​Zašto neću da se skidam sa prozaka

Kad te ljudi pitaju, tada najviše osetiš nemoć. Čak i krivicu. Zašto si depresivan? Šta ti se desilo pa si u bedaku? Kao da ti već nije dovoljno loše, sad još moraš da racionalizuješ, da objašnjavaš svoju depresiju.

Nije ni čudo da je samoprezir jedan od simptoma depresije. Naravno da ćeš početi da se gadiš samom sebi ako nema nikakvog razloga da bi se ovako loše osećao. I da, svest o tome da negde u svetu ljudi gladuju, da stvarno imaju razloga da se osećaju bedno, samo pogoršava stvari. Mrziš sebe zato što si toliko razmažen.

Pa ipak, razmaženost nema veze sa depresijom. Depresija je poremećaj u mozgu zbog koga ti sve što te okružuje izaziva očaj i/ili strah. Nije potrebna egzistencijalna muka, delikatna teorija o besmislu života. Nije potrebno da se ceo svet uroti protiv tebe. Nije potrebno da izgubiš posao. Mada sve to dobro dođe. Potrebno je samo da ti se desi nekakav kvrc u mozgu. A kad ti mozak kaže kvrc, gubiš svu objektivnost i život postaje besmislen.

Na primer, dešava se da ujutru ne možeš sebe da nateraš da ustaneš, samo hoćeš da se umotaš u prekrivač kao u veliku palačinku i ležiš u mraku do kraja sveta. Ili kad ipak ustaneš, dođe ti da plačeš u samoposluzi bez ikakvog razloga. (Godinama sam plakao kad god bih sa partnerkom otišao do radnje subotom. Ne znam zašto, ništa mi tamo nije smetalo. Na kraju je ona odlučila da bi radije sama išla u kupovinu.) Ili počneš da voziš kao manijak, zalećeš se ka drugim kolima i nadaš se najgorem ishodu. Ili prestaneš da koristiš metro jer se bojiš da bi mogao da se baciš na šine – i da, znam koliko bi to teško palo ljudima koji to moraju da vide.

Ili te hvata strah od gledanja ljudi u oči jer misliš da će nešto da saznaju o tebi, iako ne znaš šta to tačno ima da se sazna – da si glup, uobražen, preosetljiv, da ti se neko sviđa ili ne sviđa, da nemaš šta da kažeš, bilo šta. Ili strah počne tako da te parališe, da te izoluje u tvom malom svetu, da ne možeš više da razumeš osnovne stvari – neko te pita koliko je sati ali ti nisi sposoban da odgovoriš jer ti u glavi kazaljka tako glasno otkucava da su sve druge misli prigušene.

Sećam se da sam jednog leta otputovao sa devojkom u Grčku. Pošto nismo imali novca, provodili smo dan i noć na nudističkoj plaži, okruženi narcisoidnim hedonistima koji su sami sebi izvor sreće. Svakog dana sam se nadao da će pasti kiša. Ne da bismo imali izgovor da odemo sa plaže, nego da bih imao razlog da se ovako bedno osećam. „Toliko smo preputovali da bismo uživali u mesnatim lepotama Grčke, a sad pada kiše. Jebem ti sranje."

Celog života sam želeo da mi osećanja odražavaju stvarni svet; da budem srećan zbog nečeg lepog što se dogodilo, a tužan zbog nečeg ružnog. Ali prokletstvo depresije sprečava te da ostvariš čak i taj jednostavan cilj. Osim ako, kao u mom slučaju, počneš da uzimaš lekove.

U mladosti sam se opirao antidepresivima. Verovatno zato što su mi ih prepisali kao terapiju kad sam u stvari imao encefalitis – zapaljenje mozga – pa nisam baš verovao u stručnu dijagnozu. Pilule su za mene bile znak neuspeha, ludila, korak od elektrošokova i dva koraka od lobotomije. Daj bilo šta, samo ne pilule.

Sa deset godina su me poslali kod kliničkog psihijatra. Tražila je da joj pričam o svojim osećanjima, a onda zaključila da imam Minhauzenov sindrom (umesto encefalitisa), za koji je kriva moja jadna majka. Ispostavilo se da je u stvari ona – psihijatar, ne mama – malo skrenula, jer je noću redovno šetala gola po bolnici.

Par godina kasnije, stvarno sam prolazio kroz depresiju; to je slučaj sa mnogim žrtvama encefalitisa iz raznih razloga – zbog neuroloških posledica, zbog drugih poremećaja koje im je bolest ostavila, ili zbog kasnijih teškoća u prilagođavanju. Našao sam novog psihijatra. Kako je on samo voleo da mu pričam šta me sve čini nesrećnim, kako je samozadovoljno zvučao kad je došao do zaključka da je uzrok moje depresije možda bolest kroz koju sam ranije prošao. Nisam znao šta ću ja tamo. Čovek je izvukao moju celu životnu priču da bi mi ponudio zaključak do kog sam odavno i sam došao. Nisam hteo razumevanje ili simpatiju, hteo sam rešenje. Uz to, psihijatar je bio čudan – prijatan tip ali morbidno gojazan, ugradio je protetičke stege da ne bi mogao da otvara usta. To mu nije pomoglo. Onda je pokušao gastrični bajpas, od čega je kasnije i umro. Prozori sobe u kojoj smo sedeli uvek su morali da budu otvoreni jer mu je operacija tako uništila varenje da je nekontrolisano prdeo dok smo razgovarali.

Nedugo potom, probao sam ponovo lekove. Postao sam katatoničan. Zombi pilule. Ranije sam samo želeo da prespavam ceo dan, a od ove terapije sam to bukvalno i radio. Naravno, manje se loše osećaš ako si isključen, ali to i nije neki život. Skinuo sam se sa tih lekova.

Sledećih desetak godina, živeo sam bez psihologa i bez pilula. Plakao sam po ceo dan, motao se u palačinku od prekrivača, ali nekako gurao. Imao sam savršen posao u Gardijanu, sjajnog partnera, decu, prijatelje, ali i dalje sam se osećao kao govno.

Depresivci teže jedan drugom, mogu da se uzajamno nanjuše izdaleka. Verovatno me je to privuklo koleginici iz redakcije, mojoj najboljoj drugarici. Bila je klasično depresivna, bez razloga da se oseća loše – pametna, lepa, voljena, jedinstvena. Ništa od toga nije joj pomoglo da se nosi sa životom, i na kraju se ubila.

Par meseci kasnije, i ja sam pukao. Znao sam da je to zbog prijateljice, ali bilo je neizbežno. Odvukao sam se do lekara i rekao da sam na ivici samoubistva, da mi treba nešto od čega ću se što pre osetiti bolje. Poslala me je u psihijatrijsku kliniku gde nisu hteli da me zadrže, ali su mi prepisali antidepresive. Devedesetih godina prozak je još bio relativno nov. O njegovim korisnicima je govorila REM pesma „Shiny Happy People", a toga smo se svi plašili, da je u pitanju samo nova vrsta hemijskog ludila. Rekli su da će mi biti muka prvih nekoliko nedelja (i bilo je) ali da ne odustajem.

_________________________________________________________________________

Šifra F64

_________________________________________________________________________

Promena je bila neverovatna. Nisam postao blistavo vesela osoba, ali bar sam prestao da plačem. Kvrc u glavi više nije postojao. Mogao sam da komuniciram sa ljudima, postao sam nešto nalik normalno funkcionalnom ljudskom biću. Moja partnerka Dajana je ranije bila protiv antidepresiva jer je videla kako su delovali na mene, ali sad je počela da insistira da nastavim da ih uzimam.

Čitao sam o pacijentima koji su od prozaka poludeli i poubijali neke ljude, i to me je brinulo, ali nikad mi nije došlo da ubijem nekog. Čitao sam da može da oteža ejakulaciju (što je tačno ali izazov dobro dođe) i da eliminiše osećanja (još ih imam, mada mogu da odem do prodavnice bez suza). Ponekad pokušam da se skinem sa terapije, ali osećaj je užasan. Pitao sam se da li je to zbog depresije ili zbog toga što sam zavisan od prozaka. Možda je i jedno i drugo. Na kraju sam prestao da brinem o tome.

Ako mi prozak čini život podnošljivim, zašto da ne budem zavisnik? Osamnaest godina sa bogomdanim zeleno-belim pilulama. Da li ih predugo uzimam? Verovatno. Da li sam se navukao? Verovatno. Da li ću se ikad skinuti sa njih? Verovatno ne. Da li me to brine? Naravno da ne. Živeo prozak. Nek potraje još osamnaest.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu