​Šta se koji moj dešava sa festivalima ove godine?

Muzički festivali potiču iz želje za slobodom, iz naše potrebe da iskusimo inovativnu i revolucionarnu muziku dok se valjamo kroz kravlju balegu, plastične čaše, i izlizane kesice. Sve je počelo u Redingu 1961., a sledećih nekoliko decenija, stvari su bile sjajne. Na festivalima su nastupali bendovi spremni da pokidaju publiku; ljudi su se šibali po blatu; dezodoransi za automobile još nisu postojali. Festivali su bili „do jaja".

Ovih dana, svet festivala je drugačiji. Promena je počela tokom devedesetih, kad izvođači više nisu bili birani da bi se zadovoljila usko definisana publika – The Levellers i Jusu N'Dur na Glastonberiju; the Ramones, the Cramps, i Nirvana na Redingu; Džimi Hendriks, Džoan Baez, i Džoni Mičel na Ostrvu Vajt – već se ciljalo na popularna imena dana, ko god oni bili. Zato su jedno vreme u hedlajnere spadali Travis, the Darkness, i the Stereophonics.

Ubrzo potom su se umešali proizvođači piva pa je svaki kreten iz škole tvrdio da mu je neki festival „promenio život", a programi su postali neopisivo dosadni. Sve veći broj ljudi i sve veća količina novca tekli su u beskrajni kalendar festivala, bendova nije bilo dovoljno da na potražnju odgovore, i sistem je počeo da puca. Svaki program je ličio na sve ostale.

Da bi se izborili sa manjkom novih i uzbudljivih hedlajnera, organizatori su počeli da okreću leđa roku koji ih je dugo uspešno služio i traže nove žanrove. Prvi je uleteo hip-hop. Džej Zi je 2008. nastupio na Glastonberiju, godinu dana kasnije Eminem na T in the Park, i za tili čas, stiglo se do toga da Kanje Vest šeta po dizalici na Coachella 2010. Pa ipak, kao što je bio slučaj sa rokom, izvođači vredni pažnje mogli su se izbrojati na prste jedne ruke; tri pomenuta velikana, plus Drejk i možda još Nasov Illmatic u celini.

Organizatori festivala okrenuli su se ka drugim poljima: superstar pop i povratak zvezda iz prošlosti. Između 2010. i 2014. videli smo Bijonse na Glastonberiju; povratak the Libertines za Reding; Blur i Stone Roses su se ponovo okupili da bi izmuzli sve velike festivale redom; Kejti Peri, Džastin Timberlejk, i Farel su nastupali na T in the Park.

Ali prošle godine čak je i pop presušio a nisu mogli da po treći put okupljaju bivše bendove, pa su morali da posegnu još dublje da bi izvukli neko ime kojim će se izdvojiti – prošlog juna je Glastonberi najavio Metaliku. Danas nekoliko velikih festivala pokušava da preživi u nestalnom okruženju, i ne snalazi se najbolje. Pogledajte samo ko su im hedlajneri za ovu sezonu:

Reding: Metallica, Mumford & Sons

T in the Park : The Libertines

Ostrvo Vajt: The Black Keys, Fleetwood Mac, The Prodigy

Istini za volju, bar im programi više nisu identični. Vreme u kom su Kasabian, Arctic Monkeys, i Muse gušili bukvalno svaki festival je očigledno prošlo. Pokušavaju nekako da krenu napred, ali sve ovo je samo prelivanje iz šupljeg u prazno – uporno se meša dobro poznat špil karata. Metalika i Mamford sad su na Redingu, a u prethodne dve godine su bili na Glastonberiju; što je još važnije, u međuvremenu ni jedni ni drugi nisu izdali ama baš ništa novo. T in the Park ima samo the Libertines koje su Reding i Hajd Park već temeljno prežvakali. Skupo plaćeni Fleetwood Mac na Ostrvu Vajt već dve godine sviraju širom UK.

Problem je u tome što festivalima sve brže ponestaje snage da se izbore sa nedostatkom kvalitetnih hedlajnera. Deceniju i po jure niz slepu ulicu kroz rep, pop, metal, retro, i svake godine se nađu tamo odakle su i krenuli. Umesto da promišljeno rizikuju na sekundarnim stejdžovima i daju šansu izvođačima kao što su Lorde, Kendrick, Jungle, ili FKA Twigs da se uživo dokažu UK publici. Ne, radije bi da vrte poznata lica iz godine u godinu sve dok jedan festival ne doda nekog novog, kao što je npr. Glastonberi Kings of Leon, Mumford, Džej Zi ili Bjonse, a sledeće godine svi ostali krenu da rade isto.

Jedina dobra strana dosadnih, konfuznih, već viđenih programa je to što odumiru manji festivali koji su nastali zahvaljujući Carling i Lynx sponzorima. Svake godine ulaznice su sve skuplje, publika se sve više žali da su programi sranje, a sve više festivala nestaje. Hedlajneri se najavljuju sve kasnije, prodaja se više ne odvija rekordnim brzinama, a poseta je mestimično toliko slaba da se očekuju zatvaranja.

Možda ovo na papiru deluje kao sranje, ali realno – stvar je odlična. Što manje festivala postoji, to će više izvođača biti na raspolaganju. Promoteri neće morati da se večno bore jedni sa drugima da bi replicirali prošlogodišnju postavu. Eto prilike za povratak na nultu tačku, gde manifestacije kao što je Bestival – redovno rasprodat, zanimljivog programa – mogu da procvetaju. U suštini, hoću da kažem da Kendal Calling ima još jedno pet godina života pred sobom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu