Kratka istorija kvalifikacionih fejlova za SP u fudbalu

Italijanski debakl je definitivno najsvežiji primer, ali pogledajte ko se još opekao u minulim godinama otkad "svi igraju fudbal".

|
nov 14 2017, 2:29pm

youtube screenshot

Do početka svetskog prvenstva u fudbalu u Rusiji deli nas još otprilike osam meseci, ali prva velika vest sa istog već se sama ispisala. Naime, Italija je izgubila svoj plej-of meč kvalifikacija protiv Švedske, i time izgubila pravo da dogodine nađe među trideset i dve najbolje reprezentaciju na svetu.

Svetsko prvenstvo bez Italijana – zvuči nestvarno, zar ne? Otkako sam ja živ i pratim fudbal, Italijani su uvek aktivan učesnik velikih turnira, a neretko stignu da zaigraju i u samoj završnici istih. Poslednji i jedini put da Italijani omanu u kvalifikacijama desio se pre ravno šezdeset godina, kada je tim “azura” koji je prevodila tehnička komisija u sastavu Alfredo Foni, Angelo Skjavio, Lućano Marmo, Đuzepe Paskvale, Luiđi Tentorio i Vićenco Bjankone upisao poraz u ključnom meču protiv Severne Irske u Belfastu i time bio primoran da šou Pelea, Garinče, Zagala i ostalih drugara u Švedskoj 1958. isprati putem radio i TV prijemnika.

Primer Italije je naravno pomalo ekstreman. Veliki turniri uglavnom uspeju da privuku velike reprezentacije, ali nije da istorija ne pamti slučajeve u kojima se desilo obratno. Neke ekipe omanu retko do nikad – Nemačka, naprimer, nije propustila nijedno SP za koje je morala da se kvalifikuje (1930. nije ni pokušala, a 1950. učešće im je bilo zabranjeno), a Brazil je doslovno bio učesnik svih dvadeset dosad odigranih turnira. Argentina je zaštekala na kvalifikacionom turniru za Meksiko 1970. (tri puta nije učestvovala).

Svi ostali, međutim, imaju malu istoriju promašaja o kojima se danas retko priča. Španija je od 1978. redovan učesnik – pre toga, čak četiri puta su morali da priznaju poraz u kvalifikacijama. Belgija je danas relativno eminentna fudbalska sila, ali samo u skorijoj istoriji su ispalili dva ćorka (2006. i 2010.), dok su se od 1958. do 1982. belgijski navijači samo jedared radovali odlasku među najbolje, i to 1970. Čak je i dvostruki prvak sveta Urugvaj dozvolio sebi da šest puta fejluje na kvalifikacionim turnirima CONMEBOL zone.

Podsetimo se, dakle, nekih čuvenih skorijih slučajeva neodlaska kada se radi o velikim fudbalskim silama. Čisto da se Italijani kompletno ne smore, i da ne pomisle da je njihova tragedija po nečemu unikatna.

FRANCUSKA – SP U ITALIJI 1990., SP U AMERICI 1994.

Iz današnje vizure prilično interesantno deluje činjenica da se “trikolori” ne jednom, već dva puta uzastopce nisu kvalifikovali među najbolje na planeti, i to ne baš tako davno. Rane osamdesete bile su ako ne zlatna, onda makar srebrna era francuskog fudbala – 1982. u Španiji izgubili su meč za treće mesto, 1986. u Meksiku su uspeli da završe turnir kao treći, a između ova dva turnira osvojili su evropsko 1984. kao domaćini.

Sunovrat je počeo vrlo brzo – neodlaskom na Euro ’88, a zatim im je put do Italije preprečila…Jugoslavija. “Plavi” selektora Švabe Osima su u Beogradu u fantastičnoj utakmici tukli Francuze sa 3-2 (uz onaj gol Piksija iz voleja), a daleko da je to bio jedini kiks u toj kampanji. Tako su recimo igrači selektora Mišela Platinija ostavili bodove i na Kipru (1-1), u Norveškoj (1-1) i u Škotskoj (ubedljivih 2-0 za Škote). Nije ovo bila najgora francuska ekipa – protiv Jugoslavije su na stadionu JNA igrali Žan Tigana, Manuel Amoros, Bazil Boli, Frank Soze, Alen Roše i prva Zvezda francuskog fudbala te ere Žan-Pjer Papen, ali nešto im očigledno nije štimalo.

Ako je neuspeh sa kraja osamdesetih bio nešto što se dalo istolerisati (Platini je ostao na mestu selektora i odveo reprezentaciju na Euro ’92), neodlazak u “novi svet” 1994. – nije. Način na koji je Francuska, za koju su tada nastupali Didije Dešam, Marsel Desai, Emanuel Peti, Loran Blan, David Žinola i Erik Kantona, ispustila prolaz bio je spektakularan – sve što je trebalo da urade je da remiziraju sa Bugarima na Parku Prinčeva u Parizu u poslednjem kvalifikacionom meču šeste grupe UEFA zone.

Sudbina se tada prilično surovo poigrala sa “galskim petlovima”. Kantona je dao gol u 31. minutu, Emil Kostadinov je izjednačio šest minuta kasnije, a isti igrač utišao je Pariz duboko u dodatom vremenu i tako ispisao prvo poglavlje bugarske fudbalske bajke koja će se odigrati pola godine kasnije u SAD. Selektor Žerar Ulije je momentalno podneo ostavku – u svojoj knjizi koju će objaviti skoro dvadedeset godina kasnije, Ulije je nazvao Žinolu “ubicom francuskog fudbala”, a njegov nesmotreni potez koji je prethodio odlučujućem golu okarakterisao je kao “krstareću raketu koja je pogodila Francusku pravo u srce”.

Priča o Francuzima ima srećan kraj – Eme Žake osvojio je Mundijal 1998., njegov naslednik Rože Lemer Euro 2000., u Nemačkoj su igrali “ono” finale protiv Italije, ukratko, ne idem loše. Nova katastrofa izbegnuta je u baražu za odlazak na SP u Brazilu 2014., kada je Ukrajina imala 2-0 iz Kijeva, ali nije uspela da odbrani tu prednost u revanšu.

ENGLESKA – SP U AMERICI 1994.

Englezi nisu uspeli da dođu do SP. tri puta u svojoj celokupnoj fudbalskoj istoriji (ne računamo predratne turnire na koje nisu ni pokušali da se kvalifikuju) – 1974. i 1978. su sada već davna istorija, ali da Engleska ne ode na svetsko u eri Premijer Lige...? To se desilo upravo 1994., za vreme vladavine Grejema Tejlora.

Tejlorova Engleska bila je smeštena u grupu 2, zajedno sa Norveškom, Holandijom, Poljskom, Turskom i San Marinom. Da stvari neće ići baš po loju videlo se već u prvom meču, kada su Norvežani golom Kjetila Rekdala u 77. minutu šokirali publiku na Vembliju i oteli “Albionu” bod. Engleske muke nastavile su se i protiv Holandije (2-2 kući), a u Poljskoj su jedva došli do remija.

Ipak, utakmica koja je umnogome zapečatila sudbinu Engleza bio je poraz protiv Norveške od 2-0 na stadionu “Uleval” u Oslu. Nakon te utakmice, u kojoj su do tada anonimni “vikinzi” potpuno nadigrali i posramili favorizovane goste, celokupna ostrvska štampa ostrvila se na Tejlora. Reputacija ovog čoveka, koji je pre selektorskog mandata sa uspehom vodio Votford i Aston Vilu, nikada se praktično i nije oporavila – većina ljudi pamtila ga je do kraja njegovog života po nadimku “ Turnip Taylor” koji mu je nadenuo tabloid “San”.

Nakon tog meča, Engleska je imala i popravni u Roterdamu i izgubila 2-0, u utakmici koju su obeležile mnogobrojne sudijske kontroverze (poništen čist gol Franka Rajkarda, nedosuđeni crveni karton za Holandiju, igra rukom Denisa Bergkampa pre gola za vođstvo i još ponešto). Kako se čudo u poslednjem kolu nije desilo (Englezima je trebala pobeda Poljske nad Holandijom koja se jasno nije desila), SP u Americi ostalo je bez jednog od na papiru najinteresantnijih učesnika, a publika je ostala uskraćena za majstorije Pola Gaskojna, Tedija Šeringema, Jana Rajta, Lesa Ferdinanda, Pola Mersona i ostalih ranih ikona EPL-a.

HOLANDIJA – SP U ŠPANIJI 1982., SP U MEKSIKU 1986., SP U JUŽNOJ KOREJI I JAPANU 2002., SP U RUSIJI 2018.

Holandija je 1974. i 1978. ostavila takav utisak u svetu fudbala da je jako teško poverovati da su otad oni čak četiri puta izostali sa smotre najboljih. Markantan je tako onaj kiks iz 1985., kada je u komšijskom baraž-derbiju Belgija odnela prevagu nakon gola u gostima – Žorž Grun, nekadašnji defanzivac Anderlehta i Parme, umirio je prepun “De Kaip” svojim pogotkom u 85. minutu, pa su tako Rud Hulit, Frank Rajkard, Marko van Basten i ini ostali bez prilike da u Meksiku pokažu celom svetu šta znaju i umeju.

Jednako velik šok bila je neuspela kampanja za plasman na SP u Južnoj Koreji i Japanu sedamnaest godina nakon Grunovog “bodeža”. Selektorski posao obavljao je tada Luj van Hal, a glavni igrači bili su Bodo Zenden, Filip Koku, Mark Overmars, Patrik Klajvert, Rud van Nistelroj...ako je za razumeti što je Holandija proklizala protiv vaskrslog Portugala (više o njima malo kasnije), kiksevi protiv Republike Irske slabije su svareni u domaćim medijima. U Amsterdamu je Irska u prvom meču grupe imala 0-2 i pobedu u šaci, ali su se Holanđani vratili i iščupali bodove golovima Džefrija Talana i Đovanija van Bronkhorsta. U revanšu, međutim, Irci su imali manje milosti prema “lalama”.

Odlučujući meč na “Lendsdaun Roudu” u Dablinu bio je tesan i napet od samog starta. Holandiji su igrala samo tri boda, Ircima je bio dovoljan i remi – gosti su stiskali i stiskali, a kada je bek Irske Gari Keli dobio crveni karton u 58. minutu mnogobrojni gostujući navijači itekako su se ponadali. Usledio je naravno hladan tuš koji je “pustio” Džejson Mekatir jedinim golom na meču svega osam minuta kasnije.

Da zlo bude gore po “narandžaste”, Belgija je ponovo uspela u nameri da ode na svetsko – kamera je uhvatila tadašnjeg reprezentativca “Crvenih Đavola” Barta Hora kako pobedu u baražu nad Česima slavi pevajući “ Holland gaat nie mee ole ole” (u slobodnom prevodu, “Mi odosmo a Holandija osta kući”). Pred prvi meč Belgije u Japanu 2002., nadvožnjak kod jednog graničnog prelaza sa severnim komšijama ukrašen je ogromnim transparentom na kojem je pisalo “ovde počinje SP u fudbalu”. Čisto da ne bude da se slične stvari dešavaju isključivo na Balkanu, jel’te...

Četvrti i za sada poslednji fejl Holandije odigrao se u ovom minulom ciklusu. Neshvatljivo su nezainteresovano delovali izabranici Danija Blinda u prvih par kola koje je obeležio poraz od Bugarske, a povratnik Dik Advokat nije uspeo da popravi štetu, pre svega zahvaljujući Šveđanima koji su zatukli Luksemburg sa 8-0 i doveli gol razliku u domen nedostižnog.

PORTUGAL – SP U ITALIJI 1990., SP U AMERICI 1994., SP U FRANCUSKOJ 1998.

Fudbal pre Kristijana Ronalda je definitivno postojao u Portugalu, samo kao što iz priloženog možete videti nije im uvek baš išao “od noge”. Do Italije nisu stigli u grupi iz koje su izašli Belgija i Čehoslovačka – predvodnici te generacije bili su Paolo Futre i mladi Žoao Pinto.

Četiri godine kasnije, plasman im je doslovno izmakao “za dlaku” – u grupi sa Italijom i Švajcarskom zauzeli su ponovo treće mesto, dva boda iza Italijana i svega bod iza Švajcarca, za koje su tada briljirali golgeter Dortmunda Stefan Šapuiza i bundesligaški vezisti Ćirijako Sforca i Adrijan Knup. Portugal je imao poslednju šansu za koju su im trebala tri boda iz Italije, ali im je pred sam kraj meča presudio Dino Bađo. Tada je Portugal bio jači i za Rui Koštu, Rui Baroša, Paola Souzu i Fernanda Kouta, što i dalje nije bilo dovoljno za najviše domete.

Pred SP u Francuskoj 1998., činilo se da će portugalska zlatna generacija, sačinjena od igrača koji su osvojili juniorsko SP 1989. i 1991., konačno u potpunosti sazreti i prekinuti dvanaestogodišnji post. Ali ni to se nije desilo – bolji su bili Nemci i Ukrajinci, i Portugal je ponovo ostao kratak za jedan jedini bod. Tadašnji selektor Artur Žorž imao je na raspolaganju jedan krajnje korektan tim - Luiš Figo, Seržo Konseisao, Pauleta, Dani Karvaljo...sa druge strane, Ukrajinci su imali Andrija Ševčenka i Serhija Rebrova u svom zenitu (što im doduše u baražu nije pomoglo protiv kasnije “bronzanih” Hrvata).

Dobre partije na Euru u Belgiji i Holandiji konačno su afirmisale Portugalce u jednu od modernih “sila” – od te tačke, ova selekcija ne propušta velike turnire, a kruna “Ronaldove ere” došla je 2016. na EP u Francuskoj.


Još na Vice.com :

- Devet života Dijega Armanda Maradone

- Kako je fudbaler Šelton Spir pobegao od grčke mafije

Više na VICE
VICE Channels