​Soma, začin i supstanca S: Istorijat droge u naučnoj fantastici

Otkad pričamo priče, pričamo priče o drogama. Sa 4.000 godina,"Ep o Gilgamešu" uopšteno se smatra najstarijim poznatim književnim delom. A kad se sve sabere i oduzme, on govori o drogi: u završnici priče najvažnija je potraga očajnog, nesigurnog kralja za supstancom od koje će se ponovo osećati mladim.

"Postoji jedna biljka koja izgleda kao vučje bobice… Ako uspeš da se dokopaš te biljke, bićeš ponovo onakav kakav si bio u mladosti", Gilgameš objašnjava svom neumrlom drugaru čamdžiji Ur-Šanabiju, u sceni koja bi mogla da bude najraniji dokumentovani fiktivni pokušaj nabavljanja droge. "Ta biljka je, Ur-Šanabi, 'Biljka srčanih otkucaja', uz njenu pomoć čovek može da povrati krepkost."

Gilgameš potom najavljuje da će isprobati svoj štek na nesvesnom starom čobaninu, što ga verovatno čini jedinim fiktivnim junakom koji je ikad pretio da će krišom nadrogirati nekog starca besmrtnošću, ali to nije toliko važno. Važno je da droga funkcioniše istovremeno i kao pokretač priče i kao moćan simbol za sebe (u slučaju starog Gilgameša, radi se o njegovom strahu od smrti i na šta je sve spreman da bi je pobedio).

Od tada su ljudi redovno uzimali drogu u proznim delima, obično samo kao pomoćno sredstvo preko kog su istraživali ideje o nauci, društvenom poretku ili ljudskoj prirodi. Naša prozna dela koja govore o drogama pokazala su se izvanredno sposobnim da odražavaju i viviseciraju našu teskobu izazvanu trenutkom u kojoj su pisana — možemo da naučimo mnogo o strahovima i težnjama nekog perioda na osnovu loših tripova njegovih junaka — pa čak i da predviđaju budućnost.

Droge su kao stvorene za naučnu fantastiku, sklonu ekstrapolaciji novih društvenih i tehnoloških trendova; uzimanje supstance od koje se momentalno formira ideja u zametku predstavlja beskrajno koristan mehanizam zapleta. Lik može da uzme pilulu, pojede biljku ili popije eliksir, i pretvori se u nešto potpuno drugo a da se ne traži neka prevelika narativna logika (to je samo droga, važi?). Tokom tog procesa, mogu da se istražuju naše najskrivenije požude i preobraze savremene brige ili težnje u očigledne ekstreme.

Šta ako ne moramo da umremo? Šta ako možemo da se preobratimo u drugu osobu i zadovoljimo sve naše najniže strasti? Šta ako nauka može da nas načini pametnijim? Dopusti nam da vidimo tuđe misli? Putujemo kroz prostor? Vreme? Učini nevidljivim u masi? U prozi, uz droge je sve moguće.

***

Od Gilgameša (2100. p. n.e.) do, recimo, serije Limitless (2015), naši pripovedači su koristili droge za svaki mogući cilj. (Treba vam dokaz? Protrčite samo kroz Vikipedijin beskrajni " Spisak fiktivnih lekova i droga".) Mitologije, priče i legende su tokom čitavog tog perioda detaljno opisivale upotrebu fiktivnih supstanci — u Vergilijevoj Enejidi (19. p. n.e.), na primer, voda iz reke Lete omogućuje svima koji je piju blaženi gubitak sećanja, neophodan da bi se ušlo u Elizij. Ali naša fiktivna opsesija drogama onakvim kakve ih doživljavamo — hemijske ili botaničke mešavine, serumi ili eliksiri koje upražnjavamo s namerom da utičemo na svoje mentalno i fizičko stanje — verovatno je puni zamah doživela tek 1800-tih.

U "Smrtnom besmrtniku" (1833) Meri Šeli, glavni junak krade eliksir za večni život od svog gazde alhemičara, uspeva da nadživi svoje prijatelje i voljene, i mentalno propada. U "Alisi u zemlji čuda" (1865) Luisa Kerola, naslovna junakinja pije napitak i jede pečurke kako bi izmenila svoje fizičko stanje. (Iako je opijum u to vreme bio legalan, a grupa Jefferson Airplane kasnije neodvojivo povezala ovo delo sa psihodelijom, učenjaci ne smatraju da jeKerol uzimao droge.)

Naš najstariji slavni zavisnik od droge verovatno se prvi put pojavljuje u klasiku Roberta Luisa Stivensona iz 1886. godine, romanu "Neobični slučaj doktora Džekij i gospodina Hajda". Serum, iliti "cug", koji pije ludi naučnik doktor Džekil praktično je pojačana metamorfozna mešavina spida i alkohola koja mu omogućuje da odbaci sve inhibicije i udovolji iskonskoj žeđi za moći i razuzdanim seksom; droga služi kao prekidač uklj/isklj za dualitete dobar/zao, čovek/divljak koji je Stivensonu omogućio da istraži moralne slabosti čoveka, istovremeno verovatno komentarišući sopstvene. Neki istoričari tvrde da je Stivenson ovu novelu napisao usred šestodnevne kokainske terevenke.

I tako dobijamo osnovni kalup za rane priče o drogama u naučnoj fantastici. One najčešće prikazuju ono što mi gledaoci "zlatnog doba televizije" zovemo "anti-junakom" i obično idu ovako: muškarac — gotovo je uvek bio muškarac — otkriva (ili krade) neku smelu novu supstancu koja nudi primamljive transformativne sposobnosti. Muškarac uzima novu supstancu bez odgovarajućeg promišljanja. Muškarac ludi, postaje neprepoznatljiv ili strada. Rana proza o drogama je mračna.

Prvi kralj ovakve vrste proze o drogama verovatno je H. Dž. Vels, koji je napisao gomilu trajnih priča o izobličavanju uma, od "Nevidiljivog čoveka" (1897), u kojoj ludi naučnik uz pomoć hemijskog koktela postaje nevidljiv, sve do vrlo vidovite priče "Novi akcelerator" (1901), u kojoj ludi naučnik uspeva da smućka drogu koja mu omogućuje neograničene kognitivne sposobnosti i usporava svet oko njega.

Zapazićete da se tu nametnula zajednička tema — droge su omiljeno oružje ludih naučnika svih vrsta. Tajne laboratorije sa epruvetama punim uskomešanih tečnosti i zapuštenim operacionim stolovima su kamen temeljac rane naučne fantastike, a to nije slučajno. Ova proza bila je reakcija na nastanak farmaceutske nauke i posledičnog uspona industrije lekova, koje žurnal Chemical and Engineering News procenjuje na period između 1870. i 1930. godine — tačno kada su ove priče objavljivane.

Skepticizam prema nauci i tehnologiji je endemski za svaku dobru spekulativnu prozu, a ove rane priče o "ludim naučnicima" i drogama ih sadrže u izobilju. Štaviše, u ovom periodu ćete prepoznati najavu temelja skoro svakog straha od droga sa kojima se i dalje susrećemo: da bismo mogli da zloupotrebimo droge od kojih ćemo se privremeno osećati dobro, da bismo mogli da preteramo sa upotrebom droge zarad pojačavanja svog učinka, da bismo mogli da isprobamo droge koje pre toga nismo na odgovarajuće načine testirali.

Ali ove droge su obično uticale samo na lude naučnike i one koji su bili dovoljno baksuzni da nalete na njihovu nezakonitu tehnologiju. I tako 1932. godine stižemo do verovatno naslavnije ikad napisane spekulacije na temu dozvoljene upotrebe droga u društvu, a to je "Vrli novi svet" Oldosa Hakslija. Stanovnici Londona se u dalekoj budućnosti održavaju u veštačkom stanju smirenosti uz pomoć some, legalne droge koju država deli da bi suzbila nemir; to je bukvalni ekvivalent Marksovog "opijuma za narod" i ostaje jedno od Hakslijevih najoštrijih uticajnih predviđanja današnjeg doba kad se svi kljukaju ritalinom.

"Ali — takav je progres — starci rade, starci se pare, starci nemaju vremena, nemaju odmora od zadovoljstava, nemaju ni časa za sebe da sednu malo i razmisle", piše Haksli, "ili čak i ako se nekim nesrećnim slučajem takva vremenska pukotina ukaže u čvrstom tkivu njihovih zanimacija, uvek je tu soma, izvrsna soma, pola grama za slobodan dan, jedan gram za vikend, dva grama za putovanje na predivni Istok, tri za mračnu večnost na Mesecu; vraćaju se tek kad se nađu sa druge strane pukotine, bezbedni na čvrstom tlu dnevnih obaveza i zanimacija."

Zvuči poznato! Samo sa Stivensonom, Velsom i Hakslijem već smo pokrili današnje amfetamine, viagru, aderol i ksanaks. (Početkom 20. veka, u vreme kad je počeo da cveta petparački SF, droge za pojačanje učinka i menjanje svesti postale su takođe popularni mehanizmi zapleta.)

Ali ne predstavlja sva proza o drogama upražnjavanje ovih supstanci u negativnom svetlu. Šezdesetih godina prošlog veka neke vizije prekomerne upotrebe droga postale su tako pozitivne da je vlada Sjedinjenih Država odlučila da istraži da li takva naučna fantastika podstiče na rekreativnu upotrebu droga ili makar razluči šta o takvoj upotrebi govori. Nacionalni institut za zloupotrebu droga (NIDA) je 1974. godine naručio od produktivnog pisca naučne fantastike Roberta Silverberga izveštaj pod imenom "Bavljenje drogama u naučnoj fantastici". (Danas je misija NIDA-e da "bude predvodnik Nacije u primeni moći nauke na borbu protiv zavisnosti od droga i njihove zloupotrebe" i na raspolaganju ima operativni budžet od jedne milijarde dolara.) Kopiju ovog toma, fotokopiranog u jednoj biblioteci u Mejnu, pronašao sam na internet forumu o drogama Erowid.

"U naučnoj fantastici su se manifestovala dva jasno odvojena stava prema upotrebi droga koje menjaju svest", piše Silverberg. "Jedan opominje: izuzetno prepuštanje izuzetnim drogama najverovatnije će nagristi moralno tkivo korisnika i dovesti do posustajanja i opšteg truljenja pojedinca ili društva, i, konačno, možda potpomoći uspostavljanje totalitarnog poretka."

To je bila dominantna struja u proznim delima o drogama sve do šezdesetih, kad su se pojavili hipici, esid i psilocibin; a sa njima drugo izmenjeno stanje svesti SF-a: "Drugi stav je vizionarski i utopijski: da uz pomoć droga čovečanstvo može da stekne duhovne i psihološke moći kojima inače ne raspolaže i da time može da pređe u novu i višu fazu postojanja", nastavlja Silverberg. "Potonji stav je postao mnogo rasprostranjeniji posle 1965. godine, kad je upotreba halucinogena i euforičnih droga u srednjoj klasi zapadne industrijske civilizacije prvi put poprimila vid krupne kulturološke promene."

Hiljadu devetsto šezdeset peta bila je ključna godina za naučnu fantastiku, najviše zbog objavljivanja "Dine" Frenka Herberta, verovatno najpopularnijeg SF romana svih vremena. A radnja se vrti oko droga; konkretno, "melanža" ili "začina". Između ostalog, začin omogućuje manipulaciju prostorom i vremenom tokom zvezdanih putovanja, proročke vizije i dovoljno bogatstva da se vlada galaktičkim carstvom. U "Dini", začin je bukvalno ključ univerzuma. Samo pridruživanjem kultu pustinjskih mudraca navučenih na drogu i uzimanjem začina glavni junak Pol Atreid može da se uzdigne i postane Kvizac Haderah — figura nalik Isusu u ovoj sagi — i pobedi tiranske Harkonene koji su mu ubili oca i poharali rudnike začina u čitavom univerzumu.

Ako vam sve ovo deluje prilično tripozno, postoji dobar razlog za to — Herbert se poverio slavnom mikologu Polu Stametsu da je veći deo romana inspirisan njegovim ličnim eksperimentisanjem sa magičnim pečurkama, koje su, zajedno sa LSD-om, postale ključna droga kontrakulture psihodeličnih šezdesetih.

Silverbergov sopstveni roman "Vreme promena" iz 1971. godine još je eksplicitniji u pozitivnom odnosu prema materiji; društvo nesrećnika i nezadovoljnika otkriva drogu koja omogućuje telepatsku vezu među korisnicima i tako počinje da otvara umove ljudi i vraća mir i blagostanje.

U ovom periodu, prozna dela o drogama prešla su eksplozivno u glavni tok, u raznobojnom kovitlacu filozofija i struktura. Bilo ih je svuda. Iako sam se već dotakao brojnih zanimljivih izmišljenih supstanci (na primer, priča "Dijabolična droga" iz 1929. godine koja je korisnike smestila u hibernaciju ili droga protiv spavanja u priči "Nikad nije spavao" iz 1934. godine), od tog trenutka nadalje nemoguće je pobrojati sve udare fiktivnih droga koje su završile u kulturološkom krvotoku. Ali one su isto tako počele da se grupišu oko određenih tipova — zarad celishodnosti, evo nekih od najznačajniih i najuticajnijih vrsta supstanci koje su se zloupotrebljavale u zlatno doba pisanija o drogama:

Droge za pojačanje učinka su nezemaljski stimulanti, poput obogaćenog, amfetaminskog mleka koje izaziva ultra-nasilje ("moloko plus") u "Paklenoj pomorandži" Entonija Bardžisa iz 1962. godine. Ili u mnogo razigranijoj varijanti, afrodizijak Venerina droga u slavnoj epizodi Zvezdanih staza iz 1967. godine . Svi želimo da budemo jači, seksepilniji, impresivniji; sintetička prečica je, u proznim delima o drogama, retko dobra ideja.

Droge koje iskrivljuju stvarnost obično dovode psihodelike i opijate do post-ljudskih ekstrema, a najbolji primeri za to su bez svake sumnje pregršt Dikovih halucinogena koji realnost dovode u pitanje, možda najbolje oličeni u supstanci S iliti "sporoj smrti" u "Tamnom skeniranju", ili neuroinu u "Suvišnom izveštaju". Zaslužuje da se pomene i "crno meso" Vilijema Barouza u "Golom ručku"; ta droga je toliko "izvrsna" i izaziva toliku zavisnost da korisnike tera da jedu sopstvenu povraćku kako bi održavali intenzitet doživljaja. Ova prozna dela istražuju mračnu stranu psihodeličnog sna, zavisnosti i opasnosti od trajnog iskliznuća u nerealnost.

Droge koje leče još je jedan uobičajeni motiv koji, iako korene vuče još iz antičkih vremena, i dalje čini tek neprimetni stub mnogih naučnofantastičnih narativnih tokova — osim u slučaju kad se radi o drogi besmrtnosti, ova droga retko zauzima centralno mesto u priči, verovatno zato što rutinsko zdravstvo deluje suviše dosadno — i zato dobijate magične brzinske lekove, poput tečne droge u kojoj se Luk kiseli nakon što je izubijan u "Imperiji uzvraća udarav". Dejstvo je povremeno psihološko, poput "dajlara" Dona DeLila, koji umanjuje strah od smrti u "Belom šumu".

Droge za kontrolu uma su supstance koje ljudima daruju moć telepatije ili telekineze, kao što smo to videli u filmu "Moć razaranja" Dejvida Kronenberga, gde se one u tajnosti daju bebama kako bi izrasle u sektu vladinih agenata koji kontrolišu umove i razaraju glave. Uglavnom proizvodi čiste fantazije, ove zamisli obiluju prigušenim tonovima teorije zavere i naglašenim tonovima očigledne metafore — vlade (ili korporacije) neće prezati od toga da kontrolišu sve, pa i vaš um.

***

Naravno, kaleidoskopski uspon droga nije mogao da traje večno; spuštanje je uvek neizbežno. Žurku je osamdesetih i devedesetih rasturio sajberpank. Upotreba droga opet je postala uglavnom sumorna, izazivala zavisnost i bila zabranjena. Najzanimljivije od svega, droge su se često koristile kao posredno sredstvo u našoj sve zavisnijoj vezi sa tehnologijom.

U "Neuromanseru" (1984), ur-tekstu sajberpanka, protagonisti Henriju Kejsu mozak su spržili sovjetski mikotoksini, zbog čega više ne može da se prikači na sajberspejs. On je i zavisnik od pravih droga, sve dok mu ne presade sintetičko tkivo na pankreas i tako postane otporan. U "Histeričnom snegu", (1992), međutim, naslov se odnosi na dizajniranu drogu koju u virtuelnoj realnosti uzimaju hakeri i koja može da ih ubije u realnoj realnosti — ona je i virus koji može da se proširi tako da istrebi čitavo čovečanstvo. Takođe je ima svuda.

"Čekaj malo, Huanita. Odluči se. Taj Histerični sneg — je li to virus, droga ili religija?", pita glavni junak knjige u jednom trenutku. Odgovor je očekivan: "U čemu je razlika?"

U "Matriksu", uzimanje crvene pilule isključuje Nea sa mašina i oslobađa njegovu pravu svest iz njihovog eksploatatorskog stiska.

"Naučna fantastika je podjednako vodič za sve ono gde se trenutno nalazimo koliko i vizija onoga kuda idemo", napisao je Silverberg 1974. godine. "Književnost koja je toliko popularna među mladima, koja stvara tako žestoko i posvećeno sledbeništvo, može biti od velikog značaja dok pokušavamo da otkrijemo obrasce koje savremeno društvo preuzima ili će preuzeti u godinama koje su pred nama."

Najnovije (i najindikativnije), većina droga koje se pojavljuju u naučnoj fantastici su pojačivači učinka — ponovo. Vratili smo se pravo na H.Dž Velsa i njegov novi akcelerator. NDZ-70 u seriji Limitless, koja je emitovana ove godine, omogućuje korisnicima da steknu natprirodno znanje i sposobnost da nauče sve za samo nekoliko dana. U filmu Lusi sa Skarlet Johanson u glavnoj ulozi, slična ultra-pametna droga CPH4 pretvara njen lik u hiper-efikasno, ultra-inteligentno super-biće. U novoj verziji Sudije Dreda, radnja se vrti oko rekreativne droge slo-mo — ona korisnicima omogućuje da uspore vreme na jedan procenat od njegove normalne brzine, verovatno da bi pobegli od distopijskog života neprestane digitalnosti i premorenosti od posla.

Mi smo danas očajni za drogom koja će nam pomoći da se prilagodimo dobu nepokolebljivog protoka podataka. Zanimljivo je da u seriji Limitless na kraju sve nekako ispadne dobro po korisnika droge, uprkos tome što je smrad — on pronalazi način da ostane zavistan zauvek, uživajući u koristi koju ima od droga za pojačanje rada mozga a da za to ne plaća nikakvu cenu. Možda smo u ovom trenutku već toliko sprženi da samo živimo u zabludi.

I to je zajednička tačka svih naših proznih dela o uvrtanju uma: ona uglavnom opisuju našu oholost. Ona pothranjuju našu neprestanu veru u to da postoji neka pilula, neka biljka, neka supstanca koja može da izleči sve u nama, popravi sve što je pokvareno.

Čak je i trud proto-tragača za drogom Gilgameša bio uzaludan. Zmija je pojela njegov štek botaničke besmrtnosti dok je dremao. Poražen i bez droge, on se vraća kući, uviđa veličanstvo svog grada, veliča zidine kao istinski oblik besmrtnosti, a neko ispisuje njegovu priču na ploču od lapis lazulija. Sama droga nikad nije bila vredna svega toga; živeti dobro jeste.

Sa druge strane, četiri milenijuma kasnije svi znamo priču o Gilgamešu koji je tražio besmrtnost. Možda su droge ipak uradile posao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu