Kakav je osećaj kad ubiješ nekoga?

Opšte je mišljenje da se zapadna civilizacija, uprkos svoj toj glorifikaciji nasilja u medijima, udaljila od smrti i umiranja kao nikad pre. Ali kako stvarno izgleda uzeti život drugoj osobi? Koje to složenosti jednog ubistva Holivud ne uspeva da dočara? Posle brojnih telefonskih razgovara i gomile sati provedenih na internetu, pronašao sam četiri momka koji su na različite načine imali iskustva s izazivanjem nečije smrti i bili spremni da ih podele s nama. Evo njihovih priča, ispričanih njihovim rečima. (Sva imena i detalji koji mogu da ih identifikuju su uklonjeni.)

Vozač

Najgori trenutak u mom životu desio se tokom leta 2014. godine, oko pola deset uveče. Vozio sam kući kroz deo grada sa klubovima za striptiz i jeftinim hotelima koji je nekako uvek u mraku. Zavrtao sam za ugao kad sam spazio starijeg čoveka, u kasnim pedesetim ili ranim šezdesetim, sede kose, visokog i mršavog. Pomislio sam: Sranje, udariću ga i svirnuo mu. Imao je vremena da potrči, ali je on samo nastavio da hoda istim tempom. Stisnuo sam kočnicu, pokušao da ga zaobiđem i ipak ga udario.

Čulo se škripa guma, lomljava stakla, gužvanje metala, sve za manje od sekunde. Iskočio sam iz kola da vidim je li dobro, ali nije bio pri svesti, a desna noga mu je sa strane bila smrskana u visini cevanice. Još nekoliko ljudi je stalo, a neko me je upitao šta da radi. Rekao sam mu da zove hitnu pomoć.

Kasnije, nakon što sam otišao kući, mog oca je nazvala policija da mu javi kako je čovek preminuo. Narednih dana pokušavao sam da nastavim život normalno i trudio se da što manje pričam okolo o onome što mi se desilo. Moja majka je, međutim, imala druge planove i ispričala je sve najširoj familiji. Dve nedelje kasnije mi se udavala sestra i svi su me na venčanju grlili i govorili mi da nisam ništa zgrešio. Ja sam samo želeo da sve bude normalno kao i pre. Ali tako vam je to s zaboravom: ne možete da zaboravite kad to želite. I dalje mislim na tog čoveka svaki dan. Šta bi sada radio da nije mene?

Ispisali su mi kaznu za brzu vožnju, ali još nisam išao na sud. Ako sam nešto naučio, to je da kad idete peške ne prelazite put na neobeleženom mestu. Ozbiljno vam kažem, krećite se samo tamo gde je bezbedno.

Vojnik

Poreklom sam iz malog mesta.Srednju školu sam završio2005. godine, pun testosterona, tako da sam, naravno, otišao u vojsku i prijavio se kao dobrovoljac u izviđački vod. Ti momci žive pod parolom: Bolji smo od drugih zato što smo posvećeni svom poslu. To stvara mentalitet veoma sličan onom u srednjoj školi, gde niko ne želi da bude poslednji koji je izgubio nevinost. Takmičili smo se između sebe ko će prvi ubiti tokom službe. Nismo razmišljali o tome kako će to izgledati kad se uzme nečiji život ili kako ćemo se osećati posle.

Meni se desilo u noći uoči Dana majki 2007. godine. Sećam se da sam stajao sa vođom tima i cimerom, gledali smo niz nišane naših pušaka i otpočeli napad na momke skrivene iza minobacača. Kada se prvi od njih digao na noge, bilo je to kao da se uspravila plastična meta. Samo sam opalio. Kada se slegla prašina, bilans je bio šestorica mrtvih pobunjenika u polju. U bolnici su preminula još dvojica.

Stigle su prijateljske snage i preuzele tela, a mi smo se vratili u vod, gde su nam svi čestitali. Ali nekoliko nedelja kasnije, kako se moje službovanje oteglo, polako sam počeo darujem ljudski lik smrskanim licima momaka koje smo ubili. Sećam se da sam se pitao plače li negde kod kuće mala iračka devojčica zato što joj se tata nije vratio ili da li neka supruga više nikad neće videti svog muža.

Pre toga sam na tom mestu proveo toliko vremena da sam prestao da marim za smrt. Nisam je se plašio i sve sam prihvatao zdravo za gotovo. Ali kada sam konačno shvatio da sam potpuno izbrisao jedno ljudsko biće sa lica Zemlje, to je za mene postalo mentalno mučenje; mogućnost da ću i sam poginuti ponovo je postala veoma stvarna.

Sin

Mama i tata su se rastali kad sam imao četiri godine, ali on nikad zapravo nije otišao iz naših života. I dalje smo se redovno okupljali za praznične večere. Za Novu godinu i Četvrti jul, tata i ja bismo na promenadi razgovarali o svetskoj i istoriji Sjedinjenih Država ili gledali vatromet iznad San Franciska. Sve do prošle godine.

Počela su da mu otkazuju pluća i više nije mogao da udahne dovoljno kiseonika. Dan pre nego što su ga primili u bolnicu, njegovi lekari su sazvali sastanak da popričamo o tome šta da se radi. On nije želeo da ga stave na ventilator, a nije bilo drugog izbora.

Možda četiri sata pre nego što je preminuo, zamolio me je da ga uspravim. Uzeo me je za ruke, rekao mi: "Mislim… mislim da želim da zavrnem dovod kiseonika" i zagrlio me. Skinuo je masku, a ja sam rekao sestri da nas ostavi same. Zatim sam mu pomogao da legne nazad i držao ga za ruku.

Ne sećam se kad su oči prestale da mu se mrdaju, ali se nisu zatvorile. Još je disao, doduše sporije, ali više se nije borio, nije bio prisutan. Shvatio sam u jednom trenutku da mu je ruka potpuno mlitava, više nego kada samo spavate. U sebi sam iznova i iznova ponavljao: Čuvao si mi leđa čitavog života, a ja sam sad čuvao tvoja do samog kraja, a potom: Stvarno će mi nedostajati razgovori s tobom.

Posle toga sam samo kružio sobom držeći se za glavu i pitajući se: I šta sad? Spremio sam sve njegove stvari u vreću i izneo ih napolje. Bez ikakve sumnje se nisam ogrešio o njega. Sam je doneo tu odluku, a ja sam mu samo pomogao da je sprovede u delo. Ponosan sam na njega što me nije primorao da taj izbor donosim sam.

Tinejdžer

Sve se ovo desilo u ruralnoj Floridi. Imao sam 18 godina, ali nisam imao običaj da izlazim i provodim se, tako da sam to veče ostao sam kod kuće za kompjuterom i surfovao na internetu. Oko devet sati čuo sam lomljavu prozora u dnevnoj sobi.

Iskreno se ne sećam da sam mnogo razmišljao o tome šta da radim. Samo sam izvukao svoju praznu sačmaricu ispod kreveta, uzeo četiri patrone sa noćnog stočića i ubacio ih u pušku ali nisam stavio nijednu u cev. Nakon što sam se spremio da se branim, pozvao sam policiju i rekao im da imam provalnika u kući. Žena na vezi mi je govorila da se ne opirem kada je uljaz provalio vrata moje sobe. Moja puška bila je uperena direktno u centar njegovog torza. Repetirao sam je i viknuo mu da izađe. On je samo stajao i gledao me, kao da važe svoje šanse. Zatim se pomerio i potegao pištolj za pojasom pantalona.

Ovaj deo me zabrinjava: nisam oklevao ni sekundu. Čim mu je ruka dotakla pištolj, opalio sam. Prvi hitac mu je rasturio grudni koš i kičmu. Pao je. Drugi hitac mu je otkinuo dobar deo glave. Operaterka na vezi je vikala da se javim. Potresla se zbog onog što se desilo i bilo joj je osetno lakše kad me je čula s druge strane veze. Rekao sam joj samo da sam dobro i da je provalnik mrtav. Ostala je na vezi sa mnom dok nije došla policija.

Nakon toga sam izašao na trem sa dedom. Povraćao sam i plakao. Nisam se pomirio s tim da sam uzeo nekom život. Protivno je ljudskoj prirodi uzeti ono što je Bog podario svakom čoveku i ženi. Međutim, da se ponovo nađem u istoj situaciji, opet bih povukao obarač. Zaštitiću svoj život i život onih koje volim.