Rođeni među mrtvima: deca tragičnog zemljotresa u Meksiko Sitiju 1985. godine

Svake godine 19. septembra, meksički narod priseća se istih stvari: mirisa smrti, razaranja i haosa posle zemljotresa koji je poharao zemlju na taj dan 1985. godine.

Bilo je 7:17 izjutra kad je potres jačine 8,0 uzdrmao temelje Meksiko Sitija, u kom je, u tom trenutku, živelo deset miliona ljudi. Mnogi su još bili u krevetu, drugi su bili na putu na posao, a deca su se spremala da pođu u školu. Grad se budio, a zemljotres ga je zatekao nespremnog.

Po predsedničkom naređenju, Meksiko Siti je nekoliko dana bio izolovan. Priča se da je vlast prvobitno želela da blokira međunarodnu pomoć kako svet ne bi znao prave razmere katastrofe. Vladu je, čini se, najviše brinula mogućnost da FIFA otkaže Svetsko prvenstvo u fudbalu, koje je trebalo da se održi u Meksiku naredne godine.

Broj spasilačkih trupa na licu mesta nije bio dovoljan da izađe na kraj s ovakvom tragedijom, zbog čega su se meštani organizovali među sobom i dali sve od sebe da spasu ljude zatočene u ruševinama. Ipak, do trenutka kada su stigli strani spasilački timovi, na hiljade ljudi već je bilo mrtvo.

A Svetsko prvenstvo ipak nije bilo otkazano.

Ali šta je sa onima koji su rođeni u tom trenutku? Dok je grad tonuo pod teretom haosa i dezinformacija, neke porodice dočekivale su novorođene na ovaj svet.

Prošlog vikenda su ljudi rođeni na dan zemljotresa u Meksiko Sitiju slavili svoj 30. rođendan. Popričali smo sa njima i njihovim roditeljima o tome kako je bilo roditi se među mrtvima.

Danijela i Himena Garfijas

"Naša majka trebalo je da nas rodi za nekoliko nedelja, ali smo na svet stigle ranije", kažu bliznakinje Himena i Danijela Garfijas. Njihovo rođenje deli samo jedan minut: Danijela je rođena u 6:28, a Himena u 6:29.

Njihova majka Alisija se priseća: "Nije trebalo da se rode pre prve nedelje oktobra, ali je zemljotres sve promenio. Tog jutra bila sam sama u našem stanu na sedmom spratu, u kvartu Acapocalko. Tamo se zemljotres nije osetio tako snažno kao u drugim krajevima grada. Posle toga nisam mogla da pronađem muža, koji je odveo našeg sina u školu. Nekoliko sati kasnije, nervoza je izazvala kontrakcije i moj vodenjak je pukao."

"Sama sam se nekako spustila niz stepenice da potražim nekog ko bi me odveo u bolnicu Santa Monika, blizu moje kuće", nastavlja ona. "U tom trenutku se pojavio moj suprug i uspeli smo da zamolimo nekog da nas poveze kolima. Trebalo nam je dva sata da stignemo iako je bolnica tu odmah iza ćoška. Na putu sam shvatila da je grad u rasulu. Ljudi su vrištali i trčali okolo. Kad sam stigla u bolnicu, nije bilo dovoljno bolničara – neki od njih nisu uspeli da stignu na posao, dok su drugi bili zauzeti traženjem najmilijih. Sestra zadužena za mene je plakala jer nije znala da li su njene roditelji – koji su živeli u centru – dobro, ali je zbog svog posla morala da ostane uz mene. Do dana današnjeg ne znam da li su joj roditelji preživeli."

"U jednom trenutku je u bolnici nestalo struje. Moj lekar je stigao više sati kasnije i ja sam ušla u operacionu salu. Struja je dolazila i nestajala. Sve je delovalo kao košmarni san. Danijela se rodila zdrava, ali Himena je bila slabašna. Te noći je bilo veoma kritično, ali se kasnije oporavila. Sve je to veoma tužno. Trebalo mi je pet godina da to prebolim i konačno počnem da slavim njihove rođendane. Osećala sam se blaženo zato što je mnogo majki izgubilo decu onog dana kad sam ja dobila svoju. Uvek govorim devojčicama da moraju da daju sve od sebe jer su u životu ostale s razlogom."

Hesus Čučo Garsija Lopez

Hesus je rođen u 6:25 izjutra. Njegova majka Manuela priseća se kako su sestre odnele bebu da je operu. Potom se desio zemljotres. "Zgrada se srušila i svi su počeli da trče okolo da spase živu glavu. Parče plafona palo mi je na levu ruku i nogu, zbog čega sam izgubila palac. Spašena sam u tri popodne i prebačena u drugu bolnicu. Nisam znala ništa o svojoj bebi. Mislila sam da je mrtva", kaže ona.

Tri dana kasnije, Hesus je spašen ali je bio teško povređen. Kiselina, koja je verovatno iscurela iz neke probušene cevi, spržila mu je levo uvo i ruku, a parče betona ga je udarilo u glavu, skoro je spljoštivši. Narednih meseci morao da je bude podvrgnut dvema opasnim operacijama. Ostao je živ, ali mu je trauma prouzrokovala doživotne epileptične napade.

Pogledajte naš dokumentarac "Ispod betona" o bunkerima izgrađenim širom Albanije:

Manuela nije saznala da je Hesus živ sve do decembra. "Jedina stvar koja mi je spasla život jeste to što nikad nisam izgubio narukvicu sa majčinim imenom. Nikad mi je nisu skinuli s ruke", kaže on. Manuela se još oporavljala i zadužila je prijatelje da se brinu o bebi. Manuela je u februaru 1986. godine konačno mogla ponovo da bude sa svojim detetom.

Pitam je za Hesusovog oca. "Nikad ništa nismo čuli o njemu od toga dana. Ne znamo da li je preživeo ili stradao. Samo je nestao."

Roza Garsija

Roza je rođena u 12:30 posle podne u Španskoj bolnici. Njena majka, Marija de Lurdes, seća se da je hitan prijem bio prepun i niko nije mogao da joj posveti nužnu pažnju. Operacionu salu morala je da deli sa na desetine povređenih ljudi. Kad je Roza rođena, lekari su je premestili u drugu prostoriju, gde je provela nekoliko sati, dok je njena majka ostala sama. Marija de Lurdes je gledala kako ljudi očajnički trče od jednog mesta do drugog, ali nigde nije bilo njene ćerke. Na kraju su ona i njen muž sami morali da je pronađu.

Roza kaže: "Rastužim se kad pomislim da se jedna takva tragedija desila na dan kad sam ja rođena. Možda će vam zvučati sebično, ali svaki put kad se zatrese zemlja, osetim nalet adrenalina, samo što se ne uplašim. Uvek sam se osećala drugačije. Ljudi me zovu 'zemljotresna devojka' zato što sam veoma zlovoljna i natmurena, a možda je to zato što sam bila izolovana dugo nakon što sam rođena. Još sam i stroga, teška, haotična i perfekcionista. Moj rođendan su oduvek obeležavale vežbe za zaštitu od zemljotresa. Neprijatno je, ali nemam ništa protiv. Govorim sebi da se zemljotres desio zato što sam ja rođena. Znam da to zvuči neobično, ali to je tako. Mnogi su žalili za svojim najdražima, ali su moji roditelji, uprkos strahu, slavili."

"Jednom mi je neko rekao da je Zemlja bila toliko ljuta što sam rođena da je odlučila da pobije gomilu ljudi. Drugi su mi rekli da sam ubica i da mojim venama teče krv drugih ljudi. A istina je da je jedna od stvari koje mi leže savetovanje ljudi koji su doživeli neku emocionalnu traumu — kao što su abortusi ili fizičko zlostavljanje. Imam sposobnost da pomognem drugima i da ih umirim. Moj moto je: ako nešto nećeš raditi dobro, nemoj ni da započinješ."

Hesus Francisko Flores Medina , Zemljotresni dečak

Hesusova priča o zemljotresu je jedna od najpotresnijih. "Rođen sam među mrtvima", uvek započinje svoju priču Hesus. Zgrada u kojoj je živela čitava njegova porodica se srušila i na njenom mestu se danas nalazi slavni Trg Garibaldija.

Dvadeset četvoro članova njegove porodice ostalo je zarobljeno u zgradi i svi su stradali, uključujući i njegovu majku, Martu Kruz Medinu, koja je bila trudna sedam i po meseci. Hesusova baka Brenda izašla je nekoliko minuta pre sedam sati da kupi doručak kad je počeo zemljotres. Trčala je nazad do zgrade ali ova se već srušila. Narednih nekoliko dana, stalno bi se vraćala u nadi da su spasilačke ekipe pronašle nekog od njenih sinova, ćerki, nećaka ili braće koji su ostali zakopani u ruševinama.

Četvrtog dana Brenda je u ruševinama pronašla telo svoje ćerke Marte. Spasilački tim je već otišao, tako da joj je Brenda prišla i osetila da joj se nešto mrda u stomaku. Bez razmišljanja i uverena da radi jedino što je ispravno, uzela je žilet, rasekla stomak svoje ćerke, izvukla bebu — jedva živu — i stavila je u kutiju za cipele. Odnela je dete do prvog punkta Crvenog krsta, a oni su ga prebacili do obližnje bolnice, gde je stavljen u inkubator dok se nije oporavio.

Hesusov život nije bio ništa lakši nakon tog dana. Brenda, pod teretom smrti porodice i teške ekonomske situacije u kojoj se našla, pokušala je da izvrši samoubistvo nekoliko puta — uglavnom prerezavši sebi vene na rukama, ali bez uspeha. Pokušala je čak da se baci pod voz podzemne železnice dok je u naručju držala Hesusa. Njena i slika deteta čak se pojavila i u novinama. Ljudi su počeli da ga zovu "Zemljotresni dečak".

U njegovom životu desio se preokret od 180 stepeni kad je predsednički kandidat Karlos Salinas de Gortari saznao za njega i ponudio svoju pomoć. Hesusova lojalnost Gortarijevoj političkoj stranci prerasla je u posvećenost i on sada radi za njih. "Mnoga vrata su ostala zatvorena za mene, ali su se neka druga otvorila. Jeste, imao sam teško detinjstvo, ali sada mogu da kažem da je vredelo ostati živ, zahvaljujući mojoj majci koja me je održala u životu u svom beživotnom telu i mojoj baki koja mi je velikodušno pomogla da dođem na ovaj svet. Bog je velik", kaže on.

Paulina Guzman

Paulina je rođena u osam izjutra u Bolnici Meksiko.

"Moja majka je dobila kontrakcije rano izjutra i rečeno joj je da odmah pođe u bolnicu. Tamo je osetila zemljotres. Na radiju su išle vesti o pretrpljenoj šteti. Rekli su da se zgrada Čivava u Tlatelolku — gde su joj živeli roditelji — srušila, ali se zapravo radilo o zgradi Nuevo Leon. Toliko se uznemirila da joj je pukao vodenjak. Konačno se smirila kad je saznala da se nije srušila zgrada njenih roditelja. Moj brat toga dana nije otišao u obdanište, što je dobro zato što se zgrada srušila i stradali su skoro svi koji su bili u njoj. Prijateljica moja majke je pronađena u ruševinama kako drži svoja dva sina u rukama.

Saul Gonzales Kvinjones i Uriel Del Anhel

Urielovi roditelji su živeli u centru. Tog jutra je njegov otac, Hoze Karlos Del Anhel, odveo njegovu majku, gospođu Patriciju, u bolnicu kada je osetila prve trudove. Ostavio ju je u bolničkoj sobi, vratio se kući da se istušira i osetio zemljotres dok se kupao. Obukao se najbrže što je mogao i otišao pravo u bolnicu. Trebalo mu je četiri sata da stigne peške.

"Trebalo je da se rodim izjutra, ali sam zbog zemljotresa morao da sačekam poslepodne. Moj otac je bio srećan jer je trebalo da dođem na ovaj svet, ali kad je video sve te mrtve i povređene, nije znao kako da reaguje. Bilo je šokantno. Narednih dana moji roditelji su bili na nekoliko sahrana noseći me u rukama. Ljudi su im čestitali dok su žalili gubitak svojih najmilijih. Za mene je 19. septembar dan radosti. Moji prijatelji se uvek sete mog rođendana i zovu me. Ne sviđa mi se što se mnogi sećaju tog datuma zbog tragedije, ali šta da se radi? To je moj rođendan i on me uveseljava", kaže Uriel.

Saul je rođen u 10 ujutro u Montes de Oka Sanatorijumu. Porođaj je trebalo da počne u sedam sati, ali lekari nisu mogli da stignu da pomognu njegovoj majci. "Sestre na smeni su pomogle mojoj majci da se porodi", priseća se on.

Za Saula je rođenje na taj dan "posebno jer se svi sete tvog rođendana. Moj život je bio drugačiji. Svi me zovu 'zemljotresni dečak', i kad se zemlja trese, ljudi kažu da sam to ja ljut kao ris. Lepo je što se ljudi sete tvog rođendana uprkos tome što je to jedan tako tragičan datum i to je nešto što će ostati vezano za mene sve dok ne umrem."

Cezar Lopez Fuentes

On je rođen u 8:13.

Za Cezara, biti rođen toga dana je nešto najnormalnije. "Sećam se toga dana s poštovanjem prema onima koji su stradali, taj dan deli živote ljudi na pre i posle, ali je to i moj rođendan, razlog za slavlje. Lepo je, mnogi se sete zemljotresa, pa mi čestitaju. Teško je to zaboraviti."

Pitam Dijega, njegovog osmogodišnjeg sina, zna li da je na dan rođenja njegovog oca grad pogodio strašan zemljotres. Njegovo lice je ozareno kao da je zbog toga ponosan. Kažem mu da ni njega ne bi bilo da nema njegovog oca. On traži podršku u Cezarovim očima, pogled koji bi potvrdio ono što sam rekao. Cezar kaže da su mnogi ljudi stradali toga dana i iako je to srećan dan za njih, za druge je tužan. On zaključuje: "Tako ti je to u životu, sine."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu