Stiv Mekari proveo je skoro 40 godina fotografišući po Avganistanu. Njegovi rani radovi bavili su se mudžahedinima tokom njihove borbe protiv Sovjetske invazije i, za razliku od mnogih drugih fotografa, on je odlučio da ostane da radi i nakon što su se Sovjeti povukli, a zemlja prestala da bude zanimljiva novinarima. Dokumentovao je povratak zemlje u izvestan stepen normalnosti, naciju uslovno rečeno u miru, a potom uspon Talibana i potonju invaziju Koalicije.
Reklame
Baš kao i jedna od najslavnijih fotografija svih vremena u Avganistanu koju je snimio, Mekarijevo bavljenje ovom zemljom i njenim ljudima a ne prizorima bitaka, eksplozija i armija stvara neobično saosećajan i srdačan portret ovog mesta koje mnogi vezuju isključivo za razaranje i opasnost.Pričao sam s njim o knjizi koju je nedavno sastavio od nekih od tih slika, odgovarajuće naslovljenoj Avganistan…
VICE: U poređenju sa mnogim knjigama o Avganistanu iz proteklih godina, vaša knjiga ističe se po tome što ne sadrži fotografije pravih borbi ili sukoba. Kakvi su vaši stavovi o prikazivanju rata, naprema prikazivanju posledica rata?Stiv Mekari: Kao prvo, ja nisam ratni fotograf. I nikad zapravo nisam fotografisao borbe. Našao sam se u nekoliko takvih situacija tu i tamo, pre 20 ili 30 godina, kada sam se obreo u borbama. Ali čak i u drugim zemljama u kojima sam radio, nisam se time bavio i nikad sebe ne bih nazvao ratnim fotografom. Ono što sam mislio da je važnije, ili što me je više zanimalo, bilo je civilno stanovništvo. Ljudi na tim mestima koji samo žive svoje živote, zatečeni između dve vatre suprotstavljenih strana. To je deo koji sam smatrao da je važan.U knjizi, naravno, ima slika koje pokazuju neposredne posledice rata. Ranjavanja, zarobljeništvo… ali tu su i fotografije koje prikazuju nadu, lepotu. Na osnovu količine vašeg rada ovde, pretpostavljam da je sužavanje izbora bilo teško. Da li ste u glavi imali balans koji ste želeli da postignete, između negativnog i pozitivnog?
Reklame
Smatrao sam da moj izbor više odražava moje putovanje kroz Avganistan. To je zapravo dnevnik, ako smem tako da ga nazovem. I izdvojio sam najvažnije stranice iz tog dnevnika. Naravno, Avganistan je zemlja u kojoj oružani sukob traje od 1978. godine, i on traje, i traje, i traje. Pomislio sam da, iako je to jedna prelepa zemlja sa neverovatnim ljudima i neverovatnom kulturom, tu zaista postoje traume i nevolje. Tu su u regionu sve sile suseda koji pokušavaju da utiču na ishod ovog sukoba. Susedi kao što su Rusija, ali i Kina. A tu su i Sjedinjene Države i njeni saveznici. Svi su se zapljunuli. Izbor sam suzio na upečatljiva vremena, upečatljive ljude koje sam upoznao, i svakako se tu radi o ličnom putovanju, zaista se trudim da prikažem kulturu i ljude, ali i šta se po mom mišljenju desilo ovoj zemlji. To nije istorija Avganistana u poslednjih 40 godina; to je istorija mog iskustva u Avganistanu u poslednjih 40 godina.Veoma je očigledno u knjizi da saosećate sa narodom Avganistana. Mislite li da možda nije bilo dovoljno humanizacije Avganistanaca, naročito posle 9/11, ili makar da nisu dovoljno predstavljeni u medijima?Avganistanci imaju sjajan smisao za humor. Oni su prijateljski nastrojeni i uvek vam ukazuju srdačnu dobrodošlicu. U mnogim slučajevima mnogo i naporno rade. Vole svoje porodice, žele obrazovanje i zdravstvo. Ali kakve su nam danas vesti, slušamo samo o tome kako su ti ljudi teroristi. Moje je iskustvo, dakle, drugačije. Imam mnogo prijatelja među Avganistancima i, po mom mišljenju, upoznao sam njihovu pravu prirodu.
Reklame
U oči upada i raznolikost populacije, na šta se u pogovoru posebno osvrnuo istoričar Vilijam Dalrimpl. To je narod koji je ovih dana često, kao što i sami ističete, predstavljen kao jedinstven, uprkos mnoštvu plemenskih i etničkih grupa. Da li je vaš izbor bar delimično odražavao nameru da prosvetlite čitaoce o toj dubini karaktera, složenosti i različitosti?Želeo sam da prikažem što više različitosti, da. Ali opet, zapravo se radi o nekoj vrsti putovanja. Ova knjiga ne pokriva svako pleme i svaki region. Ne radi se o tome. Ona nije enciklopedija ove zemlje. To mi nikad nije bila namera, da pokušam da uradim tako nešto; to je neka druga knjiga, za neku drugu osobu. Ovo je prosto moje lično iskustvo. Neke slike se zapravo ne bave političkim aspektom situacije, već su lične slike…
Nakon što ste u Avganistanu radili skoro 40 godina, zbog čega ste pomislili da je upravo sada pravi trenutak napraviti retrospektivu ovih razmera?Mislim da radeći na nekoj temi možete da provedete čitav svoj život. Mislim da, u nekom trenutku, kad pogledate svoje reči ili svoje slike, dođete do zaključka da ste rekli ono što ste želeli da kažete – rekli ste svoje. Utisak koji ste želeli da postignete je kompletan. Postoji trenutak kad osetite da ste doživeli neko iskustvo i možda mu se vratili pet ili deset puta, i na neki način počeli da se ponavljate. Mislim da kad to počne da se dešava, bilo u Avganistanu ili negde drugde, vreme je da se pođe dalje.
Reklame
Knjiga ukršta slike otpora i optimizma sa onima očaja. Kakvo je vaše mišljenje o ovoj zemlji danas? Mislite li da je situacija tamo beznadežnija sada nego kada ste prvi put otišli?Avganistan će opstati. Mislim da će se ono što se trenutno dešava nastaviti. Avganistanci su veoma otporni ljudi, oni će naći neki mir. Takva im je istorija stotinama godina. Trenutni pravac u kom se kreće zemlja, uz učešće Sjedinjenih Država, Velike Britanije, NATO-a? Zbog politike i pohlepe, sve je bilo uzalud. Svako je imao neki svoj cilj i ne mislim da su Amerikanci do kraja razumeli situaciju tamo ili nisu imali želju da je do kraja shvate. I nakon triliona potrošenih dolara – koji su uglavnom bačeni – i nekoliko hiljada izgubljenih američkih života… možete samo da kažete da je to bila jedna promašena akcija.Mislim da će Avganistanci opstati, ali Talibani, oni žive tu. Ovo je im dom. Oni neće nikud otići. Avganistanski borci imaju jasnu misiju i mislim da im je raspoloženje na visini, pošto u suštini dobijaju. Mislim da prosečan američki vojnik – iako je u čovekovoj prirodi da želi da se bori – mislim da prosečan vojnik tamo, pretpostavljam, želi da se vrati kući. To nije njihova zemlja, to nije njihova borba. Vojnike uglavnom mnogo ne zanima kultura; ne poznaju mnogo Avganistanaca niti ulaze u njihove domove.Pomislili biste da trilioni dolara, sav taj utrošeni novac, da će on omogućiti Avganistancima da dobiju mnogo škola, bolnica, čega god… ali na kraju će Avganistanci sve provaliti sami za sebe. Doći će trenutak kad će ljudi shvatiti da se ne ostvaruje nikakav napredak i da nema smisla trošiti resurse na to. Mislim da smo shvatili da ne možemo da kontrolišemo svet.
Reklame
Knjiga Avganistan pojavila se u izdanju Tašena.Pogledajte još slika ispod:
