FHM je pre 20 godina napisao vodič za internet koji je presmešan

Ta 1995. bila je strava godina, zar ne? Mislim, ja ne znam. Imao sam osam godina i bio sam idiot. Ali ako pogledate treperavu kompilaciju vesti iz te godine, izgleda fantastično: svuda samo supermodeli, poršei, ribolovački šeširići, Pol Gaskonj beži od hiljadu fotografa u jednodelnom kostimu, sva sila osionih, energičnih ekscesa, Oasis, droge, britanska zastava, pušenje u pabovima, veliki masivni mobilni telefoni, preterana količina sunčevog svetla. Koliko ja mogu da ocenim, 1995. godinu obeležila je masa muškaraca u prevelikim fudbalskim majicama koja viče: "LAGER!" Ta 1995. godina bila je jedno beskrajno leto u kom su svi bili mršavi, lepi i zabijali svoje lepe noseve u kokain.

A onda se desio internet i sve nas pretvorio u ubledele, nesrećne štrebere kakvi smo danas. Ono, stina: u prilici smo da postavimo korisničku ocenu picerije koja će postati viralna, ali jesmo li zaista srećni? Da li je internet stvarno dobar za nas ili je to samo kao da sedimo na malenom splavu, ploveći na kaljugi podataka, pijano kupujući stvari sa eBay-a, isprazni i ispražnjeni bujicom lajkova na Instagramu?

To je verovatno pitanje za neku drugu priliku. Jer sad je važnije pitanje: "KAKO SE OKAČITI NA INTERNET"?

To je naslov sa 124. strane FHM-a iz oktobra 1995. godine, ovog ovde sa Sindi Kraford na naslovnici:

Zašto ga posedujem? Ne znam. Ali pogledajte samo kako su prokleto muški ti naslovi: Zadovoljstva i loše strane izlaženja sa modelima! Provod na britanskoj surferskoj sceni! Solo karijera pevač Madness-a Sagsa! Nije li to ono što svaki muškarac želi? Da vodi ljubav s modelom na surferskoj dasci dok sluša Sagsa? Ali, čini se da ovih dana ne želimo to. Danas gledamo modele u neverovatnoj 3D tehnici preko Oculus Rift-a. Slušamo Sagsa tokom besplatnog perioda na Spotifaju. Danas surfujemo internetom, umesto uzburkanim, divljim morima.

Ali nije uvek bilo tako. Nismo uvek bili u mogućnosti da dozovemo podatke ni iz čega ko neki čarobnjaci. Nekada nisi mogao istovremeno da koristiš telefon i budeš prikačen na net. Nekada si morao da zoveš preko modema koji proizvodi zvuk kao robot pod moždanim udarom u trajanju i do minut i po dok se ne konektuješ. Nekad Gugl nije postojao, a stvari si otkrivao nagađanjem. "Snaf" snimci jesu postojali.

A evo dokle smo dogurari, pročitajte i : Internet 2014: Hakeri, ženomrsci i dupe Kim Kardašijan

I tako, "Kako se okačiti na internet", internet vodič za muškarce Tonija Horkinsa, internet vodič pre nego što je internet bio spreman da ga povedu bilo kud. Ponekad je lepo osvrnuti se i osmotriti kako su stvari izgledale pre nego što su se izlegle, videti kako smo pričali o tom internetu pre nego što smo ga istinski razumeli, poput pećinskih ljudi koji opisuju žuto sunce. "Kako se okačiti na internet"? Pa okačiš se na internet, druže! Ili, tačnije, više se ni ne kačimo: stalno smo okačeni a dugme za isključivanje primećujemo samo kad Virdžin bez razloga odluči da nam prekine vezu ili se neko saplete o kabl rutera. Ovaj članak prepun je uvijenog pominjanja "neta" i "svetske mreže": kad ovo čitate sada kao da gledate vašeg dedicu dok pokušava da kupi smek od nekoga u mračnom haustoru. "Dakle, ubrizgate ga sebi, u svoje telo, zar ne?", govori dedica – digao je ruke od svega, zna da je život za njega gotov, radi se smekom jer nema više šta da izgubi – "samo u koju rupu?"

U svakom slučaju, vratimo se 1995. godini i tome kakva osoba treba da ste da biste koristili internet. Ne štreber, čini se. Tehnički ne morate da budete štreber.

Video sam neke fotke sa jednog medijskog tvit-apa koji prilično ubedljivo dokazuje da nisi u pravu, Toni. A u tome i jeste stvar,. zar ne: ko je mogao da zna, u rane dane 1995. godine, da ćemo internet koristiti za Tviter, peticije, gifove sa Harijem Poterom i sastanke sa gomilom nedruželjubivih štreberčina u nekom pabu u južnom Londonu?

Pogledajte samo kako je to nevino i puno nade: uništili smo to sad. Asfaltirali smo tu predivnu livadu i zapalili šumu. Podigli smo visoku palatu znanja, a potom je napunili pornjavom i memama sa Filom Džonsom.

Oko čega su najviše brinuli prosečni korisnici interneta 1995. godine? Da će im zavisnost od interneta uništiti društveni život. Bilo je to jedno tako neobično predskazanje, taj uništeni društveni život, pošto je to sada okrenuto naglavačke, društveni život jeste internet, jedno ne može bez drugog, ljudi vas bombarduju svake sekunde svakog jebenog dana preko DM-ova, Fejsbuka ili WhatsApp-a i traže da izađete s njima na pivo. Primer: znam tačno jednu osobu koja nije na Fejsbuku i zbog toga deluje samo još nenormalnije. Jednom sam morao da mu objašnjavam Gejmergejt. A čovek radi s IGRICAMA. Nikad nije čuo za to. Zamislite samo kako je živeti u tom mehuru. Znate li koliko puta samo pomenete internet svakoga dana? Ako želite nekom to da dokažete, samo izađite na piće s mojim drugarom Metom i gledajte mu bezizražajno lice dok izgovarate reč "trenduje" ili pominjete onaj video sa klincem koji jede ljutu papričicu. Nije ga gledao. Nije mogao da ga gleda. Nikad nije video buldoga na trambolini. Šta radiš po čitav dan, Mete? Šta radiš?

A onda je tu pet sajtova koje vredi posetiti. Zamislite naručivanje teksta od hiljadu reči o internetu danas, rečima: "Možeš li, molim te, da uvrstiš, ono, pet dobrih sajtova? Samo za početak? Za prozorčić." To je kao da tražiš pet posebno lepih čestica peska na nekoj plaži. Na spisku su tu Luvrov veb muzej (2015: izgleda prilično dobro), Nostradamus (nisam uspeo da ga nađem ni posle hiljadu pretraga na Guglu), časopis Plejboj (i dalje dobar, toliko sam ga gledao da je tip iz IT-a došao da mi kaže da prestanem), Tvin Piks (ŠTA DA RADIM, UKUCAM SAMO "TVIN PIKS"?), i Madona (ovo je i dalje sajt o Madoni.). Eto, to vam je bio internet 1995. godine: umetnost, vera u budućnost, sise koje se sporo učitavaju, horor i Madona. Je li mnogo drugačije danas?__________________________________________________________________

Da li smo mogli '95-te da zamislimo da ćemo koristiti internet za jebanje? Pogledajte : Digitalna industrija ljubavi

__________________________________________________________________

Šta možemo da naučimo iz ovog 20 godina starog teksta iz FHM-a o internetu? Na prvi pogled: apsolutno ništa. Mislim, imate deo o ugradnji 28K faks-modema u Delov desktop ("Moraćete da izdvojite od 150 do 300 funti."), a ta informacija je danas više nego beskorisna. Imate deo o pronalaženju pravog provajdera (" Kompjuserv. Učlanjivanje: besplatno. Naplaćuje: 4,80 funti po satu, plus dodatne premije.") zbog kog se pitam kako je internet uopšte ikad zaživeo. Ali na neki način to vam je taj otkačeni polaroidni snimak o tome kakav je internet bio nekada: uzbudljiv svet gde bogati muškarci koji čitaju FHM sa modemima od 300 funti mogu da odu i pričaju o Tvin Piksu. Nesaglediv svet, koji će ubrzo procvetati, oblikovan hiljadama ruku u ono što imamo danas.

Stvar je u tome da je Toni Horkins i dalje živ čovek i piše. On i dalje koristi net. Urednik Majk Soutar je danas zli galamdžija u seriji The Apprentice. Zamenik urednika Grab Smit je upravo pobedio u televizijskom kvizu. Svi su oni, u određenoj meri, u drugoj fazi muškosti, a eto mene, nekog tamo balavca sa nekim svojim rečima na sajtu, koji ih napada što su se gađali izrazom "net" davne 1995. godine. Mislim, bio je to magazin za muškarce devedesetih: srećni smo što se nije svodio na reči "SPID JE SJAJAN" ponovljene 50.000 puta i ubačene između reklama za Segu.

Kapiram polako: svi starimo, svi umiremo, svi grešimo, a kad se posle 20 godina osvrnemo, svi ispadamo budale. Negde u bolnici u Volthamstouvu upravo se rađa dete koje će jednog dana naći neki moj članak iz 2015. i uništiti ga snagom milion sunaca na VICE-u kakav budu imali tada. Viviseciraće me sledećim nivoom hiper-fazona iz 2035. godine. A ja – u to vreme 47-godišnjak, članaka natečenih od gihta, odavno nebitan, čitavu deceniju posle afere sa plagijatima, živa poenta vica na stranici Vikipedije o životu – ja ću samo sedeti, tu na internetu, i slušaću Sagsa, samo ću sedeti prikačen na internet i zaslužiću to što me je snašlo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu