Proveo sam dan sa srpskim kaubojima

Kad god bismo se kao klinci u fiktivnim sukobima delili na Indijance i kauboje, ja sam uvek bio kauboj. Čak i kada su u pitanju bile neke druge zaraćene strane, opet bih bio kauboj. Nemci protiv partizana – kauboj. Robin Hud protiv šerifa od Notingema – “Da li postoji bilo kakva šansa da budem kauboj? Mislim, mogu da glumim čak i ranjenog, da se ne pomerim sa zemlje kroz čitavu igru, ali moram da budem kauboj.”

Kako je vreme prolazilo, ljudi iz mog okruženja su sve manje bili zainteresovani za događaje u kojima bih mogao da iskazujem svoje kaubojske veštine. Jednostavno, svi su nabavili mobilne telefone, masne fote su se pretvorile u one ljubavne (bljak), pa sam bio primoran da šešir, opasač i kolt (na kapisle) okačim o klin.

Da sam znao da je to bilo privremeno, lakše bih sve podneo, jer evo, samo dvadesetak godina kasnije, dobio sam priliku da ponovo jašem, mnogo ozbiljnije nego ikada pre. Upoznao sam članove Unije Western strelaca Srbije.

U pitanju su pravi pravcati kauboji, ljudi u punoj opremi koja uključuje šešire, prsluke, marame, čizme, mamuze i naravno, prave koltove iz kojih pucaju. Prvo takmičenje organizovali su 2005. godine, a 2007. su se registrovali u Ministarstvu sporta, tako da ove godine obeležavaju desetogodišnjicu postojanja.

Pozvao sam Slobodana Ilića, predsednika ove kaubojske unije, koji mi je dozvolio da jedno jutro provedem sa njima u strelištu u okviru sportskog kompleksa 11. April.

Vreme je bilo baš sranje, pa smo morali da budemo unutra, što je značilo da nema ništa od bacanja potkovica, pečenja kobasica oko logorske vatre ili takmičenja u hvatanju teleta lasom, ali nije bilo ni bitno. Nakon onolikog odsustva kaubojstva iz mog života, zadovoljiću se i samo pucnjavom. Čuj mene, “samo” pucnjavom.

Kada sam sišao u podnožje strelišta, pripreme su već bile u toku. Mete su bile nameštene, a kauboji – njih sedmorica - su stavljali municiju u otvore na opasaču, proveravali koltove, noževe, značke i sve ostale rekvizite koje su na sebe kačili. Kao da sam upao na set za snimanje, ali ako je italijanska produkcija predstavljala špageti vestern, kako da okarakterišem kauboje na Tošinom bunaru – ljutenica vestern?

Slobodan Ilić me je proveo kroz strelište i upoznao sa nekoliko pravila.

- Jedno od osnovnih pravila je da niko ne sme da se nađe ispred ove linije, tj. ispred čoveka koji puca. Taj neki ugao od 170 stepeni ispred strelca mora da bude slobodan. I nikada ne uperujemo oružje u drugoga, čak ni kada je prazno. Sa tim stvarno nema šale – kaže Ilić.

Takođe mi je pokazao kako se puni kolt. U ono burence, koje može da se vrti jednako fensi kao na filmu, stavlja se jedan metak, pa se jedno polje preskoči, pa se stave još četiri.

Koltovi su teški, ali je neverovatno kako lepo leže u rukama. Ili je to možda slučaj samo sa mnom, jer sam, jebi ga, pristrasan. Čudno je to sa starim pištoljima, nekako sam imao osećaj kao da držim novorođenče u rukama, pa znate kada vam je istovremeno prijatno, ali vas je i strah da vam ne ispadne. Isto je i sa koltovima. Bio sam oduševljen izradom, ali sam se ipak usrao jer u ruci držim nešto čime mogu da ubijem pre svega sebe, a zatim i ostale.

Međutim, ovaj izraz lica sam složio kada su mi rekli da mogu da napravim izuzetak i slobodno pucam u fotografa.

Postoje različite tehnike pucanja iz revolvera. Ona koja je najčešće viđena na filmu - kada se jednom rukom drži kolt i vuče obarač, a nateže se brzim povlačenjem dlana druge ruke – se izbegava jer se tako sjebava oružje. Srpski kauboji mahom pucaju držeći pištolj obema rukama. Prstom jedne ruke povlače obarač, a palcem druge natežu.

- Pravilo je da se puca iz dva kolta. Morate ih imati u opasaču oko struka. Punite ih tek kada na vas dođe red. Ako neko bude uhvaćen kako puni kolt pre nego što izađe na vatrenu liniju, biva momentalno diskvalifikovan – kaže Ilić.

Dakle, osnovna zamisao treninga bila je da se puca iz oba kolta, karabina i sačmare. Međutim, karabin se zaglavio, niko nije uspeo da ga popravi, pa je odlučeno da se puca samo iz kolta i sačmare. Osim obaveznih šešira i opasača, svi pristutni su morali da nose nešto što se ne uklapa baš toliko u vestern estetiku – zaštitne naočare i čepove za uši. Kako, naravno, nisam imao svoje čepove, morao sam da pozajmim one specijalne slušalice koje izoluju zvuk. Malo sam izgledao bezveze, kao pripadnik Meklarenovog F1 tima među silnim kaubojima, ali verujte mi, jednom sam se zajebao i nisam imao slušalice kada je sačmara opalila i ne želim da mi se to ikada više ponovi u životu.

Prvi kauboj je izašao na crtu. Očekivao sam da vidim drhtavu ruku iznad kolta, istaknutu venu na čelu, oči koje ne trepću i kapljicu znoja kako curi niz slepoočnicu, a potom pada na čizmu, ali nisam. Ovo nije bio dvoboj, ovo je bio običan trening i uigranim kaubojima sasvim normalna stvar. Svejedno, u mojoj glavi je sve izgledalo dosta napeto, naročito trenutak iščekivanja prvog pucnja.

Okej, očekivao sam da sve to bude malo dinamičnije i brže, ali ubrzo sam shvatio da nije poenta u brzini, koliko u samom stilu i nastupu. Istovremeno sam skapirao koliko su filmovi naloženi, jer izvaditi revolver iz futrole i vratiti ga u istu ne izgleda kao baš najlakši posao na svetu.

Kauboj Aleksandar Krstić koristi stariji model revolvera u koji mora da stavi prvo crni barut, zatim kugle – ne metke, nego bukvalno kugle, tako da je skroz oldskul – podmast i kapislu. Iako priprema deluje poprilično zanimljivo, konstatujem da u borbi nije baš toliko praktično, jer, ne znam kako na drugačiji način da objasnim da ste mrtvi dvadeset puta dok stignete da napunite kolt.

- Ma u borbi bi ga bacilli, gde, pa nemaš vremena da ga puniš. Tada se praktikovalo da sa sobom poneseš što više napunjenih pištolja. Ispucaš jedan, odmah prelaziš na drugi – objašnjava mi Aleksandar.

Ali on dodaje da je ovakva tehnika zapravo dobra, jer je finasijski isplativa. Zbog vremena koje mu odlazi na punjenje, ne stigne da ispuca više od pedeset kugli po treningu. Ali kada Aleksandar opali, iz kolta izlete varnice i zapljusne vas miris crnog baruta. Miriše na Novu godinu, petarde i detinjstvo. Miriše dobro. A zatim zavrti prazan kolt o kažiprst i vrati ga nazad u futrolu. Pa carski.

Kada su sedmorica veličanstvenih završili – jebi ga, nisam namerno hteo da pravim aluzije na vestern klasike, ali stvarno ih je bilo sedmorica na treningu, a s obzirom da su jedini kauboji koje poznajem, smatram da je epitet sasvim odgovarajuć – došao je red na mene.

Naravno da nije dolazilo u obzir da iz kolta pucam u kaputu kao čikaški gangster, pa su mi kauboji pozajmili šešir i opasač kako bih uopšte bio dostojan izlaska na vatrenu liniju. Izgledam bolje nego na maturskoj večeri, zar ne?

Ponovo su mi objasnili tehniku držanja revolvera i pucanja, a zatim se odmakli na bezbednu razdaljinu.

Zastrašujuće je koliko je dobar osećaj kada opalite. U ruci sam držao nešto što je prvenstveno namenjeno da ubije čoveka ili životinju. Nisam imao signalni pištolj, niti onaj kojim se označava početak konjičkih trka, već kolt. Pucao sam i osećao sam se strava, a to je, iako u nekim slučajevima normalno i očekivano, poprilično bizarno.

Nisam pogodio apsolutno ništa, ali to sad nije tema.

Moje kaubojstvo se nije završilo na koltu, već su mi dozvolili da probam i sačmaru, što je eheheee ozbiljnija priča. Kada držite onoliku pušku, osećate se poprilično moćno, a čak i taj jači trzaj koji osetite kada vam se kundak nabije u rame i prodoran zvuk koji se čuje i kroz zaštitne slušalice nekako prijaju.

Prišao sam meti koju sam navodno gađao i video tragove desetine sačmi. To me je malo ohrabrilo. Eto, da je vanredna situacija u pitanju i da je na deset metara od mene stajao terorista koji predstavlja pretnju za mene i moj narod, ja bih ga, kao pravi rodobljub, likvidirao pucnjem iz sačmare. Možda ne iz prvog puta, ali bih uspeo.

Kada smo završili sa pucnjavom i kao fina gospoda počistili za sobom, što se odnosilo na skupljanje čaura, seli smo da još malo popričamo o kaubojstvu. Zanimalo me je koliko je skupo biti kauboj u Srbiji.

- Zavisi šta se i kako nabavlja. Ja sam šešir našao na internetu, naručio sam ga iz Kine, ali recimo opasači mogu da budu jako skupi. Ovaj opasač sa obe futrole me je koštao oko 180 evra, jer je ručno šiven. Ali to je ovako, klot. Da ima neki ukras, da je rađen vez, to bi koštalo od 400 evra, pa naviše – priča mi Aleksandar Krstić.

On dodaje da je najveći problem što postoji jako mali broj trgovaca, pa garderobu i rekvizite nabavljaju sa svih strana, najčešće na buvljaku ili putem oglasa na internetu.

- Ranije je bilo češće, lakše se nalazilo. Ja sam nosio taj fazon dugi niz godina, od devedesete, pa na ovamo. Dakle, teksas jakne sa resama, kožne jakne. Kaubojke sam imao jedno 20 para – kaže Ratko Nebligić.

Ipak, najviše love ode na potrošnu robu.

- Pa, ako računamo da metak košta 40 dinara, onda izađe nekih hiljadu dinara po treningu – kaže mi Slobodan Ilić.

Svi oni obožavaju vestern, jednako kao kulturu, istorijski period i filmski žanr. Mnogi od njih su prvo u životu gledali vestern filmove, pa tek onda sve ostalo.

- Verovao ili ne, ja i dan danas zaspim uz neki vestern. Ali samo uz klasike. Oni iz pedesetih i šezdesetih su neponovljivi. Recimo rimejk Sedmorice veličanstvenih nisam ni želeo da gledam, jer, što se mene tiče, postoji samo jedan film – kaže Ratko.

Kroz osmeh mi kažu da okruženje reaguje kao da nisu normalni što se oblače kao kauboji. Dobro, priznajem da nije svakidašnje, ali ne možete da kažete da nije kul. Uostalom, Srbija se menja, postoji sve više različitih grupa, kosplejera i svakakvih čuda, pa nije na odmet da imamo i kauboje. Međutim, ono što ove ljude razlikuje je činjenica da se oni ne zajebavaju. Mislim, zajebavaju se, nije to sporno, ali hoću da kažem da nije sve toliko fikitvno u njihovom nastupu. Oni barataju pravim oružjem. To treba ceniti i skinuti kapu, tj. šešir.

Ako ste zainteresovani da im se pridružite ili prosto probate, slobodno ih kontaktirajte. Možda se nekada govorilo da je “ovaj grad premali za obojicu”, ali u Uniji Western strelaca Srbije će uvek biti mesta.

Što se mene tiče, napustio sam strelište ispunjen i pomalo uplašen zbog novootkrivene strasti ka pravom vatrenom oružju. Voleo bih da kažem da sam odgalopirao kući, ali sam se samo odvezao kolima. A toliki sam duduk da ne znam čak ni koliko mi auto ima konjskih snaga. Izgleda da nikada neću postati pravi kauboj.

Još na VICE.com:

Kojim oružjem mogu legalno da se branim od napadača u Srbiji

Kako uspeti kao savremeni kauboj

Neviđene vizitke starih čikaških bandi