Moj dvostruki život fudbalskog huligana koštao me je posla, braka i gomile novca
Nik Hej* je čitavu deceniju živeo život fudbalskog navijača, putujući širom Holandije kako bi gledao svoj tim – i usput učestvovao u velikom broju tuča. U ovom članku, otkriva kako je balansirao život navijača sa pravim poslom.
Iskusan kancelarijski radnik može da kuca na tastaturi brzinom od 150 otkucaja u minuti. E sad, zamislite da isto to radite sa dva slomljena prsta. Ne biste postigli više od 30 u minuti.I tako sam sedeo u svojoj kancelariji, u teget "hugo bos" odelu, i trpeo žestoke bolove.Znate, ne bi baš bilo jednostavno reći vašem šefu: "Odoh u bolnicu da mi pogledaju moja dva slomljena prsta, pošto sam se sinoć potukao na fudbalskoj utakmici. Verovatno ste čitali o tome u novinama." Činjenica da je moj dvostruki život fudbalskog huligana sa sobom nosio određene rizike postala mi je savršeno jasna tog četvrtka ujutro, 30 puta u minuti, manje-više.
Reklame
Jednom sam naprasno morao da napustim proslavu 50. rođendana mog bivšeg tasta. Moji prijatelji su me čekali na vratima, dok su iza njih stajala kola spremna za polazak. Naši rivali su viđeni u ogromnom broju u centru grada. Pre nego što sam zatvorio vrata za sobom, brzo sam zgrabio omiljeni kišobran ujaka moje supruge. Mogao bi da posluži. Nisam se vratio kući te noći; umesto toga, prespavao sam u lokalnoj policijskoj stanici na prljavom dušeku i plastičnom jastuku. I danas se živo sećam kako se vazduh izduvavao na rupicu na tom jastuku svaki put kad bih okrenuo glavu na njemu.Kad sam se vratio kući, svuda sam zatekao ceduljice sa telefonskim brojevima. Bile su iscepkane iz telefonskog imenika i sadržale brojeve svih lokalnih policijskih stanica i bolnica. Nakon što sam uhapšen, nisam se javio porodici. Dok sam se te noći nervirao zbog nekakvog vazduha koji se izduvavao iz mog jastuka, oni su kod kuće bili u panici i pokušavali da mobilišu čitav grad. Neće vas iznenaditi kad vam budem rekao da se dve nedelje kasnije okončao brak sa mojom suprugom.Deset godina sam sa posebnom pažnjom balansirao ta dva ekstrema. Gotovo niko nije znao ništa o mom dvostrukom životu. Moji fudbalski prijatelji znali su za moj društveni život mimo huliganizma, ali moje kolege i većina ljudi oko mene nije imala pojma za mračnu stranu stvari. Danas verujem da mi je zbog toga što sam to tajio sve bilo samo još uzbudljivije.
Reklame
ViaDesilo se to negde 2009. godine, pred kraj moje aktivne karijere navijača. Fudbalsku sezonu ništa ne čini uzbudljivijom od žreba za domaći kup. Prosečan idiot iz bilo kog fudbalskog kluba baci pogled na kvote na početku sezone i odmah se kladi na neku važnu utakmicu protiv jednog od velikih klubova. Niko to ne mora da krije od svoje porodice i kolega. Ali sve je uopšte tako zanimljivo zbog mečeva šampionata. Pojave se niotkuda i nema vam druge nego da se nekako snađete. Nije vam ostalo više slobodnih dana i već ste napravili planove za posao i porodicu. Tad se ukrste vaša dva života – normalan i huliganski.Sreda veče, termin za mečeve kupa. Utakmica počinje u sedam. Prava katastrofa za svakog huligana za suprugom, decom, poslom ili svim zajedno. Morate da uzmete bar taj dan slobodno i morate biti u stanju da se narednog dana pojavite pred šefom i suprugom. To sve predstavlja ozbiljan elemenat rizika.I tako sam tog prepodneva na brzaka otaljao posao, poslao sve mejlove i obavio neobaveznu ćasku kraj aparata za vodu, a onda samo otišao iz kancelarije u vreme ručka pod nekim jadnim izgovorom. Vreme je bilo da se ponovo prepustim svojoj mračnoj strani.Ponekad je dovoljan samo jedan dan u kome ništa ne ide kako treba, a ta užasna sreda bila je jedan od tih dana. Naša organizacija bila je siromašna kao crkveni miš i završili smo na donjoj desnoj strani tribina, nagurani tik iz tunel za igrače. Gledali smo kako se ogromna grupa pozamašnih muškaraca valja prema nama i ruši sve pred sobom. Posle izuzetno grube tuče, zatekao sam se, ponovo, na bezbednosti terena, sa ogromnom posekotinom na nozi i dva slomljena prsta.
Reklame
Narednog jutra sam se sapleo, prikrivajući bol koji sam osetio, o čupavi tepih u kancelariji svog odeljenja. Ponašao sam se kao da se ništa nije desilo. Lik iz računovodstva pomenuo je nerede od prethodne noći u zajedničkoj kuhinji, nazivajući ih potpunom sramotom. Istovremeno sam osećao kako se moje skupe pantalone konstantno lepe za moju svežu ranu sa zadnje strane desne butine. A opet, nije moglo više da me boli briga. Moj ponos je pretrpeo poraz, a to traži više vremena za zalečenje.Ipak, upravo je to osećanje ponosa bilo moja glavna motivacija i razlog zašto sam bio spreman da prokockam sve što sam u životu stekao. Većina ljudi živi radeći neki dobar posao, ima dobra kola i pristojnu platu, ali ja sam se identifikovao više sa drugom stranom svog dvostrukog života: huliganizmom i egom. Rizikovati sve to bilo je više nego vredno svega, želeo sam samo ponovo da osetim to prirodno uzbuđenje.Na kraju me je moj život fudbalskog huligana koštao sjajnog posla, zato što me je Služba bezbednosti obeležila kao "pretnju po nacionalnu sigurnost". Naravno, smatrao sam da je to čisto preterivanje, ali jesam potrošio većinu zarađenog novca na svoj hobi i to me je koštalo odmora, slobodnih dana i većeg dela moje ukupne zarade. Da se nikad nisam bavio huliganizmom, verovatno bih studije završio pet godina ranije, sada imao psa, kuću i prelepu ženu. Uprkos svemu, nijednog trenutka nisam zažalio zbog te srede popodne, kad sam smislio jadan izgovor da izađem sa posla i pošao da živim svoj drugi život.
