Kako izgleda kad prestaneš da osećaš

Otišli smo kod tetke, ostavili su me da se igram sa dečicom. Sedela sam u panici, jer sam shvatila da u svakom trenutku meni može nešto da kvrcne u mozgu i da ću ih povrediti.

|
mar 1 2016, 11:02am

Foto: Metro Centric/Flickr

Postoji taj neki začarani krug života i očekivanja od istog. Rodiš se, upišem osnovnu, završiš srednju, diplomiraš, nađeš posao, stupiš u brak, dobiješ decu. Suvišno je govoriti o stresu, brzini i pritisku svakodnevice XXI veka, kao i koliko je teško i kakvi su sve problemi života u Srbiji, ali sve veći broj prijatelja i poznanika koji odlaze ili planiraju da idu kod terapeuta naveo me je da istražim šta se to tačno dešava kada se istupi iz tog ukalupljenog kruga. Koliko je ova tema kliše, da li su depresija i anksioznost trend današnjice, šta to sve podrazumeva i kako izgleda borba, razgovarao sam da svojom dobrom prijateljicom.

Moram napolje, moram da izađem, nemam vazduha, ne mogu da dišem. Što više udišem, to imam manje vazduha.

Mart 2014. godine, imala sam 25 godina. Ljudi ne veruju da u 25. godini nešto kvrcne, zupčanik se okrene i nešto se stvarno promeni. Sedela sam za kuhinjskim stolom, čitala i podvlačila za ispit. Vid mi je postao čudan, slova su se maglila i postajala sve dalja. Počelo je srce jako da mi lupa, toliko da sam mislila da ga vidim kako se fizički pomera ispod majice. Osećam strah, jako veliki strah, tresem se i ponavljam ja ne mogu". Ja ne mogu.

Smrtna opasnost, crveno, alarm, moram da pobegnem. Obliva me hladan znoj, moram da pobegnem.

Tata koji je sedeo pored mene ništa nije shvatio, jer sam ja delovala potpuno normalno.

Kasnije sam saznala da ovako izgleda napad panike. Da ovako izgleda manifestacija anksioznog poremećaja u punoj snazi.

Prvo izbegavamo da pomislimo da je u pitanju problem psihičke prirode. Naginjemo ka fizičkoj dimenziji, jer nam je blisko, prihvatljivije, jer znamo šta se tada radi. Locira se organ, lekovi, operacija i reši se. Kada je psiha u pitanju, stanemo i ne znamo šta da radimo. Zato sam sledećeg dana sa mamom otišla kod interniste da uradim EKG. Rezultat je bio u redu, ali mi je savetovano da posetim drugog lekara. Neuropsihijatra. U glavi mi se pojavio strip oblačić u kome stoji LUDA i znak uzvika.

Znala sam da moram da odem.

Bilo mi je prepisano pet vrsti lekova, ali sam dva u startu odlučila da neću piti. Ne zato što ne verujem u medicinu ili nešto odbijam, već zato što sam toj ženi rekla dve rečenice: Osećam se loše i ne mogu da spavam, konstantno imam napade panike i nefunkcionalna sam. Ona mi je na to prepisala pet vrsti lekova. Ja verujem da ona zna šta je meni, ali ja nisam znala i nisam dobila objašnjenje.

Pitala me je koliko imam ispita do kraja, da li sam u vezi, da li planiram porodicu i šta bih volela da radim. Mislim, šta znači to? To pitaš osobu koja je potpuno nefunkcionalna i koja sigurno nema odgovor na to. Ja ne znam šta ti mene pitaš i stvarno poslednja stvar koja me u tom trenutku zanima jeste fakultet. Potpuno me ne interesuje moj dalji život, jer ako se ovo ovako nastavi, ja neću imati život, jer ne mogu ovako da živim. Odlučila sam da ću piti samo antidepresiv i anksiolitik.

Jedino što mi je rečeno je da će se verovatno po uzimanju lekova simptomi pogoršati, jer tako deluju. Prvo ide potpuno dno, pa se polako vraćaš u normalu. Verovatno bi mi bilo objašnjeno da sam pitala, ali u tom stanju potpune vegetacije mi ništa nije palo na pamet da pitam, jer me ništa nije ni interesovalo.

Sada kada govorim o tom periodu, mnogo toga se ne sećam. Znam samo da je to bilo najdužih mesec dana u mom životu. Ne mogu hronološki tačno da opišem svoja stanja svesti u tim trenucima, znam dešavanja, znam činjenice, ali ne mogu da se setim svih stanja svog uma tada. Taj vrtlog i konstantna agonija su krenuli sa uzimanjem lekova. Prvih nedelju dana je bilo nedelju dana pakla. Nisam spavala, nisam jela, nisam pričala, nisam plakala, nisam se smejala, samo sam postojala bez ijedne facijalne ekspresije i bez osećanja. Samo drhtavica i strah. Karakteristična stvar za anksiozno-depresivni poremećaj jesu opsesivne misli i to obično razmišljanja o bolesti i smrti, fobije, zamišljanje kataklizme, samopovređivanje. To su strahovi koje imamo skoro svakodnevno, samo su sad popeti na deseti stepen i toliko jaki da prestaneš da osećaš. Probilo je sve barijere tvog nervnog sistema i samo si utrnuo.

Foto: Metro Centric/Flickr

Kasnije su mi objasnili kako anksioznost i depresija gotovo uvek idu zajedno, jer je anksioznost fizička manifestacija mentalnog problema. Anksioznost je neverovatan strah i velika briga, alarmantno stanje svesti koje se manifestuje drhtavicama, paničnim napadima i konstantno raširenim zenicama. Telo se od toga jednostavno umori i iscrpi, pa krene depresija i veliki pad kada osećaš pritisak na nuli i samo ne možeš. Samo ne možeš da ustaneš i samo spavaš. Shvatila sam tada da je mnogo lakše kad jednostavno spavam, jer kada spavam onda nisam svesna. Međutim, snovi su mi isto bili strašni.

Sanjam kako umirem, kako sam budna u kovčegu i gledam gore kako bacaju zemlju na mene, kako se davim, kako sam u kutiji sa zmijama, kako sam rasporena, ali svesna i dalje, kako pada meteor i ubija nas sve. To me je budilo i ustajala sam kao iz kome. Kratko sam spavala, po 2-3 sata, ali sam imala utisak kao da stalno spavam. Kada sam se budila, uvek je bio propratni zvuk kao da sam izbila na površinu nakon dugog davljenja u vodi i napokon dolazim do daha. Takvo buđenje je prestalo tek nakon godinu dana. Taj prvi period je bio najgori, jer ništa nisam mogla da radim. Do te mere da ne mogu da hodam, da se ne tuširam već me mama kupa, jer ja ne mogu. Nije da sam pružala otpor, ali nisam ni imala volju. Igrala sam igrice i to mi je mnogo značilo i nekako su me smirivale te repetitivne radnje, zato što bih se zanela i ne bih bila ja nekoliko minuta.

Takođe, baš sam puno pušila. Trebalo mi je nešto da osetim, zbog utrnutosti i mozga i tela. Ništa ne osećam i samo mi treba da nešto osetim ili da me nešto povredi da osetim da sam živa. Sve što znaš i što misliš je - ja ne mogu. Bila sam toliko umorna i iscrpljena. Toliko tuđa. Više nisam imala ni jedan identitet. Nisam bila ničija ćerka, ničija drugarica, nisam imala ime, nisam mogla da se vežem niza jednu svoju osobinu, ni reč koja ide uz mene i da se toga uhvatim i da kažem ok, ovo sam ja. Ja sam bila ništa, biljka. Pijem lekove koji nemaju poente, i dalje mi je isto, ne osećam ništa ni prema kome, nemam ništa i sve ovo što imam mi ništa ne znači, jer sam luda. Više nikada neću biti funkcionalna, jer nisam normalna i ne mogu da kontrolišem svoj mozak. Ako ne mogu da kontrolišem svoje misli, kako mogu da kontrolišem svoje radnje. Kako mogu da znam da u jednom momentu neće nešto da pukne u mozgu i da ću nekoga ubiti.Osećala sam da sam toliko zategnuta, da mi je mozak poput napetog konca na granici pucanja. Toliko je oštar, da seče ako mu priđeš.

Ne želim da razmišljam kako je bilo mojim roditeljima dok su me gledali, hranili i kupali. Njih je moje stanje mnogo povređivalo, oni nisu psiholozi, jednostavno nisu umeli sa mnom da razgovaraju, što ni nije njihova greška. Oni su radili najbolje što su mogli, a to je da me grle, da mi govore da će da prođe i da će da bude sve ok. To mi je mnogo značilo i još uvek mi mnogo znači.Mama je pomislila da će me susreti sa rodbinom oraspoložiti. Ili bilo šta što odaje sliku da je sve normalno. Međutim, ima situacija kada stav „sve je kao pre i sve je okej" ne pomaže, niti olakšava. Nije sve okej, ja nisam okej i molim vas da vodite računa o meni, jer ja to ne mogu da radim sama.

Otišli smo kod tetke, ostavili su me da se igram sa dečicom. Sedela sam u panici, jer sam shvatila da u svakom trenutku meni može nešto da kvrcne u mozgu i da ću ih povrediti.

Foto: Helen Harrop/Flickr

Svakom masakru je prethodilo nešto što se dogodilo u mozgu nekog pojedinca. Klincima u školama nešto kvrcne, pa poubijaju drugu decu. Nešto kvrcne i ti nešto uradiš. To je neko izmenjeno stanje bića, koje se desi i verovatno ne možeš da ga kontrolišeš. Niko meni ne može da garantuje da ja to dete neću da povredim. Ja ne mogu da garantujem. Ako ja ne mogu da garantujem, ja sam onda opasna po njega. To veče sam otišla kući i shvatila da mogu nekog da povredim, a bolje da pre toga sebe sankcionišem. Ima načina da se pakao prekine.Slike koje se vrte po glavi, snovi, buđenja, strah, centrifuga ludila. Sve to može da stane. I sve to ja mogu da zaustavim. Kada si mrtav, mozak stane. Kada umrem, sve staje.

Tada su krenule suicidne misli, mada nisam konkretno razmišljala o načinima kako bih mogla to da učinim. Nisam pobornik nasilja ni u kom slučaju, imala sam lekove kao instrumente. U jednom trenutku sam primetila da nijedan oštar predmet u kući nije sklonjen.

Sa jedne strane, mene je to obradovalo zato što su mi verovali da neću da uradim ništa. Međutim, s druge strane, vi ste imali psihički labilnu osobu u stanu, zašto niste sklonili te stvari. Mogla sam njih da povredim, mogla sam sebe da povredim.

Kada sam uočila da sam i dalje loše i da mi se stanje ne menja, ja sam rešila da posetim psihologa. Moram da pričam o onome šta mi se dešava, da to analiziram i sagledam sa svih strana. Moram da se lečim. Moram da probam sve načine na koje ovo mogu da prevaziđem.

Pročitajte i tekst Ne znaš šta je depresija dok te ne dohvati

Nakon mesec dana sam došla kod drugarice u Beograd i bila kod nje neko vreme. Da nije bilo nje i tih neverovatno dugih razgovora sa njom, ja ne znam da li bih se ja tako brzo iščupala iz svega. Budila sam se u toku noći, budila nju, pa smo pričale o tome šta sam sanjala.Ona je vodila računa koliko pijem lekova, išle smo u duge duge šetnje i razgovarale o svemu. Počela sam da radim sa psihološkinjom, a prvi put kad sam ušla u njenu ordinaciju rekla sam samo nije mi dobro. Pitala me je Sanja, šta je problem, odgovorila sam joj da ne mogu da dišem, da imam napade panike, lupanje srca i znojenje dlanova. Rekla mi je da se to zove anksiozni napad i detaljno objasnila ceo biološki proces. Ti nešto pomisliš, uplašiš se, srce počne da lupa, ti se uplašiš zato što ti srce lupa, dijafragma se podigne, krene da pritiska pluća, srce lupa jače i to ide u krug.Meni je to bilo jako prosvećujuće i mnogo mi je značilo, jer sam napokon razumela šta mi se dešava.

Krenula sam na redovne seanse. Jedan od domaćih zadataka je bio da svakog dana napišem četiri pozitivne i jednu negativnu misao. Ovo je bilo preteško, razmišljala sam i po nekoliko sati ne bih li iskopala jednu pozitivnu misao, a na kraju bi se uvek svelo na rečenice poput Sunčano je", što je bio moj maksimum. Poenta je da ne smeš da ponavljaš dobre misli u roku od sedam dana, a ja posle četvrtog dana više nisam imala šta da napišem. I sećam se koliko sam bila ponosna kada sam napisala Okupala sam se sama danas". Relativno brzo sam opet bila funkcionalna, sve to je možda ukupno trajalo dva meseca. Sada kada čitam taj dnevnik i kada se prisećam, to nisam bila ja. To sam i tada stalno osećala. Ovo nisam ja, ja nisam ja, ja sam neko drugi, nešto je ušlo u mene i ja ovo ne mislim i ja ovo ne radim i ovo nije Sanja, ne znam šta se dešava i hoću da se vratim sebi. Želim da svoju majku doživljavam kao svoju majku, svoju prijateljicu kao svoju prijateljicu, sebe kao sebe. Gledam se u ogledalu i ne znam šta je to. Ti podočnjaci, to koščato lice, to premršavo telo, to nisam ja. Susreti sa psihološkinjom su bili svakodnevni, pa na svaka tri dana, pa jednom nedeljno i evo sada se nismo videle nekoliko meseci. U međuvremenu sam diplomirala, upisala master, pronašla posao, u stabilnoj sam vezi, imam prijatelje, izlazim, razmišljam šta da obučem, šminkam se i sređujem, razgovaram sa ljudima.

Međutim, sa nekim ljudima sa kojima sam se do tada družila nisam ostala u kontaktu. Možda to nije u redu, jer ako sam imala razumevanja za roditelje što nisu mogli da mi pomognu, tako bi trebalo verovatno da imam i za prijatelje. Razlika je samo što su mi se majka i otac zaista mnogo trudili, dok su neki ljudi imali rečenice poput - preuveličavaš, to je u tvojoj glavi, ne drami, to je u tvojoj glavi.

To je u tvojoj glavi. Ovo je upravo ono što ne treba da kažeš osobi koja je u tom stanju, jer zaista prva bih sebi pomogla da mogu. Nemoguće je da uživam u nespavanju, gladi, drhtavici, znojenju, noćnim morama, strahu. Osobama sa tim problemima neophodna je podrška okoline. Ne u smislu ma idemo na žurku, biće ok. Ne. Bežanjem od problema se on ne rešava. Potrebno je da ljudi istražuju o tome da bi razumeli. Kada sam to uradila, shvatila sam da nisam luda i da nisam jedina jer se još mnogo ljudi bori sa istim stanjem i imaju iste misli. Trebalo mi je da znam da će proći i da će prestati u nekom trenutku.

Prvo moraš nešto da kažeš da bi dobio povratnu informaciju i podršku. Kada sam počela o tome da razgovaram sa ljudima shvatila sam da je svako sa kim sam pričala imao slična iskustva. Ako stvarno želiš nekome da pomogneš, ne moraš da budeš psiholog. Kada ti neko kaže da je depresivan, da ne kažeš to ti je zato što te šutnuo dečko, jer nije.

Tuga nema veze sa depresijom, isto kao što nervoza nema veze sa anksioznošću.

Depresija ide mnogo dublje od tuge, kao što anksioznost ide mnogo dalje od nervoze. Ne možeš da porediš nervozu pred ispit sa anksioznošću koja te trese nedelju i po dana. To nisu iste stvari. Takođe, objasnili su mi da stanje organizma ima puno veze sa stanjem tvog uma. Neredovno spavanje, nepravilna ishrana i stres kod osetljivijih i hiperosetljivijih ljudi još više utiču da se teže bore sa ovim stanjem. Posebno to preozbiljno shvatanje svega, po principu ako padnem ispit - kraj, ako me ostavi - ubiću se. Ja sam mnoge stvari toliko ozbiljno shvatala da sam postala potpuno istanjena, zato sam se i osećala kao zategnuta nit. Mnogo toga sam shvatala toliko ozbiljno i osećala toliko intezivno da sam samo pukla u jednom trenutku i prestala da osećam.

Smatram da se sve ovo previše banalizuje. Jako frustrira kada kažeš da imaš anksiozno-depresivni poremećaj, a kao odgovor dobiješ pitanje kako to kada nemaš nijedan problem. Završavaš fakultet, imaš prijatelje, podršku porodice, imaš neku emocionalnu stranu u životu, mlada si, sposobna si, zdrava, ambiciozna. Ma šta tebi fali? Ti bi onda valjda trebalo da staneš i kažeš - pa da, ja nemam prava da se ovako osećam!

Pa, ne. To su neki objektivni uslovi i situacije koje tebi tada ništa ne znače. Kada si takav ne znači ti ništa da imaš pare da otputuješ, jer gde god da si ti ćeš se tako osećati. Nije problem u stanu u kome živiš i okolini, već u tvojoj glavi gde nešto ne valja. I to će da se promeni, ali niko nema prava da ti kaže da imaš sve i da treba da ćutiš i da se ne žališ. To niko nema prava da izgovori, jer si prvo ljudsko biće, pa onda sve ostalo nadograđuješ. A ako nisi zdrav, nebitno da li fizički ili mentalno, tebi ta nadogradnja ništa ne znači. Jako je zapostavljeno samo mentalno zdravlje, kao i nega o toj strani ličnosti. Ja se nisam ubila, ali mogla sam. To se ne leči, pošto nije to bolest, ali mogu reći da sam prevazišla. Međutim, postoje ljudi koji nisu kao ja, a koji će uleteti u isto i isto neće znati šta im se dešava i kod kojih će to mnogo dugo da traje ili će imati fatalne posledice.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram

Više na VICE
Vice Channels