Posle 20 godina u zatvoru, mogu da pišem samo fantastiku

ilustracija: Dola Sun

Depresivno je kad pišem o tehnologiji koju ne razumem i nikad je nisam video. Umesto toga, ja izmišljam svoje svetove.

Proveo sam više od 20 godina iza rešetaka, a svet se u međuvremenu prilično izmenio – vaš svet, u kom kompjuterski programi pričaju a kola voze sama sebe.

Pre zatvora, ako bih se našao za volanom i poželeo da nekog pozovem, morao bih da se parkiram i potražim telefonsku govornicu. Mobilni telefoni su bili preskupe cigle koje su eventualno mogle da stanu u pregradu na tabli automobila.

A tek kompjuteri, ništa me ne pitajte. Laptop, desktop, tablet – verovatno ne bih uspeo ni da ga upalim makar i po cenu slobode.

Iskreno rečeno, nova tehnologija plaši i mene i većinu ostalih robijaša zavidnog staža. Ali mnogi od nas je istovremeno žele, kao i sve one stvari koje tehnologija u spoljnom svetu omogućava.

Pre par godina, proveo sam duže vreme u samici gde sam shvatio dve stvari. Prvo, da polako gubim razum. Drugo, da me svet ostavlja za sobom.

Prvi problem sam odlučio da savladam tako što ću početi da pišem. Imao sam jednu malu savitljivu olovku koju sam jedva mogao da uhvatim u ruku (kao da sam pisao rezancem). Iskamčio sam ili pozajmio sav papir kog sam mogao da se domognem. Nisam baš morao da pišem na toalet papiru, ali par puta sam bio blizu toga.

Kao pisac, najzad sam mogao da slobodno jezdim, da živim kroz svoje literarne likove. Znam da to zvuči bezveze, ali drugi pisci će se možda složiti. Ako pišem o polju žita, ja se tamo i nađem, vidim stabljike kako se povijaju na vetru. Dotaknem ih rukom, osetim kako mi se žito kruni pod prstima.

Ipak, ubrzo sam takođe otkrio da ako pokušavam da pišem o tehnologiji koju nikad nisam lično iskusio, scene mi ne deluju uverljivo.

Na primer, benzinske stanice. Kad sam bio na slobodi, čovek bi stao na stanicu, dohvatio cev, povukao ručicu, natočio koliko mu treba, i platio u kešu. Kako to ide danas ja ne mogu ni da zamislim. Blještava svetla, prorezi za ovo ili ono, otisci prstiju, DNK skeneri, otkud znam?

Kao što vidite, nemam pojma o čemu pišem.

Ovu dilemu sam rešio posvetivši se pisanju fantastike. Na stranici stvaram svoje svetove kojima vladaju moja pravila, moji alati, moja tehnologija. Ovako mi scene zvuče uverljivo jer mi je taj izmišljeni svet bliži od stvarnog.

Najduža priča koju sam do sada napisao je „Krv i čelik", gde pratimo haotične živote dvoje prestolonaslednika, Džeksa i Emili Nortvorden. Džeks se u mladosti zaljubio, ali mu je tu ljubav oduzeo bezdušni Magijski savet koji drži pod kontrolom deo kraljevstva. Zato je Džeksa život odve preko Hladnih planina u daleku zemlju gde se njegova priča nastavlja, dok je Emili ostala da se sama bori protiv Magijskog saveta koji joj ubije roditelje i zavlada kraljevstvom Kreg (u kom se sve ovo dešava) da bi tako naveo Džeksa da se vrati.

Sve je to samo fantazija, ali ona mi pruža priliku da savladam izolaciju koju zatvor nameće. Plačem kad plaču Džeks ili Emili, radujem se kad se i oni raduju. Jahao sam sa njima širokim poljima, peo se na planine i silazio ispod planina, sahranjivao sebi drage osobe i rađao nove.

Voleo bih da sam slobodan, ali ne iz razloga koji vama verovatno prolaze kroz glavu. Kad ležim u ćeliji i sanjarim o slobodi, ne mislim o ženama i skupim kolima, ni o novim zločinima, kao što razni drugi svakako rade.

Ne, moja maštarija je život u kom koristim laptop (tj. naučim kako se koristi) umesto ove prastare pisaće mašine. Ne žalim se na nju, zajedno smo proveli već na hiljade sati, ali ipak se pitam kako bih pisao uz neograničen memorijski prostor i pristup internetu. Sanjam o životu u kom mi je ceo svet na dohvat ruke.

Ne samo što bih stekao iskustvo iz prve ruke sa mobilnim telefonima i benzinskim pumpama, već bih mogao da pišem o bilo čemu i svačemu. Koristio bih modernu tehnologiju da svojim rečima unapredim živote drugih ljudi – pisao bih stvarne stvari, a ne izmišljene. Umesto što parazitiram, bio bih društveno-korisna osoba.

Zar to nije dovoljan razlog da se bar razmotri mogućnost da se nama u zatvoru malo unapredi tehnološko stanje?

Mislim stvarno, bar biste mogli da nam pružite tehnologiju sa tamo negde kraja devedesetih. Kome bi to škodilo? Zar ne bi za društvo bilo bolje kad bi ljudi i žene koji odavde izađu znali kako da upotrebe kreditnu karticu?

Džeri Metkaf (42) zatvorenik je u kazneno-popravnom domu Tamb u Lapiru u državi Mičigen, gde služi kaznu od 40-60 godina zbog drugostepenog ubistva od 1996. godine.

Još na VICE.com:

Kako je to kada odeš u zatvor zbog zločina koji te je dečko naterao da počiniš

Upoznajte zatvor u kojem su društvene mreže dostupne zatvorenicima

Šta zatvorenici kažu o zatvorskom seksu