​Pričao sam sa majkom koja ni 40 godina nakon porođaja ne zna gde joj je dete

Kada je Radna grupa za izradu nacrta zakona o nestalim bebama u Srbiji završila posao, roditelji nestale dece nisu imali mnogo razloga da budu zadovoljni. Nacrt zakona ne daje nikakve garancije da će nepobitno biti utvrđeno šta se dogodilo sa njihovim bebama, pa roditelji strahuju da će se sve završiti zaključkom da nema dovoljno dokaza, i da će slučajevi zastareti, pa onda nema ni krivičnog gonjenje za odgovorne.

Zahvaljujući presudi Evropskog suda, roditeljima za čije se bebe utvrdi da su nestale iz državnih porodilišta ta ista država sprema simboličnu novčanu nadoknadu (jer život nema cenu, sećate se) od maksimalno 10.000 evra, bez garancija da će počinioci krivičnih dela biti kažnjeni. Zato se stiče utisak da su vlastodršci ovim nacrtom zakona nastojali da olakšaju sebi, a ne roditeljima od kojih mnogi nekoliko decenija ne znaju šta im je sa decom, a da je novčanom nadoknadom, bez garancija da će nedvosmisleno biti utvrđeno šta se sa bebama dogodilo, zapravo legalizovana krađa i prodaja dece u Srbiji.

Mirjana Novokmet od 27. januara 1978. ne zna šta je sa njenim detetom. Kada sam pošao na razgovor sa njom imao sam snažnu predrasudu da ću razgovarati sa ženom koja, i pored dugotrajne borbe za istinu o sudbini svog deteta, upravo zbog vremena koje prošlo, zapravo više ni sama ne veruje sasvim u to da su joj ukrali dete koje je rodila, već da je svesna da je ono zaista umrlo; da ne odustaje od potrage, da se ne miri sa predočenim činjenicama, da nastavlja agoniju upravo zato što se plaši istine koja je - bezobrazno sam verovao u svoj svojoj nemoći i lenjosti da se saosećam s njenom tragedijom - sve vreme pred njenim očima.

Zato sam i nastupio hladno, pitanjem kako može da zna da joj dete nije umrlo na porođaju.

- Istog trenutka kada mi je doktorka rekla da mi je dete umrlo, ja sam znala da je živo. Tu proradi intuicija, sigurni ste u to.

Sretao sam, nažalost, previše agresivnih ateista i vernika koji ne prezaju ni od čega ne bi li vas po svaku cenu ubedili u ono što veruju, odnosno ne veruju. Mirjana Novokmet ima potpuno drugačiji stav - ona celi svojim bićem veruje u ono što vam govori, ali ne misli da ste ludi ili glupi ako i sami u to ne verujete. To mi je donelo olakšanje, pa sam joj s manje nelagode postavio sledeće neumesno pitanje: kako skoro 40 godina živi verujući da su joj lekari ukrali bebu na porođaju.

- Ne postoji ništa, nikakav novac koji bi mogao da izbriše osećaj samoće koju majka oseti kad bez deteta izlazi iz porodilišta. Odmah nakon porođaja postalo je jasno kakav nemar nas okružuje. Ni meni ni suprugu nisu dozvoljavali da vidimo leš naše bebe, ubeđujući nas da to nije lepa slika, da smo još mladi, da ćemo imati još dece. To nisu bile reči utehe, nema utehe za tako nešto. To me je čak iritiralo, okej, mladi smo, imaćemo dece, ali ja hoću TO dete. Nosite ga devet meseci, već imate planove, zamišljate ga, pripremili ste sve za njegovo rođenje. Počela sam da se osećam krivom. Rekli su mi da imam sepsu i da će možda morati da mi odstrane matericu. Suprug je odmah rekao da je u tom slučaju spreman i da usvojimo dete, koje nećemo ništa manje voleti. Tada nisam bila spremna da ponovo postanem majka, jer sam počela da preispitujem sebe da li sam uopšte sposobna da budem majka i da li ću to ikada želeti. Lomila sam se sama pred sobom. Nisam imala ni dovoljno ni znanja ni argumenata, a imala sam samo 19 godina. Naše dete nismo ni videli, ni identifikovali, ni sahranili. Dok sam se oporavljala, tih desetak dana, mene su smestili u sobu sa porodiljama. Morala sam da izlazim iz sobe kada im donesu decu. To ne možete rečima opisati.

Materica joj nije odstranjena, ali je dobila zabranu - tri godine ne sme da rađa.

__________________________________________________________________

Kraljevstvo malih ljudi

__________________________________________________________________

Klišei iz filmova koji tretiraju temu ukradene ili nestale dece prikazuju unezverene majke koje, neretko uz vrlo iritantnu muziku, jurcaju ulicama tražeći lice svog deteta u licima druge dece. Nemaštoviti i bezobzirni tipovi poput mene dozvoljavaju sebi bezobrazluk da im takva horor potraga postane dosadna, i zato je pitam kako je provela te tri godine.

- Te tri godine sam se psihički oporavljala. Zapravo, ne. Ne. Dala sam sebi zadatak da pratim svaku majku sa kolicima i bebom u nadi da ću prepoznati svoje dete. To boli. To je strašan osećaj. Idem parkom u nadi da ću prepoznati dete koje nikad nisam videla. Suprug odlazi na posao, a ja šetam gradom.

Bile su to jedine njene suze tokom našeg razgovora, ali ne zato što ih nema, što su presahle. Da su meni oteli dete ponovo bih, ovaj put bespovratno, potonuo u alkohol, završio bih klišeiziran u nekom kanalu, gore nego njanjavi Vasa Ladački, a dete bi neko drugi morao da traži. Zato nema suza.

- Kada sam izašla iz bolnice nekima je bilo žao, pa su to i pokazivalia, a drugi su rekli da sam jalova, da nikada neću imati decu, čim sam tako prošla prvi put. I onda nosite taj krst, i borite se da dokažete da dokažete da možete da budete majka.

Nakon tri godine ponovo je zatrudnela i rodila bliznakinje. Nove obaveze, ali još više sistem sprečili su je da traga za svojim detetom.

- Bilo je nezamislivo da u vreme Tita kažete tako nešto. Suprug me je molio da o tome ne govorim u javnosti jer će me zatvoriti u "Lazu". Niste tada smeli da iznesete u javnost nešto za šta sumnjate da je kriminal, a zamislite tek da sam optužila lekarku da mi je uzela dete. Neki bliski prijatelji su mi otvoreno govorili da sam luda, a ja sam bila svesna da ne ludim već da se hvatam za slamku ne bih li došla do tog deteta, a preda mnom je bio samo zid. Ostali su kurtoazno govorili da im je žao, ali niko nije želeo da se udubi u moj problem, da me posavetuje. Možda bi se nešto otkrilo da sam otišla u policiju i prijavila, pa šta bude, ali moje neznanje je bilo ogromno. Nisam znala šta po zakonu imam pravo, jer tada zakoni nisu bili dostupni kao danas. Ipak, ne mogu sebi da oprostim sve te godine ćutanja.

Osamdesete su nasledile devedesete, nestajale su ne samo bebe, već cele porodice, gradovi, čitava jedna država, pa je malo ko digao glas. O nestalim bebama ćutalo se sve do početka dvehiljaditih.

- Onda sam pročitala tekst u novinama o čoveku koji je otišao u porodilište po medicinsku dokumentaciju za sina koji je upisivao fakultet. Dobio je izveštaj u kome se pored sina pominje i ćerka bliznakinja, koja je živa otpuštena iz porodilišta, a za koju je tom čoveku, dvadesetak godine pre toga, rečeno da je umrla po rođenju. Tako je počela moja potraga. Svakog dana saznavala sam nešto novo. Informacije su bile kao droga. Shvatali smo srazmeru nedela. Počeli smo da se povezujemo s drugim roditeljima, da prikupljamo dokumentaciju. Ljudi u Srbiji nisu ni sanjali da se deca uzimaju iz porodilišta. Kako počente da govorite o tome kažu vam da ste paranoični, da je vaše dete stvarno umrlo, pitaju vas zašto ste toliko sigurni u intuiciju, govore vam da je to samo vaša želja, i počinu da vas ubeđuju u suprotno. I onda vam samo ta intuicija ostaje da ne odustanete. Ja ne mogu da odustanem jer je jedina bezuslovna ljubav - ljubav majke prema detetu.

Mirjana i još nekoliko hiljada roditelja, počeli su otvoreno da pričaju da su im deca ukradena iz porodilišta, ali su se tu pojavili novi problemi.

- Tek kada sam počela potragu shvatila sam koliko su ljudi surovi. Odlazila sam u bolnicu u kojoj se gubi svaki trag mome detetu, i molila, krajnje pristojno, za dokumentaciju, a oni su me izbacili. Nisu čak ni želeli da odglume da su me saslušali ta dva,tri minuta, kao što rade državni funkcioneri na sastancima. Jedan lekar je roditelje nestale dece javno nazvao grupom isfrustriranih ljudi koji previše gledaju latinoameričke serije. Iz zdravstvene inspekcije smo 2009. godine dobili dojavu da su u porodilištu u Višegradskoj, u zamrzivačima u podrumu nalazi 66 leševa beba koji su tamo bili smešteni između pet i sedam godina. A onda oni iskoriste to da stvari postave potpuno drugačije, pa vas pitaju: "Šta hoćete, zašto se bunite, zar ne vidite da ima roditelja koji neće da uzmu leš svoga deteta?". Ili kada tražite uvid u matičnu knjigu rođenih, a dete vam nema ime jer nismo stigli da mu damo ime, ni prezime, iako je moje dete rođeno u braku, prezime mu je Novokmet. Ja dakle dobijam izvod u kome nema ni imena ni prezimena. A onda sam 2006. konačno uspela da dobijem spisak sve dece rođene 27. januara 1978. i videla da pored podataka o mom detetu stoji ime. Zove se Saša. Ko je kumovao mom sinu za kog tvrde da je mrtvorođen, još ne znam. Bolnice sklanjaju dokumentaciju. Više ne možete da dobijete ono što smo mi dobili pre sedam, osam godina. Kažu nam da nemaju podataka. Ja sada preko poverenika za informacije moram da tražim dokumentaciju o tome gde je leš mog deteta, da bih saznala gde mi je dete sahranjeno ja moram da se pozovem na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Razularena drskost i esencijalni javašluk, ali ako pomislite da je nakon godina poniženja jedino rešenje da nekome iščupate grkljan, e tu se grdno varate.

- Maksimalno potiskujem emocije jer pred državnim organima ne smete sa emocijama. Funkcioneri s kojima se sastajemo stalno nam govore: "Mi nismo druga strana". Ali oni upravo jesu druga strana, oni me sprečavaju da dođem do istine. Treba da klečim, da molim, da se moj vapaj čuje do Evropskog suda da bi se oni pomerili za milimetar. Apsurdno je i pričati o novcu. Da se ne bi otvorila Pandorina kutija, da ne bi bili pronađeni krivci, roditeljima se u ovom haosu i nemaštini potura novac. Misle da je 10.000 evra dovoljno da roditelju naplati bol. Kada smo krenuli u potragu želeli smo samo da znamo gde su naša deca, šta se sa njima dogodilo, hoće li nas prihvatiti. Mi smo daleko više novca dali za sve ove godine traganja. Država je u obavezi da mi kaže gde se nalazi moje dete. Porodila sam se u državnoj instituciji, tražim leš ili živo dete. Ništa više. Ako država može da dokaže da je moje dete mrtvo, ja ću se s tom činjenicom pomiriti. Ako ne može, ja tražim živo dete. I ne samo ja. Prijavljeno je oko 3.000 slučajeva, ali je broj sigurno veći. Nakon presude se javio ogroman broj roditelja. Ljudi koji su to duboko u sebi potiskivali smogli su snage da pozovu, i u svakom razgovoru sam shvatila koliko je je svakoj majci bilo teško da pozove i ispriča svoja najdublja razmišljanja, koliki smo Balkanci, koliko trpimo bol i patnju i ne dižemo glavu da bismo saznali istinu.

Onda sigurno ima majki koje okolina osuđuje jer su se iz porodilišta vratile bez bebe?

- Kako da ne. Mi smo daleko od toga da prihvatamo tuđu bol i da pomognemo. Naravno da društvo osuđuje majke za smrt deteta. To smo mi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu