Intervju

Autor najpoznatijih rok fotografija priča o svom radu

Intervju sa Nilom Prestonom, autorom nezaboravnih fotografija Led zepelin, Boba Marlija, Vitni Hjuston, i Majkla Džeksona.

pisao Elijah Dominique
28 Novembar 2017, 9:24am

Majkl Džekson; Fotografije: Nil Preston

Od Majkla Džeksona do Vitni Hjuston, od Brusa Springstina do Kvin, malo ko je snimao legendarne muzičare onako kako je to radio fotograf i fotoreporter Nil Preston. Ovaj samouki Njujorčanin je tokom 48-godišnje karijere prisustvovao usponu rok muzike i globalnim promenama koje je ona izazvala. Slikao je Led zepelin na turneji, Elviru za kalendar, Boba Geldofa za Live Aid 1985. i sve to bez ijednog kursa fotografije.

Mene kaohonorarnog fotografa i kreativca opšte prakse u Njujorku svakodnevno inspirišu Prestonovi radovi. Njegovo majstorstvo i raznovrsnost ukazuje na domete strasti i posvećenosti poslu. Kad sam čuo da izlazi njegova nova knjiga, Neal Preston: Exhilarated and Exhausted, morao sam da ga intervjuišem. Preston je bio tako ljubazan da nam otkrije neke tajne zanata, ali i da porazgovara o raznim temama, od nasleđa do muzičke industrije, kao i o svemu što je prošao na putu od amatera do žive legende.

VICE: Za neupućene, ko si ti i čime se baviš?
Nil Preston: Ja sam čovek koji veruje u sreću, koji je slučajno zapao u posao kojim nikad nije nameravao da se bavi. Nisam otišao na fakultet jer sam morao da razvijam karijeru. Otkrio sam rokenrol kad su Bitlsi gostovali kod Eda Salivena, a prvi fotoaparat sam dobio sa 11 godina. Spojivši ove dve stvari, razvio sam hobi.

Jesi li znao nešto o fotografiji kad si dobio prvu kameru?
Prvi od moja tri zeta kupio mi je Ansco Speedex 4.5. Tu su bili razni brojevi, neka podešavanja za blendu, ja ništa nisam znao šta sve to znači. Nekako sam povezao da ako pritisnem tu, ono će da uradi klik, i tako shvatio da mogu da pravim fotografije. Ali ništa više od toga nisam umeo. Slikao sam kao i svi drugi: uzmeš aparat, staneš tako da ti sunce bije u leđa, nanišaniš i okineš.

Tata mi je radio na Brodvej mjuziklima u zlatno doba te vrste teatra. Bilo ga je na My Fair Lady, Camelot, Fiddler on the Roof, svim tim velikim predstavama, a ja sam obožavao da ga posetim subotom kad je matine. Tu sam već bio dovoljno star da se sam vozim metroom, pa sam krišom uslikao Harija Goza. To mi je prva slika izvođača, odštampao sam je i dao tati da pokloni Hariju. Hari je valjda voleo fotografiju, imao je kolekciju knjiga na tu temu. Dao ih je mojoj mami, pa sam ih ja dobio preko tate i sve iščitao za jedno sat vremena. Sve dalje sam učio sam. Nikad nisam upisao nikakav kurs fotografije.

Majkl Džekson i Fredi Merkjuri; Foto: Nil Preston

Koji su ti fotografi bili uzori?
Mahom im nisam znao imena, ali sad kad sam već stekao malo iskustva mogu da ti kažem: Filip Halsman, Alan Grant čija mi je udovica dobra prijateljica… Oni su mogli sve da snime. O montaži nisam znao ništa, tako da me je ova strana privlačila. U modnoj fotografi voleo sam [Ričarda] Avedona i Normana Parkinsona, tek kasnije sam shvatio kakav je to bio genije. Čuo sam već tada za Kartije-Bresona i Ansela Adamsa, ali oni me nisu privlačili. Više sam gledao fotografe koji su zanimali muzičare.

Koliko misliš da je raznovrsnost važna u fotografiji?
Za fotoreportera svakako jeste. Fotografi se obično fokusiraju na jednu sferu – marketing, moda, editorijal, korporativno, sve tako po segmentima. Ja sam naginjao ka muzici ali sam znao da mogu da snimam sve i svašta, razne raznim stilovima. Čak i kad mi nisu bili bliski. Na primer, za film Bilija Kristala ‘61, dva dana sam radio na bejzbol karticama sa dvojicom glumaca koji su igrali Mikija Mentla i Rodžera Marisa. Kad god vidim sliku, mogao sam da ti kažem kakvo im je bilo osvetljenje – mislim, u granicama mogućnosti tog vremena. Sve mogu da stvorim. Nekako sam u branši postao poznat kao svaštar.

Led Zepelin; Foto: Nil Preston

Čega se najbolje sećaš sa turneja?
Sve su to kao neke vinjete. Kad sam bio na Kineskom zidu sa Wham! i sa Džordžom Majklom. Kad sam išao u Rusiju na dve nedelje sa Bili Džoel. Ja sam rastao u sred Kubanske krize, bilo mi je potpuno van pameti da idemo u Rusiju, kao da idemo na Uran ili Pluton. Onda, Južna Afrika sa Vitni Hjuston, Berlinski zid sa Brajanom Adamsom, pa onih šest olimpijada, znači Torino, Italija, Jugoslavija… raznih stvari je bilo.

Ali ako treba da odaberem baš jedan trenutak, onda ono sam vozio Slaja Stona u kolima a on pušio krek. Nosio je maskirno zelenu boju, bila je to 1979. – da ne ulazim sad u priču oko tog snimanja, bilo je fantastično – i dakle, on u kolima, samo odjednom izvadi neko koferče, kresne plin, zapali lulu, svugde dim kao u filmu. To nikad neću zaboraviti.

Čime se baviš u slobodno vreme?
Nemam baš mnogo slobodnih dana. Šta radim? Ako ne moram da razvijam – ne zaboravi da još snimam analogno – znači ako sam baš slobodan, probam ili da se dobro naspavam ili da se zabavljam. Sve ono što ljudi misle da se na turnejama dešava non-stop, a to nije slučaj. Samo malo da se opustim, da nemam obaveza, i najzad dobro da se odmorim. Kad putuješ ne možeš lepo da se ispavaš, nije bitno čija je turneja.

U trejleru kažeš, „Nije priča o meni, priča je o mom delu.”
Ja u to iskreno verujem. Znamo svi fotografe koji misle da se sve vrti oko njih. Neću da ih imenujem. Ali ja tako gledam na svoj posao, moj ego nije previše izražen, nisam u fazonu „Znate li vi ko sam ja?“ više sam ono kao „Jeste li videli taj kadar?“ Zato sam i napisao knjigu, o poslu, o preprekama, o stresu i rokovima i putovanju, o terciranju nezgodnim likovima. Ljudi na to ni ne pomisle kad vide sliku Džimija Pejdža kako pije viski, a meni su ti detalji zanimljivi. Ima dosta knjiga tipa, „Izvolite sliku Brusa Springstina kako jede čizburger, divan je lik“. To je do sada već milion puta bilo viđeno. Imam koliko hoćeš takvih knjiga kod kuće. Moja knjiga je nešto drugo.

Piter Frampton; Foto: Nil Preston

Kako se spremaš za rad na koncertu?
Pa, meni je to posao. Kad god izađeš na binu na nekom rok koncertu, više nisi u SAD. Nema veze gde se održava, u Kanzasu ili na Menhetnu. Kad tu dođeš, to je kraljevstvo roudija. Oni se za sve pitaju dok je bend na bini, mora sve da se radi po protokolu. Mora da se pazi, da sve vidiš i sve čuješ – ali da ništa ne kažeš. Ne diraj ništa, ne gazi nigde, ne diši na instrumente, pazi da ti je propusnica uvek na vidnom mestu jer te prati dvanaest pari očiju, sve roudiji. I najvažnije, nemoj ništa da zajebeš. Ako zajebeš, srušiće te kao avion kad zađe u ruski vazdušni prostor. Sa njihovim poslom nema šale, ako ti zajebeš ipak će oni posle da najebu. Ako se sapletem za kabl i isključim nešto – hvala bogu, nikad to nisam uradio mada nije bilo daleko – sve je gotovo! Nema zajebavanja.

Ja uvek volim da kažem, dobro se pazi dok spremaju. Ako te zakači viljuškar, džabe si se trudio da impresioniraš neku ribu iz Memfisa koju nikad više nećeš videti. Sklanjaj im se s puta!

Brus Springstin 1985. Foto: Nil Preston

Koji zaključak bi hteo da mladi fotograf izvuče iz tvoje knjige?
Moja knjiga nije priručnik, više je istorijski zapis o mom iskustvu. Toliko toga se promenilo u ovoj profesiji i u svetu. Ja sam odrastao u doba pre interneta, pre mobilnih telefona, pre mizernih budžeta za fotografe... klinci me pitaju kako da se probiju u poslu, ja ima kažem, imaš dobre vesti i imaš loše vesti. Dobra vest je da nikad nije bilo više redakcija spremnih da pogledaju nečiji rad, zahvaljujući internetu. Loša vest je da se sve jako malo plaća, što je užasno uvredljivo. Jedini savet koji mogu da dam početnicima glasi: nađi bend koji voliš, i drži ih se kako znaš i umeš. Ako se oni proslave, povući će te sa sobom. Reći će produkciji „Hoćemo da nas onaj mali slika“.Tako razviješ ime u profesiji – bolji način praktično ne postoji. Teško ćeš se probiti tako što pošalješ 18 portfolija o „Roling Stoun“.

Bob Marli; Foto: Nil Preston

Kod tebe su obično jaki kontrasti, duboke crne, intenzivno crnobele fotografije. Da li bi to možda nazvao svojim „stilom“.
To je jedan od stilova koje volim. Zove se high-key. Ja kad snimam žive nastupe, trudim se da to radim na samo svoj način. Ne znam ništa drugo u životu, ali kad sam na bini i škljocam, tada znam šta radim. Volim masne crne, tako je Vudi Alen snimao „Menhetn“. Volim kad su pozadine jasne, sa što manje detalja. Skloni mikrofon ako možeš. High-key je malo nezgodan, ja to radim još od srednje. U ovom originalu Boba Marlija, bila je jedan prateći vokal u pozadini, kvario kadar. Dao sam negativ kolegi i tražio da mi sagori ceo taj deo pozadi, i tako je ispala ta fotografija. Znam da je upečatljiva tako mračna, ali to nikad nikom nisam rekao. Ne volim ništa da menjam ako nije apsolutno neophodno.

Fredi Merkjuri na Vembliju; Foto: Nil Preston

Šta se dešava na onoj čuvenoj slici Fredija Merkjurija?
To je bilo na samom početku nastupa, prva pesma, treća slika po redu. Ali ja sam tu u sred posla, ne pada mi na pamet da sam uhvatio nezaboravan kadar, samo škljoca dalje, film ću tek sutra da razvijem. Ako ti neko kaže „Imam nezaboravan kadar“ a slikao je deset minuta ranije, taj nema pojma i nema nikakav kadar. Vreme i razumevanje su ključni da bi se sagledala prošlost.

Po čemu bi želeo da te pamte?
Hoću da me pamte kao profesionalca. Svašta sam naučio od Kena Regana, vlasnika Camera 5 agencije – vrlo poznata među fotoreporterima. Samo sam ga gledao i slušao, bio mi je kao stariji brat, a vrhunski profesionalac. Dakle, hoću da sam i ja pravi profesionalac koji postiže rezultat u svom poslu. Na kraju ceo tvoj opus ostaje i priča priču. Trudim se da budem fer prema ljudima, da se ne vrti sve oko mene. Meni ego to ne traži. Samo slikaj i poštuj stare majstore.

Naručite kopiju Neal Preston: Exhilarated and Exhausted.

Pratite Elijah Dominique Instagram.