Kako mi igra Kendi Kraš uništava život

Kendi kraš je nešto najbliže heroinskoj zavisnosti što sam u životu osetila, ili barem kako ja zamišljam heroinsku zavisnost. Nisam nikada bila neko ko igra igrice, ali slučajno, u trenutku krajnje dokolice (ili tokom nekog ispitnog roka) počela sam da igram Kendi kraš. Od tada je moj život krenuo mini stranputicom. Uspem da ne igram po nekoliko meseci, ali čim ga vidim da mi iskoči negde na tajmlajnu na Fejsbuku, upadam ponovo u lup zavisnosti.

Kendi kraš nisam mogla da instaliram na telefon u Srbiji, pa sam prvu nenormalnost primetila tek kada sam stigla u Mađarsku kod ortaka. Prvo što sam uradila kada sam se zakačila na vajfaj nije bilo proveravanje notifikacija na društvenim mrežama, nego sam instalirala (uspešno) Kendi kraš. Provela sam tri dana igrajući Kendi kraš, umesto u obilasku grada. Znam da ovo igračima nekavih LOLova I WOWova ili kako već, zvuči smešno, ali nije ništa bolje.

Druga nenormalnost: preporučila sam mami Kendi kraš. Nekontrolisan izvor psovanja, žickanja života, zvanja na posao i fakultet da joj pošaljem život ili ulaznicu na drugi nivo. Mada moja mama, ona i nije toliko strašna, keva od drugara je krišom skidala pare sa njegove kartice da bi sebi kupovala dodatne živote i pomoći na Kendi krašu. Potrošila mu je oko 150 dolara. Kada mi je to rekao, razmislila sam kako se ljudi zapravo ponašaju dok igraju Kendi kraš.

Kao jebeni pajdomani.

Moliš za živote u pola dana i pola noći. Počinješ da se zbližavaš sa ljudima sa kojima nikada ne bi. Nikada u životu. I počinješ da razmenjuješ poruke sa nekim moronima, tipa, "Hej, je l' može život, haha <3 <3 <3". Mnogo cenim te ljude koji mi šalju živote i ulaznice. A ti ljudi su, sem par njih, uglavnom potpune budale sa kojima sam išla u gimnaziju i ne znam apsolutno ništa o njima sem da igraju Kendi kraš i ukačila sam da su na Megatrendu i master na FON-u. Juče sam se naljutila na ortaka jer nije bio kod kuće da mi pošalje nešto što mi je bilo potrebno. A on jednom prilikom nije sa mnom razgovarao tri dana.

Sedeli smo za šankom u kafani pre neki dan i pričali o Kendi krašu. Ekipa s kojom sedim me jezivo proziva što igram jebenu igricu na Fejsbuku. Devojka tog prijatelja je nedavno počela da igra. On se pravio da ne igra i da "ona igra sa njegovog naloga". Ali sada i ona ima ajfon, pa može da igra na svom telefonu, a od njega mi i dalje stižu zahtevi, a on se pravi mrtav, kao ne igra. Međutim, posle pet minuta rasprave, uključio se i barmen: "Tebra, ja sam zbog Kendi kraša raskinuo sa ribom posle sto godina. Ne mogu da kažem da je to direktan razlog, ali je definitivno bila kap koja je prelila čašu. Ona je kao ludak počela da telefonira drugarici noću u tri ujutru da joj šalje živote. Htela je pre da igra igricu nego da ima seks, a do Kendi kraša nije bilo tako. "

Setim se i situacije od pre godinu dana i drugara koji je izjavio da je Kendi kraš jedini razlog za raskid njegove veze. Igrao ga je na kompu, svom, na poslu, kod dečka, na ajpedu, svom telefonu i službenom telefonu. "Počinješ da sanjaš Kendi kraš i uveče kada legneš, ako nisi pijan, samo ti se pomeraju slatkiši pred očima". Ili dođeš pijan kući i legneš i kreneš da igraš i ne možeš da pređeš nivo, pa deinstaliraš igricu i baciš mobilni, što sam, na primer, ja uradila u subotu.

Mada, možda nije loša stvar kada hoćeš na dijetu pošto ti se smuče i bombone, a posebno čokolada. Od kako igram Kendi, mrzim čokoladu. I karamel. I šlag. Ali posebno čokoladu. Jebena čokolada.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu