do negde 1965. godine, nije bio postojao nijedan pravi doušnik za organizovani kriminal jer su kazne bile minimalne pa su ih likovi spremno služili zato što su imali prijatelje unutra i poznavali ili potplaćivali čuvare; bila je to prilika za okupljanje i kartanje po čitav dan. Nije bilo žalbi. Čim su na scenu stupili narkotici, kad ih uhvate, čeka ih 25 godina zatvora bez mogućnosti pomilovanja – e, to je već druga priča. Odjednom su svi počeli da drukaju. To je promenilo i oslabilo ovu kulturu u ogromnoj meri i ona sad proživljava svoje poslednje dane.

Film Dobri momci prikazuje se u odabranim bioskopima širom Velike Britanije u sklopu Sezone Skorsezija.

Gornja slika: Džo Peši i Rej Liota u 'Dobrim momcima'. Sve slike posredstvom Vorner Brosa

@DanielDylanWray

Još na VICE.com

Rat srpske policije sa mafijom, sezona druga, epizoda deset

Kako se mafija bogati tokom recesije

Odrastanje ćerke jednog od najpoštovanijih gangstera u Indoneziji

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu