​Skrivena bolest: postnatalna depresija

Počelo je sporo, gotovo neprimetno, dok je Evan još bio sićušan. Brige o njegovom zdravlju, disanju, o vezi između nas. Kad bih stigla da odspavam, zatekla bih se na sceni porođaja carskim rezom kako pitam doktore da li je naša tiha beba u respiratoru preživela. Manjak odgovora, tišina, tri minuta duga kao večnost, i dalje su mi živi u pamćenju.

Par meseci po Evanovom rođenju, panika mi se proširila i na budno stanje. Osećala sam nervozu, teskobu, mučninu. Slali su me od jednog do drugog specijaliste i na kraju preporučili grupu za podršku. Sastanci su počinjali za četiri meseca. Nisam mogla da čekam četiri meseca. Zvala sam koordinatora za duševno zdravlje. Niko mi nije odgovorio. Išla sam kod lekara opšte prakse u suzama, a on mi je preporučio antidepresive i odbacio mogućnost razgovora sa specijalistom – imala sam potrebu da sa nekim popričam – uz tvrdnju da podrška „ne postoji".

Četiri meseca pošto sam zatražila pomoć, našla sam drugu grupu za podršku potpuno slučajno, u obližnjem dečijem boravku. Šest meseci posle toga, evo me, potpuno sam druga osoba. Žena sam bele rase, srednje klase, dugog jezika, majka zdravog malog dečaka, živim u regionu prve klase na mapi dostupnosti specijalista za perinatalno materinsko mentalno zdravlje u UK. Više puta sam se našla na ivici snage u pokušaju da se izborim sa post-natalnom depresijom, nepoznatim poremećajem relativno malog stepena rizika. Osim što nije.

Duševna oboljenja u perinatalnom periodu (između začeća i prvog rođendana bebe) su izuzetno česta. Mogu biti u pitanju stresni poremećaji u prilagođavanju na ulogu roditelja, depresija koja izaziva anksioznost, umor i trajnu tugu pre i posle porođaja, PTSD posle traumatičnog porođaja, kao i ređa teža oboljenja – na primer post-porođajna psihoza čije komplikacije uključuju paranoju i halucinacije. Studije ukazuju na to da bar svaka deseta žena pati od nekog perinatalnog psihičkog poremećaja, što je već prilično visok procenat. Ali ako se drugačije pogleda ista statistika, kao što je uradila Seli Hog u Prevention In Mind istraživanju 2013. godine za NSPCC, dolazi se do zaključka da se 284,890 žena u Engleskoj svake godine nalazi u ovom položaju. To je preko četvrt miliona majki – žena, ljudi – svake godine, u samo jednoj zemlji.

Brojke su šokantne, ali ne koliko i sledeći podatak: unutar UK skoro pola žena živi u područjima gde im je potpuno nedostupna svaka vrsta perinatalne psihijatrijske pomoći, a u drugim delovima zemlje malo koja služba zadovoljava državne standarde aprila 2015.

„Neverovatan broj osoba pati od ovoga," potvrđuje Sem Šalis, komunikacioni menadžer za Mind. Odakle taj jaz u dostupnosti terapije? „Problem je u tome što se trudnoća često tretira kao fizička tranzicija za majku, umesto i fizička i psihička. To je osnovna stvar koju treba promeniti, i to hitno." Udeo psihijatrijske obuke u drugim granama medicine je takođe bitan faktor. „Na svakom porodiljskom odeljenju mora postojati specijalista zadužen za duševno zdravlje, a specijalisti koji nadgledaju razvoj bebe trebalo bi da prođu mnogo strožiju psihijatrijsku obuku. Takođe, ne bi trebalo više vezivati psihijatrijsku procenu stanja majke za opštu procenu socijalnih službi."

Tu je i problem materinske stigmatizacije psihijatrijskih poremećaja. Majke su retko spremne da priznaju kako se osećaju u razgovoru sa lekarima jer brinu da će biti procenjene kao nesposobne da se staraju o svom detetu. Medijska kultura takođe nije od pomoći – slika koja novo majčinstvo predstavlja je sneno opuštena, ispunjena ljubavlju; retko se pominju užasi hronične neispavanosti i olovna težina novih odgovornosti. U određenoj meri, sa ovim se svako nosi: sećam se srećnih dana sa mojim sinom koje bi sledile mučne neprospavane noći, iscrpljenost bi otupela emociju, ostavila bi me praznom, odsutnom, istrošenom.

Mediji obično izveštavaju samo o ekstremnim srceparajućim slučajevima perinatalnih materinskih poremećaja. Takav je bio slučaj Šarlot Bevan, majke iz Bristola koja je izašla iz bolnice prošlog decembra sa tri dana starom ćerkom Zani i izvršila samoubistvo skokom sa Avonske klisure. „To su retki slučajevi," ističe Šalis „ali zbog njih mnoge žene očekuju da se i njima isto desi."

Treba istaći da iza ove užasne strategije leži mnogo šira priča. Bevan je patila od šizofrenije i već joj je bila pružena psihijatrijska pomoć. Sistem ju je izneverio. Istraga je u toku, ali nedostatak komunikacije i nadzora su verovatno bili deo problema, kao što su za toliko drugih žena.

Dobrotvorne i nevladine organizacije su obično tu da popune rupe koje profesionalne službe ne mogu. Jedna od njih je Two in Mind, velška inicijativa koja podseća da čak 70% žena u Velsu nemaju pristup specijalistima za duševna oboljenja. Na svom sajtu nude besplatnu obuku iz kognitivno-bihevioralne terapije (CBT) za porodice koje očekuju prinovu, kao i stvarna video svedočenja drugih roditelja. Jedna od njih je Sara, koja je iskusila prvo pobačaj a zatim i cepanje materice tokom carskog reza; kasnije je bila „prazna, otupela, bez ikakvih emocija za bebu". Lusi je zatrudnela iz prvog pokušaja i pročitala sve moguće knjige tokom svoje lake trudnoće, ali zatim se našla „u šoku" i „preplavljena", pa je odbijala da izađe iz kuće. Tabitu je partner napustio još tokom trudnoće. Markova supruga patila je od post-natalne depresije, da bi je zatim i on razvio (što samo pokazuje koliko je psihološka tranzicija roditelja nezavisna od samog fizičkog iskustva).

_________________________________________________________________________

Šokantni svet britanskih delikvenata

_________________________________________________________________________

Ovaj fokus na perinatalno mentalno zdravlje daje određene prednosti u odnosu na mnoge druge službe, objašnjava menadžer Dženi Burns. „Pokušavamo da pomognemo dvema osobama – majci odnosno roditelju sa jedne strane, i sa druge strane samom detetu. Ovaj klijent odnosno pacijent ne može se nikako razdvojiti." Kursevi pod naslovima kao što je „Uživajte sa bebom" besplatno su dostupni putem interneta, i dele se sa lokalnim odeljcima Mind-a ko i drugim vladinim i nevladinim organizacijama. Sajt posećuju ljudi iz celog sveta, zbog čega je Burns posebno ponosna.

Najviše ponosa joj ipak donosi jedno lično dostignuće. Iz prve ruke je videla kako se samohrana majka tinejdžerka, koja je patila od anksioznosti i manjka samopoštovanja, upušta u projekat, oporavlja, na kraju i sama postaje volonter. „Tokom godinu dana videla sam kako je prosto procvetala, ima vere u sebe i svoje roditeljske sposobnosti". Burns sija dok ovo priča. „Štaviše, sad se već obratila lokalnoj predškolskoj ustanovi i ubedila ih da joj omoguće da radi kao terapeut jedan dan nedeljno. Fenomenalno!" Pažnja i pristup resursima mogu zaista da promene život.

Mnoge druge impresivne organizacije bave se sličnim radom. PANDA nudi onlajn i telefonska savetovališta. Lokalne grupe za podršku kao što su Mothers for Mothers u Bristolu i House of Light u Halu, daju priliku ženama da podele svoja iskustva sa perinatalnim psihološkim problemima. Ali i sistem na nivou cele države se postepeno implementira, i to zahvaljujući jednoj širokoj, neumornoj koaliciji.

MMHA (Majčinska asocijacija za mentalno zdravlje), skup organizacija kako pacijenata tako i medicinara, prošlog jula je pokrenula projekat koji već dve godine sponzoriše Comic Relief. Naslov projekta (Everyone's Business: „Svačija posla") je jednostavan, kratak, savršeno sveobuhvatan. Opisuje zašto perinatalne poremećaje ne bi trebalo marginalizovati kao još jedno „žensko pitanje", već tretirati kao fenomen koji utiče na odnose, na živote, čak i na ekonomiju u širem smislu.

Studija koju je za MMHA prošlog oktobra obavila Londonska ekonomska škola otkriva godišnji gubitak od 8.1 milijarde funti koji izaziva manjak brige za majke i decu u perinatalnom periodu. U početku, ova ekonomska analiza posledica psihičkih poremećaja deluje balardovski hladno dok meri uticaj na živote žena. Pa ipak, ako se pogleda bliže lako je uočiti da se MMHA tretira žene kao ključne zupčanike u društvenom mehanizmu.

„Mnogo različitih pokreta traži finansijere," objašnjava Marija Baveta, koja je pri MMHA zadužena za vođenje kampanje i odnose sa javnošću. "Zato smo pokušali da predstavimo neporecive čvrste činjenice, da apelujemo na um koliko i na srce." Sajt ove organizacije takođe nudi snimke ljudi koji su kroz slične probleme prošli. Među njima je tragična priča o izvesnoj Džo koja nije uspela da nađe adekvatnu podršku za težak slučaj post-natalne depresije posle nekoliko pobačaja; izvršila je samoubistvo kad joj je ćerka bila tek par meseci stara. Sa druge strane Seli smatra da je preživela isključivo zahvaljujući podršci volontera. „Ako slomiš ruku, odeš u bolnicu da ti je poprave, ali ko pati od duševnih bolesti ne može na to da se osloni." Sličan prizvuk nosi skoro svaka priča, pa tako i moja.

Od prošlog jula, MMHA sa zajedno sa Ministarstvom zdravlja i Kraljevskim medicinskim koledžom bavi ovim pitanjima. Zamišljeni pristup reformama počiva na tri faktora: odgovornost za perinatalne poremećaje na državnom nivou; široko dostupna podrška na lokalnom nivou u skladu sa višim zdravstvenim kriterijumima; obuka u polju perinatalne psihijatrije među svim specijalistima koji se bave ženom i detetom tokom trudnoće i prvih godinu dana posle porođaja.

Džordž Ozborn je u martovskom mini-budžetu najavio 75 miliona funti tokom sledećih pet godina namenjenih perinatalnoj psihijatriji. Cinici će reći da se radi samo o predizbornom apelu na majke, ali i ako je to slučaj, bar se postojanje ovog problema priznaje i krećemo se u pravom smeru.

„Ozborn je to direktno pomenuo u svom govoru, što je pozitivno. Ovakvim pitanjima je neophodno baviti se glasno – uvesti ih u normalan diskurs," kaže Baveta, i osvrće se na ono najvažnije: „Moramo objasniti ženama da je OK što se tako osećaju, da je OK da pričaju o tome, da je u pitanju česta pojava i da im je rešenje dostupno – samo treba da znaju gde i kako da mu pristupe."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu