Dug put do Mađarske i nazad: prvi konvoj preko granice

Na hiljade izbeglica još uvek se nalazi u Mađarskoj i zbog toga je u subotu grupa aktivista organizovala dobrotvorni konvoj koji je odneo pomoć iz Beča u Debrecin, gradić na samom istoku zemlje.

Aktivisti su pošli u osam ujutru u subotu sa Vestbanhof železničke stanice u Beču, mesta na kome je hiljade izbeglica od rata u Siriji dočekivaIa do sada neviđena solidarnost Austrijanaca. Jedan po jedan, aktivisti su stizali na parking kod stanice. Većina su mladi, između 20 i 30 godina. Na kraju se okupilo 25 ljudi u nekoliko kamiona i automobila.

Kada su pripremali akciju, aktivisti su nameravali da se prevezu preko granice i pomognu izbeglicama zaglavljenim u Mađarskoj da pređu u Austriju. Međutim, planovi su se promenili iz osnova u petak, dan pred put.

Pošto je nekoliko stotina izbeglica rešilo da uzme stvari u svoje ruke i krenulo peške sa železničke stanice Keleti u Budimpešti ka Beču, čak je i mađarska Vlada shvatila da je na korak do humanitarne katastrofe. Izbeglice su strahovale da će biti deportovane. U četvrtak su mađarske vlasti dale lažna obećanja, nudeći železnički prevoz izbeglicama, ali umesto prelaska granice, odvezeni su u obližnje kampove. U petak su železničku stanicu okružili huligani koji su bacali kamenje na izbeglice. Pešački pohod do Austrije bio je jedino rešenje, očajnički poziv u pomoć.

Posle 23 sata, austrijska Vlada objavila je da će otvoriti granice i pustiti izbeglice da prođu kroz zemlju na putu ka Nemačkoj. Od tog časa, promenili su se i ciljevi aktivista. Konvoj više neće prevoziti izbeglice preko granice, od Budimpešte do Beča, već će odneti humanitarnu pomoć u istočnu Mađarsku, deo zemlje u kome do sada nije primećena preterana solidarnost, niti je bilo samoorganizovanih inicijativa za pomoć, a kamoli zvanične podrške imigrantima.

Grupu sa kojom smo putovali činila je raznovrsna mešavina ljudi. Bilo je puno mladih momaka iz gradića Sen Polten. Dominik Pajreder nam je rekao da je razglasio priču o konvoju sa prijateljima i za samo jedan dan dobio veliku podršku.

Drugi aktivista u konvoju, Ako Pire iz ogranizacije Ofanziva protiv desničara, rekao mi je da je besan zbog načina na koji se vlasti odnose prema krizi. "Austrijska Vlada je mogla da uradi mnogo više, i mnogo ranije. U stvari, nisu se aktivirali sve dok situacija nije došla na korak do eksplozije. Tek tada su, i to ne baš rado, otvorili granice."

Svi smo utovarivali vodu, hranu i vreće za spavanje na kamione i u automobile. Ljudi su donosili hranu za bebe, odeću i higijenske potrepštine. Sve je trajalo mnogo duže nego što je planirano, ali iz dobrih razloga: pomoći je bilo toliko da su ljudi morali da čekaju u redu da se njihovi prilozi utovare.

Krenuli smo iz Beča u 10 ujutru. Razgovaram sa dve devojke, Marijom Frajšler i Marlom Berger i pitam ih zašto učestvuju u akciji. "Vreme za sveće, minute tišine i onlajn peticije je prošlo", kažu mi. "Sada je vreme za konkretnu pomoć."

Stajemo prvo u Budimpešti gde ostavljamo deo pomoći aktivistima nevladine organizacije Doba nade. Njihov cilj je da pruže podršku porodicama izbeglica, kaže mi Akoš Tot. "Noći su već hladne. Hiljade izbeglica su bez ikakve pomoći i podrške. Pred nama je ogroman zadatak", kaže Tot.

Razgovaramo i o problemima koje izazivaju desničarski ekstremisti. Tot navodi brojne direktne, fizičke sukobe i kaže da je do poslednjeg došlo prošle nedelje. Međutim, ne brinu ga previše neonacisti, kaže. "Ti likovi su heroji samo na internetu. Moćni su samo kad imaju publiku."

Više ga brine svakodnevna diskriminacija. "Nemam poverenja ni u mađarsku Vladu, ni u Evropsku uniju. Verujem samo u solidarnost ljudi."

Krećemo dalje na istok zemlje. Dolazi i do neprilika, jedan kamion moramo da istovarimo i prebacimo deo stvari u druge jer je prenatovaren, a drugi automobil se kvari i mora da se vraća za Beč.

Veče je već palo kad smo stigli u Debrecin. Gradić je na samoj granici sa Rumunijom, na drugoj strani Mađarske, a blizu je i Ukrajina. Mrak je i hladno je, ali kao i u Budimpešti, ljudi nas čekaju u znak dobrodošlice i nude pomoć. Nalazimo se sa saradnicima iz organizacije Pomoć za migrante iz Debrecina. Ljudi istovaruju robu sa kamiona i dele pomoć. Ne zna se broj izbeglica koji čekaju na železničkoj stanici. Većina je iz Avganistana.

Dečkić od možda pet godina dobija plišanog medu od mađarskog aktiviste. Smeši se i spušta ga pored dve sestre koje spavaju na zemlji ispred železničke stanice.

Dok razgovaramo sa izbeglicama, saznajemo da ih često potkrada bugarska policija. Prvo sam pomislio da ne razumem šta govore, da je prevodilac pogrešio. Ali mi ponavljaju i drugi. Dobro sam razumeo. Policija potkrada izbeglice. Prebijaju ih. Traže mito. Izbeglice očajnički žele da odu, ali čak i sada, kada su granice otvorene, ne mogu. Ne mogu u voz bez karte, za koju nemaju para jer ih je pokrala policija.

Jedan muškarac iz Avganistana nam priča kako je četiri puta izbačen iz voza. Čak je i imao karte, ali bi svaki put istekle jer su zvaničnici otezali sa dozvolom za polazak. Takođe, ne može u gradski autobus, jer vozači ne žele da prime izbeglice u javni prevoz.

Ovde na železničkoj stanici nema ničega. Toaleti se zatvaraju u devet uveče. Izbeglice ne žele da odu u obližnji prihvatni centar jer se plaše da će ostati zaglavljeni u njemu, ako ne i nešto gore od toga. Strahuju od posledica i postupaka policije u kampovima.

Aida Elsagi je doktorka koja svaki dan dolazi na stanicu, otkako su pristigle prve izbeglice. "Nema zvanične pomoći, ali nas dvadesetak dolazi svakog dana da pomogne", kaže. "Među izbeglicama ima i onih koji nisu jeli danima. Ima žena i dece, takođe. Čak i kada zvaničnici urade nešto, to je da odvedu izbeglice u kampove, ali im ne daju vodu i hranu, a kamoli medicinsku negu."

Neki od ovdašnjih aktivista nam pričaju o pretnjama desničara, pa čak i o ucenama. Ali nam govore i o solidarnosti i dobročinstvu ljudi iz Debrecina. Lokalni pekar, i sam izbeglica sa Kosova, uveče donosi hleb. Studenti medicinskog fakulteta dolaze da pomažu.

Vozimo se do kampa i istovarujemo poslednji deo pomoći. Ako Pire iz "Ofanzive protiv desničara" naglašava koliko mu je važna ovakva akcija: "Ovo je međunarodni poziv na akciju i takve akcije su nam potrebne da pobedimo ovu evropsku tvrđavu."

Vraćamo se u Beč i slušamo aktiviste koji se raspituju da li su granični prelazi otvoreni i kuda se mogu prebaciti izbeglice bez problema. Naš auto je pun, ali svi koji imaju makar jedno slobodno mesto nude prevoz onima koji očajnički žele da prođu ovaj deo Evrope da bi stigli do sanjanog odredišta.

Marija Frajšer smatra da pravna ograničenja ne smeju da ograničavaju pomoć. "Ako zakoni nisu pravični, onda je sasvim u redu zaobilaziti ih sa moralne tačke gledišta."

Stižemo u Beč oko dva ujutru. Ispred železničke stanice se i dalje gomila pomoć, a aktivisti dele novopridošlim izbeglicama najpotrebnije.

Pre samo nedelju dana, austrijski mediji bili su preplavljeni izveštajima o rasističkim napadima i nepodnošljivim uslovima u izbegličkom kampu u Traiskiršenu, koji je i Amnesti internešnal opisao kao "potpunu propast humanosti". Kao i uvek, neki mediji su dodavali ulje na vatru pišući da Amnesti, naravno, nema pojma, i da bi izbeglice trebalo da pokažu više zahvalnosti.

Ali više nije tako. Od prošlog ponedeljka, sve se promenilo. Više od 25,000 ljudi protestovalo je protiv neodlučnosti vlasti da pomognu izbeglicama i otvore granice. Na železničkim stanicama u Beču, baš kao i u Salcburgu i drugim gradovima, ljudi čekaju u redu da pomognu. Čak i u Mađarskoj, ozloglašenoj zbog surove zvanične politike prema izbeglicama i imigrantima, građani pokazuju solidarnost i aktivno pomažu preživelima iz ratova u Siriji i Avganistanu da pređu granice. Ima nečeg u vazduhu, a to nisu samo kamenice koje bacaju huligani i desničari.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu