Devet stvari koje će ljudi zauvek raditi u gradskom prevozu

Gradski prevoz u Beogradu je doživotna robija na koju smo osuđeni svi mi plebejci bez automobila, stana u centru ili para za taksi. Sama pomisao na svakodnevnu GSP Spartu u meni budi brojne preživljene traume, što od samih vozila i vozača, što od drugih putnika.

Nije sve uvek odvratno, ali u većini slučajeva jeste. Kad shvatim da sam ušla u bus a nemam slušalice, doživim omanji panični napad. Više od deset godina unazad, vožnju gradskim prevozom svim mentalnim silama apstrahujem i potiskujem daleko od svesti. Zato mi dođe da se prekrstim od sreće kada mi naiđe neki od ovih malobrojnih novijih i čitavih buseva, od oko 1300 autobusa, tramvaja i trola koje dnevno cirkulišu beogradskim ulicama. A još i ako imam gde da sednem - radosti nikad kraja, samo što u sebi kolo ne zaigram. Sreća je zbilja u malim stvarima.

Autobusi koji prokišnjavaju, provejavaju, poplavljuju se, trole sa slomljenim sedištima i zaglavljenim prozorima, nikada očišćeni tramvaji iz prošlog veka koje ne smeš da pipneš iz straha od sepse, autobusi koji i u sred leta greju za sve pare, ili, moji omiljeni, autobusi koji voze sa otvorenim vratima pa ih zatvore kada stanu na stanicu. Lista nadrealnih situacija i stanja vozila gradskog prevoza je beskonačna.

Da sve bude još veselije, od pre šest godina imamo i komunalce, među narodom poznatije i kao 'produžene i naoružane ruka kontrolora' BusPlus-a. Nedavno nas je obradovala vest da će "ubuduće raditi isključivo po zakonu". Stravica!

Kada sve ovo stavimo na stranu, zajedno sa bahatošću pojedinih vozača i neprekidnom paranojom da-li-ću-ja-biti-sledeća-koju-će-pregaziti vozilo GSP-a, preostajemo mi sami. Putnici.

Dragi putnici. Okej. Svi smo mi samo ljudi. I teško je. I živimo u Srbiji. Siromašni smo. Svakodnevno ugaženi, poniženi, sjebani. Sve znam, sve razumem, u istom smo svi sosu. Ali postoje neke stvari koje se kose sa svakom logikom i onom nekom bazičnom dozom ljudske pristojnosti. Po svemu sudeći, nema izgleda da će se bar neka od dole navedenih stvari u skorije vreme promeniti.

Znate ono kada hoćete da izađete iz prevoza, ali ne možete da prođete kroz telo pametnjakovića koji su se preudobno smestili baš na vratima i ne pada im na pamet da se pomere da bi drugi putnici ušli ili izašli? E to. Valjda očekuju da se smanjiš sto puta i provučeš se između nogu ili da ih, ne znam kako, preskočiš. Drugi stepen živog zida su oni što čekaju prevoz na stanici, ali uprkos prostim i očiglednim fizičkim zakonima ne shvataju da je potrebno da najpre neko izađe iz busa da bi oni ušli. Jednostavno se maknite.

Oni što se ukopaju u asfalt čim naprave prvi korak van busa, pa se svi koji izlaze odmah za njima lančano zakucaju jedni u druge, jer što da ne? Što bi se trudio da se odmakneš tri koraka i napraviš mesto bednicima iza tebe koji pokušavaju da se iskobeljaju iz iste limene kante? Ko nam je kriv što postojimo, što moramo da se krećemo i što nismo vazduh.

Ne znam da li je do velike rasprostranjenosti pravoslavlja na našim prostorima, ali ima ta jedna hrišćanska poza koju neki ljudi u beogradskom prevozu baš obožavaju, a nije misionarska. Stanu na sred busa, pa se jednom rukom uhvate za jednu gornju šipku, drugom rukom za suprotnu šipku, a onda svi mi ostali moramo da se grčimo u pokušaju da zaobiđemo to GSP raspeće koje zauzima pola vozila. Bonus: znojavi pazuh i nikad oprana majica. Sačuvaj me bože.

Ne znam ima li nečeg iritantnijeg od ljigavog, mljackavog zvuka međusobnog češanja krajnika jezicima u trajanju od Zelenjaka do Banovog brda. Ljubav je divna i ne treba da se krije. Ali jedno je dostojanstveno iskazivanje ljubavi, a drugo je vulgarno krljanje. Nepodnošljivo repetitivno i uz onaj jezoviti zvuk kao kad ti neko neprestano nabija mokar prst u uvo. Da li sam jedina kojoj ne prija da gleda i sluša nečije beskrajno krljanje? Čisto sumnjam. Šta je sledeće, Strejt parada? Krljajte se između svoja četiri zida, kao sav normalan svet.

Svako malo se nađe neki car koji ne koristi slušalice već muziku sluša preko zvučnika svog telefona ili tranzistora. Od narodnjaka, preko Tokio Hotela, do nekog lažnog tehna ili šta god to bilo, mislim da ne postoji muzički žanr koji nisam, zajedno sa drugim sapatnicima, bila prinuđena da slušam u gradskom prevozu. Nema tih slušalica koje mogu toliko da pojačam i nabijem u uši dovoljno duboko da se ničim izazvani didžej set putnika bar malo neutrališe.

U svetu poznatiji i kao manspreading, u pitanju je fenomen širenja nogu tokom sedenja u prevozu. Pored izložbe, najčešće muških, međunožja koja zaista nije prizor koji želimo da gledamo, realan problem je što genije u toj pozi zauzima mesto za dve osobe u prevozu koji je ionako krcat kao obor. Sličan efekat proizvode i oni što ne znaju da ćemo svi imati više mesta za koegzistenciju u GSP-u ako skinu ranac sa leđa. U najbukvalnijem smislu, SABERITE SE.

Postoje one situacije kad mi dođe da putnika pored mene pitam kako da završim SMS poruku, da li da pokrenem Fesjbuk aplikaciju ili da još uvek skrolujem Tviter, i smem li da okrenem stranicu novina koje čitam. Mislim ono, čisto da ga ne poremetim u čitanju mojih privatnih prepiski ili literature. Ne, nema pomoći, sami smo krivi što zamišljamo da je privatnost moguća na javnom mestu.

Postoje telefonski razgovori koje jednostavno moraš da obaviš bez odlaganja. Ali postoje i oni neshvatljivo glasni i beskrajno dugački privatni razgovori koje moramo svi da slušamo i da, baš kao i osoba na drugim kraju linije, zamislimo "i šta joj je onda ona na to rekla", ili "kakva je bila ta cupi" što je taj ustvari nije jeb'o. Prosto ne znam kako bismo mogli da živimo bez tih informacija.

Ne, bez obzira na sve, gradski prevoz nikada nije baš toliko tesan da morate da dahćete u nečiji vrat. Da, uvek postoji dovoljno mesta da se uhvatite za šipku i da izbegnete "slučajno" vatanje tuđih delova tela.

Nešto smo propustili? Dopunite nas u komentarima. Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu