Quantcast
Mentalno zdravlje

Prestanite da mešate nervozu i anksioznost

Trenutno ništa nije modernije od anksioznih poremećaja.

Christina Stiehl

Ilustracija: /Getty; BSIP / Contributor / Getty

Kao neko koga muče problemi sa mentalnim zdravljem, nisam od onih koji bi umanjivali značaj potrebe da se izbriše stigma vezana za njega. I dalje ima srećnika sa savršeno zdravim mozgovima koji su skloni tome da one od nas koji u njemu imaju kvar označavaju kao lude ili nestabilne – što su stereotipi zbog kojih imamo poteškoća da nas shvate ozbiljno, ili da se osetimo prihvaćenima. A pošto je sve veći broj Amerikanaca sa mentalnim oboljenjima fenomen koji je u porastu, više nego ikada je važno da iskreno diskutujemo o našem mentalnom zdravlju.

Ali koliko god da ohrabrujem ljude da budu otvoreni koliko god to žele kada je u pitanju njihovo mentalno zdravlje – na kraju krajeva, što se više priča o tome, ljudi će biti više informisani i lakše ćemo prekinuti stigmatizaciju – moguće je da previše dobra može da naškodi. Dok sve više i više ljudi istupa i otkriva svoju muku, izgleda da se drugi šlepaju, pozajmljuju izraza iz priručnika DSM-5, i prisvajaju bol. Trenutno ništa nije modernije od anksioznih poremećaja.

Ljudi su počeli da preuveličavaju svoja svakodnevna iskustva i dopunjuju svoje rečenice terminologijom koja je odgovarajuća za ordinaciju psihijatra. Nisu nervozni povodom nastupajuće prezentacije na poslu; imaju „težak oblik anksioznosti". Nije im neprijatno da odu na veliku žurku na kojoj nikoga ne poznaju; pate od „socijalne anksioznosti". I nemaju leptiriće u stomaku; imaju „napade panike".

Prave domaćice čitava svoja scenarija zasnivaju na ceđenim sokovima sa ksanaksom, a Kardašijane slave kao heroje zbog toga što su se pred kamerama otvorili povodom svoje samoproklamovane anksioznosti (Hej, Kim i Kendal: to što vam se u avionu malo muti u glavi nije isto što i napad panike.). Način na koji ljudi, posebno slavne ličnosti, trivijalizuju ovaj često težak mentalni poremećaj dovodi do toga da je ova dijagnoza lišena svakog kredibiliteta.

Anksioznost je bolest koja se javlja u više oblika: generalizovani anksiozni poremećaj (GAP), panični poremećaj i poremećaj socijalne anksioznosti. Ona je takođe i česta ljudska emocija koju svi doživljavamo. Međutim, obična nervoza i teška anksioznost nisu isto.

„Anksioznost kao takva je jednostavno normalno iskustvo", kaže Šanti Mogali, direktorka psihijatrije klinike Mauntinsajd u Konektikatu. „Abnormalna anksioznost nastaje kada vam iskustva nervoze i brige preuzmu svakodnevni život – ljudi mogu da počnu da brinu o nebitnim stvarima, koje normalni ljudi izbace iz glave. To počne da im uništava život".

Čak i jednostavni zadaci, kao što je odabir odeće koju će tog dana obući, ili pravljenje planova, ponekad su dovoljni da ubace ljude sa anksioznošću u kovitlac, da ih zbog njih obuzme briga i da im se jave fizički simptomi, kao što su lupanje srca, znojenje i teško disanje.

Bez obzira da li se to radi da bi se privukla pažnja, ili iz opšteg nedostatka razumevanja kako anksioznost zaista funkcioniše, kolokvijalna upotreba terminologije vezane za anksioznost predstavlja samo šamar za one koji istinski pate, koji bi voleli da osećaju samo leptiriće u stomaku – dok slušaju kako se ljudi nonšalantno gađaju tim terminima i trivijalizuju sveobuhvatnu paniku koju oni zaista osećaju, zbog čega drugi anksioznost shvataju manje ozbiljno.

Alisa Džefers, 26, ima dijagnozu GAP-a, paničnog poremećaja, socijalne anksioznosti i opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Iako se leči od svojih poremećaja, kaže da su preuzeli kontrolu nad njenim životom. „Frustrirajuće je kada ljudi kažu, 'Trenutno sam baš anksiozan', a u stvari su samo nervozni zbog nečega", kaže ona, „Zato što postoji velika razlika između anksioznosti i nervoze, a mislim da ljudi to ne razumeju".

Iako sebe smatra ekstrovertnom osobom, neprijatno joj je u mnogim društvenim situacijama, i često bude toliko ophrvana dok se sprema da izađe sa prijateljima, da potpuno otkaže planove. Njen panični poremećaj ponekad dovede do toliko ubrzanog disanja da se na kraju onesvesti. Jednom takvom prilikom, zgrčili su joj se zglobovi i mišići i počeli da otkazuju zbog nedostatka kiseonika; na kraju je završila u bolnici.

Jeste li ikada bili toliko nervozni da vam se stomak zgrči, dlanovi oznoje, a misli se ubrzaju sto na sat? Žao mi je što moram da vam saopštim, ali niste imali napad panike. Napadi panike se kod svake osobe manifestuju drugačije, ali ljudi koji ih doživljavaju su saglasni da izazivaju ophrvavajući osećaj neposredne propasti – čest imaju osećaj da će umreti. Neki ljudi čak pobrkaju napad panike sa srčanim udarom, pošto se kod oba javljaju bolovi u grudima i plitak dah.

Evo kako Džefers opisuje svoje iskustvo:

„Kada osetim da počinje, ruke počnu da mi se trzaju i drhte. Osećaj je kao da mi betonski blok pritiska grudi. Čitavim telom mi prolazi neki uvrnuti osećaj da su mi sva čula nadražena, postane mi vrelo u grudima, a kod mene je disanje najgora stvar. Moram da podsetim sebe da udahnem vazduh, a ako nisam u stanju to da učinim, onda plitko dišem, i ne budem ni svesna da me je obuzela potpuna histerija. Poslednji put su prsti na rukama i nogama počeli da mi trnu. Mišići mi postanu veoma napeti i ne mogu normalno da se krećem. Osećaj je pomalo kao da si paralizovan, iako nisi, zato što jednostavno ne možeš da se pokreneš i imaš takav osećaj u glavi. Razmišljaš o milion stvari odjednom, i onda pomisliš, bože, umreću: ovo je užasno. Zašto mi se ovo događa? Šta je uzrok? Kroz glavu ti prođe svaka loša situacija, što čini da sve to neprekidno traje".

Za razliku od anksioznih napada, koji imaju slične fizičke simptome, ali su obično posledica nadražaja (partner je raskinuo s vama, dobili ste otkaz, neko je vikao na vas), napadi panike dolaze iznebuha. Takođe ih pojačava i očekivanje anksioznosti, ili stalni strah da će bez upozorenja ponovo uslediti napad panike.

Rešenje? Samo čoknite ksanaks, normalno. Lek koji nekome spasava život postao je samo šlagvort za druge. Ali čak i kada ljudi pokušavaju da budu duhoviti, pobrkaju čemu kasanaks zapravo služi. Ne za „opuštanje" ili smirenje: služi za to da te izvuče iz strašnog mentalnog stanja.

„Frustrirajuće je, zato što ljudi kažu, 'Ma zgutaj ksanaks, uzmi ksanaks i biće ti dobro', i „O moj bože, treba mi ksanaks', ali u stvarnosti, on za mene predstavlja spas, kada osetim da počinje napad panike", kaže Džefers. „Dokle god mogu da ga predupredim i uzmem lek pre nego što me panika stvarno obuzme, mogu nekako da se izvučem".

Uobičajen način lečenja anksioznih poremećaja – pored kognitivne bihejvioralne terapije – je svakodnevno uzimanje selektivnih inhibitora preuzimanja serotonina, kao što su zoloft ili leksapro i benzodiazepini (ksanaks, ativan, klonipin), koji se uzimaju po potrebi, na primer, kada osetite da će usledeti napad.

Pored ljudi koji rekreativno gutaju benzose i lekara koji su laki na blokčiću sa receptima, ovih dana je prilično lako doći do ksanaksa. Tome dodajte kulturu koja je već razvodnila značenje anksioznosti, eto nama generacije ljudi koji ksanaks uzimaju praktično kao vitamine. Zbog toga je ljudima kojima je zaista potreban ksanaks teže da ih shvate ozbiljno.

Anksioznost ima svoju biološku funkciju: daje signal telu da je u opasnosti. Reakcija naleta adrenalina je od pomoći kada vas, na primer, po šumi juri medved, ali manje pomaže kada ste pod stresom zbog posla ili računa. Ali malo anksioznosti je ipak od pomoći kada postoji izvor stresa ili neki problem, i ne bi trebalo uvek da se prikriva.

„Za bazični nivo anksioznosti koja bi trebalo da bude sastavni deo našeg opstanka mi sami sebi prepisujemo terapiju", kaže Mogali. „Mislim da to pogoršava mnoge anksiozne poremećaje, zato što nismo u stanju da tolerišemo normalne nivoe anksioznosti".

Kada ljudi osete naznaku nervoze, za svoje stanje okrive „anksioznost", progutaju pilulu i nastave dan. Pored toga što maskiramo ljudsku emociju koju bismo normalno iskusili, to takođe navodi ljude da preteruju sa lekovima, što potencijalno može da dovede do otpornosti na lekove i zavisnost.

„Zaista se razvija zavisnost od tih lekova – fizička zavisnost", objašnjava Mogali. „To postaje veoma nezdravo, i telo može da vam postane fizički zavisno. Mozak može da vam postane fizički zavisan. Na kraju završite na medicinski nepotrebnoj detoksikaciji, da biste se skinuli sa tih lekova".

Na svaku slavnu ličnost koja istupi i otkrije svoje probleme s anksioznošću i neizbežnim napadima panike (uvek imaju napade panike), u šljaštećim časopisima ili rijaliti programu na televiziji, ima milion drugih koji zaista pate u tišini, muče se da prebrode svaki dan i osećaju se kao zatvorenici zatočeni u sopstvenim umovima. Naravno, ja nisam psihijatar – možda su anksiozni poremećaji zaista preplavili Holivud – ali ja se s anksioznošću mučim bar od svoje 12. godine, brinem se oko najsvakodnevnijih zadataka, budim se usred noći sa pravim paničnim napadima, mislim da sam na samrtničkoj postelji. I meni se dešavalo da budem jednostavno nervozna zbog intervjua za posao, i imala sam leptiriće u stomaku pred javni nastup; postoji razlika.

Anksioznost nije simpatična, šik, ili u trendu. To nije samo reč koju možemo da koristimo do besvesti, kao što govorimo „bukvalno" i „neverovatno". To je parališući poremećaj od koga pati 40 miliona ljudi u Americi. Svi mi zaslužujemo da nas shvataju ozbiljno. Svima ostalima je potreban bolji izraz da objasni kako se osećaju; ponekad je redu biti samo nervozan.

JOŠ NA VICE.COM:

Anksioznost i stres kvare dobar izgled

Olujno vreme je sjajno za anksioznost

Dugovi ozbiljno utiču na tvoje mentalno zdravlje