Reklame
Sport

Uspon i pad Stivena Džerarda

Stiven Džerard je bio snaga, dinamika i podrška. Bio je jednostavno supermen. Ali eto, sada je sve to prošlo vreme. Postoji razlika između supermena i nekoga ko jednostavno nosi gaće preko pantalona.

pisao Mark Critchley
17 Maj 2015, 7:48am

Sa njim na terenu, akcija nije morala da se gradi. Nije morao da postoji početni pas. Nije bilo spore i obazrive dekonstrukcije rivala. To je uvek bila detonacija. On bi dobio pas na tridesetak metara i BAM! Stakla na prozoru bi popucala od detonacije, a vama bi se slila pišaćka niz nogavicu. Za one koji su to gledali na tv-u, njegovo ime bi zvučalo kao sirena za vazdušnu opasnost. To je bilo jedino što su mogli da čuju glasnije od urlika hiljade navijača.

On je Stiven Džerard. Bio je eksplozivan igrač, koji je uvek trčao vođen neobjašnjivim besom, emitujući oko sebe energiju, kao da se radi o sopstvenom opstanku ukoliko je ne bi bilo. Njegovi prepoznatljivi udarci sa distance, koji su često nastajali u poslednjim trenucima utakmice, izgledali su kao projektili napunjeni nitroglicerinom.

U takvim momentima Džerard je stekao ime, a kada su se oni umnožili, njegova dečačka upornost, prerasla je u neizbežnu realnost. Svaki od njegovih golova bio je podsetnik na primarnu osnovu sporta. Svi su vam govorili da udvajanje i visok presing ne mogu da prevaziđu pravu, surovu, čistu energiju. Ne postoje estete u nadoknadi vremena. Ne postoje ni pakeri u 89. minutu.

On je, na kratko, bio najbolji vezni igrač u Evropi. On je bio to uprkos kritikama da ponekada igra kao nestrpljivi egomanijak, na štetu tima. Pitajte njegove kritičare, kada su poslednji put gledali sopstveni tim kako ne mogu da se povežu sa životom. Pitajte ih, da li bi u tom trenutku želeli da jedan od njihovih miljenika nanjuši krv, ne pogleda saigrače oko sebe i zabode ga u devedeset? Odgovoriće potvrdno ili će jednostavno lagati.

Stiven Džerard je bio snaga, dinamika i podrška. Bio je jednostavno supermen. Ali eto, sada je sve to prošlo vreme. Postoji razlika između supermena i nekoga ko jednostavno nosi gaće preko pantalona.

Dok većina vrhunskih igrača postane jednostavno bleda kopija sebe, Džerard je postao parodija osrednjeg igrača. Postao je kineska kopija Andree Pirla. Nepouzdani vodonoša. On stoji ispred odbrane, u svojoj sigurnoj zoni, prebacivajući loptu između kojih god Liverpulovih centarhalfova koji se te nedelje sapleću jedan preko drugog, nemajući nikakav značajniji uticaj na igru u polju, osim povremenog dugačkog dodavanja. I dalje postiže golove, ali samo iz prekida; postao je koordinisan, nije više haotičan.

Njegova uloga "kvoterbeka", ako je to uopšte pravi naziv, zahteva određenu eleganciju. Ali ne mogu da se otrgnem utisku da kada Džerard odluči da kontroliše meč sa bilo čime osim čeličnom voljom, sve to izgleda prilično čudno. Taj stil mu ne stoji prirodno. Realno, niko ko je uglađen i elegantan neće da vozi do posla slušajući No Jacket Required.

Kada se Liverpulov kapiten probijao na velikoj sceni, ser Aleks Ferguson ga je opisao kao "fizički i tehnički dominantnim u odnosu na njegov uzrast"; to je izjava koja je posebno zanimljiva zbog toga što je stigla u vreme kada se to nije moglo naslutiti. Mentalno, Džerard uopšte nije pokazivao znake svoje genijalnosti. Bio je tipičan ambiciozni, ali stidljiv mladi igrač; bio je siguran da ima veliki talenat, ali nije znao gde će ga on dovesti. Kao sedamnaestogodišnjak, dok je bio u Liverpulovoj akademiji, napisao je sledeće o sebi. "Uvek sam dostupan, ali mi dijalog baš i ne ide, iako se trudim i napredujem. Pokušavam da sa svima budem dobar. Imam običaj da me brinu određene stvari", napisao je Džerard.

U tim ranim danima, već je ukazao na lošu naviku koja bi se ispoljila odmah nakon greške. Čak i kada bi pogrešio kod najobičnijeg dodavanja, a lopta bila od njega na svega nekoliko metara, on bi bukvalno zastao i zaronio lice među šake. Koliko god se to puta dešavalo i koliko god je pljuvanja i grdnji dobio zbog toga, on bi tih par sekundi bio mrtav za sve oko sebe, mrmljajući sebi u bradu da je i dalje mršavi momčić iz Blubela.

To je bio tik koji je uspeo na kraju da eliminiše, i bilo bi zaista nepristojno da sumnjamo u mentalnu snagu čoveka koji je sam poveo tim do jedne od najvećih pobeda i preokreta u istoriji Lige šampiona, ali dok su se aspekti njegove igre razvijali i poboljšavali, anksioznost je uvek bila konstantna. Bio je konstantan u tome kako će ga drugi videti, što su mnogi interpretirali kao vid egotizma. To je i vidljivo u njegovoj patološkoj tendenciji ka samokritici, kada se pojavljivao na konferencijama za štampu kao da je izgubljen u svemiru, sa pogledom koji prolazi kroz ljude. To ga je uvek pratilo, ta osobina da uvek razmišlja o posledicama neuspeha kada bi poželeo da bude neustrašiv. Jedini put kada bi ga ona napustila jeste trenutak kada bi otrčao u nepoznatom pravcu, lupajući se u grudima jer je lopta zatresla mrežu.

Svaki od tih šuteva koji cepaju mrežu, ti adrenalinski naleti briljantnosti, bili su kratkog trajanja. Sva ta nervozna energija eksplodirala je u krešendu koji pomera planetu iz svoje ose i vraća je nazad, dozvoljavajući mu malo zadovoljstvo. To je razlog zašto je doživeo pobedu nad Mančester sitijem kao religijsko prosvetljenje, a ne trijumf kojim je Liverpul stekao dva boda prednosti na vrhu tabele u finišu prošle sezone.

Te godine, sa umornim nogama na prosečnoj poziciji, na svojoj polovini, ti eksplozivni momenti su bili sve ređi, a anksioznost je preovlađivala, ali ne i impuls da sve bude kako treba, od kojeg se polako udaljavao. Jer po prvi put od njegovih omladinskih dana, imao je saigrače koji su bolji od njega, karijera mu je bila na zalasku i konačno je stigao pred ostvarenje sna i osvajanja Premijer lige. Ali je na kraju nije osvojio, a nervoza je ostala prisutna. Jača nego ikad.

To što se okliznuo će ga pratiti do kraja života. Desilo se protiv kluba u koji je mogao da pređe da bi osvojio titulu, nakon što je izričito zahtevao od saigrača da ne smeju da se "okliznu" u poslednjih nekoliko kola. Kliše "ne mogu ti opisati šta se desilo" ne važi za taj trenutak. Mogao bih ga opisati iznova i iznova, a jednog dana će verovatno postojati kao endless.gif loop u Barclays muzeju Premijer lige, sa više pregleda od Gangnam stajla.

Ako je ironija u tom slučaju neizbežna, onda je Džerardova agonija prevelika da bi se prevazišla. Njegova potreba da se iskupi za grešku je razlog zašto se nije povukao iz fudbala na kraju sezone. Njegova potreba da se iskupi je i glavni razlog zašto je odlučio da napusti Liverpul kada mu istekne ugovor ovog leta.

Na Enfildu, saosećanje dolazi zajedno sa svakom kupljenom kartom. On će uvek biti njihov iracionalni romantični fudbalski podsetnik. Svi ti dalekometni savršeni šutevi, kao i trenuci kada je zaronio lice među dlanove su previše emotivni i previše brojni da bi se tek tako zaboravili i potisnuli iz sećanja dominantim događajem.

Za nas ostale, međutim, kao i za samog Stivena Džerarda, čini se da će to proletnje popodne u aprilu nadmašiti sva ostala, a karijera obeležena veličanstvenim i tragičnim trenucima zbog toga će umreti jednog dana.

Tagged:
kop
Vice Blog
fenomeni
Ливерпуль
Premijer liga
Enfild
Stiven Džerard
Uspon i pad
Heroj