Reklame
Svaštara

​Imala sam 13 godina i bila "webcam" devojka

Pre nego što je seksting uopšte postojao, preko veb kamere sam izvodila striptiz za dečake iz škole. Žao mi je samo zbog toga što su me otkrili.

pisao Alanna McArdle
19 Oktobar 2015, 5:15am

Fotografija: Bonninstudio preko Stocksy-ja

Pre nego što je seksting uopšte postojao, preko veb kamere sam izvodila striptiz za dečake iz škole. Žao mi je samo zbog toga što su me otkrili.

Prošlog meseca sam razgovarala telefonom sa tatom i počeli smo da pričamo o sekstingu. Pitao me je, glasom punim neverice, da li sam čula da je neki četrnaestogodišnjak sa severa Engleske dobio dosije u policiji zbog toga što je preko Snepčeta poslao svoju golu sliku jednoj vršnjakinji.

„Nije li to užasno? Tom dečaku život više nikada neće biti kao pre", rekao je moj tata, prepričavajući mi kako su iz dečakove škole kontaktirali policiju kada je njegova seksi poruka počela da kruži među učenicima. Slušala sam ga, a srce mi se steglo u grudima.

Pričali smo o nekom anonimnom dečaku; o njegovom životu, njegovim osećanjima i nevolji koja ga je snašla i koja će ga dugo pratiti. Takođe smo razgovarali i o meni.

Seksting je, naravno, kovanica koju su smislili odrasli. Njena etimologija ukazuje na to da nema veze s mladošću, i kada se primeni na ponašanje maloletnika, uglavnom izaziva paniku kod roditelja. Ali seksting nije skorašnji izum – to je samo prirodna progresija manifestacije adolescentske seksualnosti u digitalnom dobu. Pre Snepčeta, postojao je BBM; pre BBM-a je postojao MMS, a pre nego što nam je virtualna seksualna komunikacija postala svakodnevica, postojala je skromna veb kamera.

Veb kamera, ta loptasta muva na zidu, bila je statusni simbol u danima MSN mesindžera. Morala sam da je imam. Na trinaesti rođendan, roditelji su se nevoljno dovukli za mnom u tržni centar Brent Kros, u predgrađu Londona, i ja sam izabrala svoj prvi računar. Nisam imala nikakve prohteve, osim jednog: mora da ima veb kameru. Moji roditelji su morali da budu obavešteniji, mada me jesu stalno zapitkivali zašto mi je prokleta veb kamera toliko bitna.

Jedan dečak je tražio da masturbiram pred njim, ali sam odbila; i to je bilo to.

Da budem iskrena, moje seksualno putovanje je počelo mnogo pre nego što sam stala pred objektiv veb kamere. Počelo je kada sam imala sedam godina, u toaletu moje škole za devojčice, kada smo učile da se ljubimo. Nisam imala više od devet godina kada sam kliknula na neki porno pop-ap i shvatila da mogu da masturbiram uz filmove i slike.

Prelazak u mešovitu školu sa 11 godina se podudario sa mojim prvim iskustvom sa dobacivanjem. Neki tipovi su mi iz kola dobacivali da imam „dobro dupe" dok sam šetala ulicom. Bila sam svesna ne samo svoje seksualne požude, već i požude drugih. Ta svest mi je dala odobrenje da od malena slobodno istražujem svoju seksualnost. Barem mi je to tako izgledalo.

Najjednostavnije – a što se mene tiče, bilo je veoma jednostavno – imala sam dogovor sa petoricom ili šestoricom drugova iz razreda, kada sam imala 13 godina. Ulogovala bih se na MSN mesindžer skoro odmah po povratku iz škole. Baš kao i svi ostali, kenjala bih sa svakim ko je bio na internetu u tom trenutku. Ali čim bi se ulogovao jedan od tih upućenih dečaka, svi ostali razgovori bi prestali.

Obično bi tražili da se skinem, nekad do pola, nekad skroz. Posle nekih desetak minuta, naš razgovor bi bio završen; prešla bih na drugog dečaka. Jedan dečak je tražio da masturbiram pred njim, ali sam odbila; i to je bilo to.

Posle blaženih godinu dana pred kamerom, moj ceo život se za samo jedan dan okrenuo naglavačke. Jedan od dečaka je rekao majci, ili je možda saznala na neki drugi način. I uprkos tome što su moje aktivnosti bile manje-više poznate čitavoj muškoj populaciji u mom razredu, kada je neko izvan tog kruga saznao za to, takvo ponašanje je odjednom postalo neprihvatljivo.

Kada sam u osmom razredu prvog dana došla u školu, znala sam da svi znaju. Moji roditelji su znali; roditelji druge dece su znali; prilično sam sigurna i da su svi nastavnici u mojoj veoma maloj školi znali. Kod kuće me je čekalo ručno napisano i ručno dostavljeno pismo od mojih najboljih drugarica, u kome mi tačno objašnjavaju zašto je to što sam uradila odvratno, i da zbog toga više ne mogu da se druže sa mnom. Bila sam prezrena.

Od dečaka oko mene se očekivalo da budu seksualni. Ali moje lične žudnje i zadovoljstvo? Bili su neprihvatljivi.

Osim jedne grdnje roditelja – koja je bila mešavina besa, gađenja i razočaranja – jedva da smo razmenili koju reč na tu temu. Uprkos nedvosmislenom slaganju mojih vršnjaka i profesora da je ono što sam učinila pogrešno i loše, niko mi u školi nije ponudio nikakvu utehu, savet ili podršku. Kod kuće su mi oduzeli dnevnik i analizirali ga, tražeći dalje dokaze seksualnih nepodopština; ustanovljen je strogi policijski čas i nadzor mojih aktivnosti.

Kao jedan od prvih pokazatelja dvostrukih standarda u životu, dečaci koji su bili umešani u to su izbegli bilo kakvu vidljivu kaznu u školi. Neki od vršnjaka su ih tapšali po ramenu. S druge strane, ja sam bila drolja.

Počela sam da se samopovređujem i razvila telesnu dismorfiju koja je posejala seme mog poremećaja ishrane u kasnijim tinejdžerskim godinama. Bila sam samopouzdano i drsko dete, ali odjednom sam počela da preispitujem sve kod sebe. Nisam znala da li je to što sam radila okej; takođe nisam znala ni da li su seksualna osećanja i zadovoljstvo koje su mi pružala bili okej. Od dečaka oko mene se očekivalo da budu seksualni. Ali moje lične žudnje i zadovoljstvo? Bili su neprihvatljivi.

Moja samosvest i samopoštovanje su isparili.

Kada se prisećam dana pred kamerama, sećam se da sam bila potpuno smirena. Želela sam da budem seksualna, odabrala sam da učestvujem u seksualnoj aktivnosti. Za mene skidanje pred veb kamerom nije bilo samo stvar mog svesnog izbora, već i nešto što je potvrđeno svesnom saglasnošću drugih. Vreme pred kamerom me nije ni u čemu promenilo dok sam ga provodila; reakcija na to je uništila moju percepciju sebe i sopstvene seksualnosti.

Možda je ovo izuzetak. Do neobrađenih podataka o seksualnim aktivnostima dece u Britaniji je teško doći; čak ni kada ih imaš, nema načina da napraviš razliku koje od tih aktivnosti su posledica društvenog pritiska i prisile, a koje nisu. Prema zakonu, ono što sam ja ne znajući radila je bilo kreiranje i distribucija dečje pornografije. Ali meni je webcamming pomogao ne samo da bolje razumem sebe po pitanju seksualnih sklonosti, već mi je ulio i samopouzdanje. A na bazičnom nivou, egzibicionizam me je uzbuđivao. Pravu štetu ću pretrpeti tek godinu dana kasnije.

„Svako ima prava da izražava svoju seksualnost, dokle god ne naudi drugome, uključujući i šire društvo", kaže mi dr Fiona Grej iz organizacije „Kriza silovanja", iz južnog Londona. „Iz našeg rada sa mladima vidimo da 'seksting' nema veze sa slobodom izražavanja, već se češće odvija u kontekstu prinude i pritiska."

Koliko god da je zakonodavcima i prosvetnim radnicima teško da u to poveruju, skidanje pred kamerom je bio moj izbor.

Šta onda znači saglasnost mene kao trinaestogodišnjakinje, kada su svi uključeni u to bili maloletni? U očima zakona, skoro ništa. U Britaniji, zakon ne smatra da deca mogu da naprave svestan izbor kada je seksualno ponašanje u pitanju, i posledica toga je da u institucijama i organizacijama ne postoji volja da uključe i takvu mogućnost u slučajevima kojima se bave.

Kao i onaj četrnaestogodišnjak iz Engleske, i ja sam bila potpuno nesvesna potencijalnih pravnih posledica svojih postupaka. Kao što to dr Grej kaže: „'Kriza silovanja' po školama drži predavanja o distribuciji seksualno eksplicitnih fotografija, i mladi često bivaju šokirani kada shvate da bi mogli da budu optuženi za kreiranje ili distribuciju dečje pornografije". Upitana da li misli da bi deca mogla da nauče da poštuju privatnost jedno drugog da bi stvorila „bezbedniju" sredinu u kojoj se odvija seksting, ona je odgovorila, „Problem nije poštovanje privatnosti. Seksualno eksplicitne slike mladi ljudi koriste kao 'monetu za potkusurivanje', dečake podstiču da dele slike devojaka koje su dobili, da bi dokazali svoju muževnost i heteroseksualnost."

Koliko god da je zakonodavcima i prosvetnim radnicima teško da u to poveruju, skidanje pred kamerom je bio moj izbor. I dalje stojim iza toga. Da je mojim vršnjacima neko objasnio kako da u seksualnu digitalnu komunikaciju stupaju sa poverenjem i osećajnošću, umesto da im govore da to ne čine (što je skoro potpuno nemoguće sprovesti), ukupna šteta naneta meni i drugima bi bila minimalna.

_________________________________________________________________________

Ovo je poslednji "peep show" u Amsterdamu

_________________________________________________________________________

Dečja seksualnost je neverovatan tabu. Dok su devojčice zbunjene pomešanim signalima iz medija, koji u isti mah i slave i osuđuju ženska tela i njihovu dostupnost za seks, dečja iskustva u stvarnom životu se stavljaju pod tepih. Ne mogu da procenim koliko su na moju seksualnost kada sam imala 13 godina uticale te poruke – a koliko je to jednostavno bio prirodan tok otkrića – ali znam da sam bila zadovoljna sobom, pre nego što su drugi oko mene učinili da se osećam drugačije.

Pre samo nekoliko nedelja, pojavila se još jedna priča, o jednom sedamnaestogodišnjaku u Severnoj Karolini koji je zbog svojih seksi poruka svojoj šesnaestogodišnjoj devojci optužen za seksualno iskorišćavanje maloletnog lica. Ovakvi slučajevi se stalno pojavljuju, a nema nikakvih promena u tome kako ih zakon tretira. Zakoni o saglasnosti su ključni za zaštitu dece od pedofilije i silovanja, ali u ovakvim slučajevima sekstinga, umeju da naprave više štete nego dobra za decu i tinejdžere koji su umešani.

Javni pravobranilac za ljudska prava, koji je želeo da ostane anoniman, rekao mi je da zakon još uvek kaska za savremenom tinejdžerskom seksualnošću. „To je oblast u kojoj je život i eksperimentisanje tinejdžera u neskladu sa onime što tim zakonima treba da se postigne", kaže on. „Poteškoće koje stoje pred zakonodavcima su sledeće: „Kako osmisliti zakon koji će štititi decu od zlostavljanja i eksploatacije, a održati korak sa ponašanjem tinejdžera"?

Sa pravne tačke gledišta, izgleda da malo toga može da se promeni u postupanju u tim slučajevima. „Bilo bi veoma opasno da zakonom pokušamo da udovoljimo svim tim raznim tinejdžerskim eksperimentima, zbog potencijalne zloupotrebe", nastavlja prvobranilac. „Svaka opcija o kojoj smo diskutovali se svodi na sledeće: 'Prizivamo pedofiliju'."

Ali niko ne može da spreči tinejdžere da eksperimentišu, bilo preko seksi poruka, bilo preko veb kamera. Dok to ne bude bilo moguće, trebalo bi da se fokusiramo na to da pomognemo deci da budu bezbednija i da im pružimo veću podršku ako odaberu da se upuste u seksualne aktivnosti, na internetu, ili van njega. Poražavajuće je videti da društvo – kao što je to i sa mnom bio slučaj – i dalje nema nikakve mehanizme za podršku maloletnicima koji ili odaberu da se upuste u seksualizovanu komunikaciju, ili još gore, koji su pod pritiskom da to učine.

Osećam se srećnom što kao trinaestogodišnja devojčica nisam dobila dosije u policiji; ne osećam se srećnom zbog toga kako su se posle ponašali prema meni. Ali nijedno dete ne bi trebalo da pretrpi posledice koje sam ja pretrpela, a kamoli da zbog toga ima dosije u policiji.

Pratite VICE: Twitter, Facebook, Instagram

Tagged:
Internet
Seks
Vice Blog
fenomeni
στρίπτιζ
Engleska
Tinejdžeri
veb kamera
Veb show