​Šta crkva smatra čudom i kako se postaje svetac

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Italija

Ova 2016. je godina jubileja u Rimu, što znači da Vatikan osmišljava na hiljade različitih inicijativa sa ciljem da privoli Italijane da se više angažuju oko Katoličke crkve. Deo tog napora bilo je i saopštenje da će se Majka Tereza od Kalkute u septembru proglasiti svecem.

Ključni preduslov za proglašenje svecem jeste da je kandidat izveo nekakvo čudo – ono koje je naučno neobjašnjivo. U slučaju Majke Tereze, njeno čudo bilo je izlečenje čoveka "obolelog od virusne moždane infekcije koja je izazvala višestruke čireve sa hidrocefalusom", saopštavaju crkveni zvaničnici .

Da li je neki čin naučno neobjašnjivo čudo pitanje je koje proučava i o kome odlučuje medicinski odbor Kongregacije za kauze svetaca . Stupio sam u kontakt sa jednim članom tog odbora i zatražio da mi objasni kako odvajaju svece od grešnika. On je po zanimanju doktor i želeo je da ostane anoniman.

VICE: Šta su naučno neobjašnjiva čuda?

Doktor: Čuda koja mi proučavamo uvek su vezana za bolesne ljude, za bolest koja se razvila na određeni način. Iz naučne perspektive pokušavamo da razlučimo je li taj razvoj bolesti bio abnormalan. Drugim rečima, da li se u potpunosti razlikuje od kliničkih zapisa i od onoga što je medicinsko osoblje koje je lečilo bolest očekivalo da se dogodi.

Postupak započinje kad se sveštenici ili opatice koji su tokom svog života izvodili čuda, ljudi koji su proglašeni blaženima ili se trenutno nalaze u nekoj fazi blaženosti, predlože za proglašenje svecem. Rimska kurija, međutim, ne priznaje više od svega nekoliko čuda potencijalnih svetaca godišnje. Ako se ipak priznaju, Papa to onda saopštava tokom Velike mise na Trgu Svetog Petra.

Šta je razlika između proglašenja blaženim ili svecem?

Proglašenje blaženim je jedan stepen ispod proglašenja svecem. Pretpostavlja se da je blažena osoba izvela neko čudo, ali to je samo pretpostavka. Problemu se uvek pristupa sa skepticizmom, a crkveni zvaničnici su veoma kritički nastrojeni: postupak je tako strog zato što moraju da se izbegnu lažna ili zbrzana proglašenja svecem. Dakle, radi se o pretpostavci da je blaženi izveo nekakvo čudo – ako je zabeleženo da je izveo stotinu čuda, to je onda sasvim druga priča. Ali čak i u tom slučaju, ako sve to ne podrži naučni odbor, Crkva ne sprovodi postupak proglašenja svecem.

Dakle, u slučaju proglašenja svecem, naučni dokaz je jednako bitan kao i vera.

Tačno tako. Svaka ocena mora da sadrži naučnu analizu i potonje prihvatanje ili odbacivanje medicinskog stanja. Ali zahteva i versku inicijativu koja povezuje fenomen sa uticajem dotične osobe na teškog bolesnika. I mi onda to analiziramo.

Kad počne da nastupa vaš odbor naučnika?

Nakon što crkveni zvaničnici predlože kandidata, oni nam pošalju medicinske nalaze kandidatovog slučaja navodnog čuda, zajedno sa izveštajima mogućih svedoka koji tvrde da je taj čin zaista bio čudo. Rimska kurija sve to analizira i, ako prihvati, tad nastupa naš medicinski tribunal.

Vi ste radili kao član tog tribunala, zar ne?

Da, i to u više navrata. Sekretar Kongregacije za svece okupi šest ili sedam stručnjaka iz različitih oblasti, kao i tri prelata koji predstavljaju Rimsku kuriju – sekretara, podsekretara i nekoga ko hvata beleške. U središtu prostorije nalazi se advokat koji predstavlja vatikansku kuriju, beležnik i još jedan sekretar koji zapisuje konačnu objavu koju potom moraju da potpišu i svi prisutni.

Tribunal nakon toga započinje svoj rad izlaganjem prvog govornika – eksperta za dotični slučaj. Ovaj ekspert je proučio sva navodna čuda i o njima sastavio izveštaj. Govorim o nekoliko hiljada stranica po svakom izveštaju. Ekspert je pročitao medicinske zapise i dobro proučio razvoj bolesti.

Koliko je slučajeva koje ste ocenjivali proglašeno čudom?

Radio sam to do sada deset puta i samo se jednom desilo da sam morao da zaključim da je slučaj naučno neobjašnjiv. Osporio sam ostalih devet slučajeva. Kardinal i nadbiskup iz Rimske kurije su ta moja osporavanja svaki put uvažili. Naravno, svi prisutni specijalisti predstavljaju svoje zaključke. Učestvovao sam u nekim vrlo zažarenim debatama sa drugim specijalistima kad smo optuživali jedni druge da smo suviše povodljivi ili nedovoljno kritični.

Kakvim se kriterijumima služite kad ocenjujete te slučajeve?

Trudim se da objektivno ocenim sve aspekte bolesti – njenu simptomatologiju, obrasce, rezultate medicinskih pregleda, primenjene terapije i dejstva navodnog čuda. Posle toga proveravam da li se i kako to dejstvo odražava i danas; slučajevi se ne predstavljaju mesec dana nakon što su se desili, već pet, šest ili čak 10 godina nakon što su prvi put prijavljeni. Dakle, moramo da uzmemo u obzir kako su te stvari napredovale od nastanka čuda.

Koje su vrste bolesti najčešće izlečene čudom?

Imate, naravno, razne nesrećne slučajeve: ljudi se udave, neko puca na njih, dožive strujni udar ili ih pogodi grom – i prežive. A onda imate i bolesti od kojih ljudi boluju, koje se, čak i kad se pravilno leče, vremenom pogoršavaju. A onda, iznenada, deluje kao da je neko izlečen. Ne radi se samo o nečijem spašenom životu, jer ako ste preživeli ali završite sa paralizovanom polovinom tela i u invalidskim kolicima, to sasvim sigurno nije nikakvo čudo.

Da li se prihvaćena čuda ikada posle preispituju? Čudo koje se desilo u 15. veku verovatno može naučno da se objasni danas.

U razmatranje uzimamo samo slučajeve koji su zabeleženi u 20. veku i nadalje – svi stariji slučajevi su naprosto samo usmeno predanje. Ljudi su bili prisutni kad se nešto desilo i rekli su da su to videli svojim očima. Mi sa tim ne možemo ništa da uradimo.

Da li vi lično verujete u čuda?

Morao sam u prošlosti da priznam da postoje. Bilo je nekoliko retkih slučajeva koji su odoleli svakom skepticizmu, kritičnosti ili cinizmu. Ima slučajeva koji su čak i danas, 2016. godine, 100 posto neobjašnjivi sa medicinske tačke gledišta. Taj zaključak prosto ne može da se izbegne, koliko god se vi upinjali da pronađete racionalno objašnjenje. Mnogi od tih slučajeva tiču se unutrašnjih telesnih organa: nešto im se desi i onda je narednog dana sve kao što je bilo i pre – nema tragova skalpela, nema šavova, ničega. Kako je to moguće? Sa naučne tačke gledišta, prosto nije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu