Pitali smo radnike u veganskim restoranima šta misle o veganima

Ako ste ikada radili u ugostiteljstvu, znaćete da su mušterije u celini dosadne. Kukaju, nepristojne su, i više nego voljne da pobegnu, a da ne plate. Ali možda je čovečanstvo jednostavno generalno takvo? Možda bi, da radite u restoranu koji opslužuje finiju, etičniju demografsku grupu, svi bili fini.

Imajući to na umu, pitali smo ljude koji rade u restoranima širom Australije kako je to služiti vegane. Ljudi sa kojima smo razgovarali su i sami svi vegani, tako da je ovo trebalo da bude objektivna studija. Ali pojavila se veoma drugačija slika. Brzo je postalo jasno da je rad u ugostiteljstvu sranje, bez obzira na to koga služiš. Ali ovo je takođe i priča o tome kako su klišei o veganima s razlogom klišei.

I jedna napomena: svi sa kojima smo razgovarali su želeli da im ne navodimo prava imena, da ih ne bi otpustili zbog toga što se žale na svoje goste. Izašli smo im u susret.

VICE: Zdravo, Saro. Koliko dugo radiš ovaj posao?

Sara: Radim u jednom veganskom kafeu već dve godine. U predgrađu je, pa pretpostavljam da privlačimo više ljudi koji žive na selu.

Kakvi gosti vam dolaze, koji se možda ne bi pojavili u običnim kafeima?

To su vegani koji pokušavaju da te raskrinkaju. Primetila sam da su velike grupe najgore, sastanci veganskih Fejsbuk grupa, ili tako nešto. Većina njih pripadaju tim grupama ne zato što veruju u veganstvo, već samo zato što žele negde da pripadaju. Samo se pojave i pokušavaju da dokažu ko je veći vegan.

Tako da pokušavaju da te raskrinkaju, i testiraju da li si vegan koliko i oni?

Sve vreme.

Ispričaj mi nešto više o tome.

Hoću da kažem, verovatno ipak vole životinje, ili šta god, ali uvrnuto mi je kako mešaju sva ta pesudonaučna sranja sa ljubavlju prema životinjama. Na primer, bio nam je jedan tip da promoviše svoje „harmonajzere frekvencija vibracija". Šalju te vibracije da bi uneli „harmoniju" u prostoriju, ali nemaju nikakve veze s veganstvom, to su samo neka jebeno uvrnuta saranja. Ne znam zašto i kako se sve to spojilo.

Pamtiš li neke druge goste?

Jedan tip mi je jednom rekao da je besmrtan. Ušao je sa perjem na šeširu, u crnoj rolci, kao neki stari hipik. Pitao me je da li je sve na jelovniku organski, i ja sam mu rekla da nije. Onda mi je rekao da neće da naruči ništa što nije organski. Rekla sam mu da na vratima piše „veganski", a ne „organski". Onda mi je pričao o tome da je besmrtan i da živi već hiljadu godina, samo zbog toga što se hrani organski.

Postoji mnogo negativnih mišljenja o veganima. Misliš li da takvi likovi doprinose problemu?

Potpuno. Oni to shvataju kao religiju, i celom svetu pričaju, „Ja sam vegan, i strogo poštujem pravila". Ja sam veganka nekih deset godina, ali čak ni ja ne znam zašto ljudi misle da smeju da jedu neke stvari, a neke ne. Med, na primer, zašto ne bih smela da jedem med? Pretpostavljam da sam u tome različita. Nedavno sam počela da jedem jaja, zato što sam razmislila o tome i mislim da praktično i etički gledano nije problem da tu i tamo jedem neka domaća jaja. A ako zbog toga više nisam vegan, onda šta god, radije bih želela da me ne zovu veganom.

Koja bi bila tvoja poruka grupama koji se protive veganstvu?

Složila bih se da su 99 posto vegana moroni. Većina njih me stvarno nervira. Moram da provodim vreme s njima i slušam kako baljezgaju, tako da znam.

Ispričaj nam nešto o veganskom kafeu u kome si radio…

Oko godinu dana sam radio u kafeu sa isključivo biljnim proizvodima. Imali smo čitav jelovnik za doručak i ručak – sve na njemu je bilo vegansko. I svi koji su tamo radili kada i ja su bili vegani. Čak i kuvari i mendžeri.

Znači, i ti si vegan?

Ja lično ne govorim ljudima da sam vegan. Mislim da je dosadno pričati ljudima da si vegan. Da se ne lažemo, nikoga nije briga za to.

Kaži mi, kakav je bio tipičan gost u kafeu?

Veganski kafe privlači drugačiji arhetip osoba. „Izbirljivi" bi verovatno bio najbolji izraz da ih opišem. Tipičan gost postavlja mnogo pitanja o veganstvu. Do određene granice želi da bude siguran. Zanima ga čak i od čega su mrvice kojima posipamo kolače. Jednom kada se uvere da je sve veganski, onda glavna stvar postaje odakle potiču namirnice.

Da li im to prolazi?

Ne, mislim da preteruju. Ja ih donekle shvatam, ali mislim da se previše trude.

Dakle, ti misliš da vegani doprinose stereotipiji o sebi?

Da, totalno. Ali kada sam već to rekao, protivnici vegana me zbunjuju. Pomislio bi da je porotivotrov za neki društveni pokret ignorisati ga, ili ne mariti za njega. Ali da se aktivno boriš proti njega? Ima priča da su ljudi izloge veganskih restorana polivali krvlju. To nije kul. Budite fini.

Hej, Dženet, ispričaj mi svoja iskustva u ugostiteljstvu.

Prošlog meseca sam dala otkaz u jednom veganskom kafeu. Radila sam tamo dve godine. Ukupno sam pet godina radila u ugostiteljstvu, i na veganskim mestima, i na onima koja to nisu.

Možeš li da nam opišeš veganski kafe?

Bukvalno sve u jelovniku je bilo veganski. Jedino što su služili, a što nije bilo veganski, je bilo kravlje mleko, za kafu. To je bilo za ljude koji ranije nisu bili vegani i žele da probaju hranu, ali vole u svoju kafu da dodaju mleko.

Jesi li ikada imala problema s gostima?

Da, bilo je napornih gostiju koji su pravili frku. Naravno, bili smo veganski kafe, tako da smo im te uslove već ispunjavali. Ali kada bi došli, i suviše toga bi davali sebi za pravo – skoro da su naređivali šta da im donesemo. Ne bi pitali ljubazno, već u smislu, „Ja zaslužujem ovu kafu s mlekom više od drugih. I zaslužujem da mi se odmah donese". U mnogim slučajevima bi bili veoma nestrpljivi, i ako se stvar ne bi odvijala tačno onako kako su želeli, nastao bi pakao.

Koja je bila neprijatna situacija sa gostima koju najbolje pamtiš?

Imala sam jednu stvarno zbunjujuću situaciju. Došao je jedan divan stariji par, i odlučili su da sednu napolju. U tom kafeu je psima bio dozvoljen ulaz na terasu, i neki pas koji je bio tamo nije prestajao da laje, kako to već psi umeju. Čovek je rekao, „Neko bi trebalo da uspava tog psa". Bila sam šokirana, zato što mi je neposredno pre toga pričao koliko je već dugo vegan. Rekla sam mu, „To baš i nije veganski sa vaše strane". On je odgovorio sa, „Ja se zalažem samo za životinje koje to zaslužuju". To je bilo tako bizarno. Vegan si, a uspavao bi psa zato što laje?

Znači, gosti imaju čudne ideje o veganstvu?

O da. Jedan tip je pokušavao da nas ubedi da ulje od kokosa nije vegansko. Kada smo počeli da ga propitujemo, nije mogao da nam objasni, samo je rekao, „Ma samo se raspitajte". Ljudi usvoje najbazičnije stvari o veganstvu, i onda to teraju.

Šta misliš, otkud taj osećaj superiornosti?

Tamo jednostavno nije bilo tolerancije za ljude koji nisu vegani. Oni pomisle, „Ti si grozna osoba zbog toga što nisi vegan". To su čak i govorili ljudima. Ljudi su me zezali zbog toga što sam vegan i što sam radila u veganskom restoranu, i govorili mi, „Koliko smo mi dobri? Ne mogu da verujem da neki ljudi nisu vegani". Tapšali bi me po leđima i govorili da smo mi bolji deo društva. Skoro kao da su vegani samo da bi se time hvalili, umesto da ih zapravo bude briga za to što veganstvo predstavlja.

Izgleda da su ti ljudi propovedali dosta toga o veganstvu?

Mislim da u sebi veruju da rade pravu stvar time što se zalažu za nešto u šta veruju. Misle da je popovanje o tome ispravan način da se time bave. Misle da je to jedini način da objasne to što rade, da objasne čitav pokret. Mislim da oni na to gledaju kao na početak i kraj svega. To je jedini način da budu što je moguće bolji vegani.

Imaš li na kraju da izjaviš nešto što će iskupiti vegane?

Nismo svi loši. Većina nas stoji čvrsto sa obe noge na zemlji, i što se nas tiče, sa svojim životom možeš da radiš šta god ti je volja. Neće te svaki od nas zatući štapom zbog toga što nisi vegan.

Još na VICE.com:

Pitao sam vegane u Srbiji koja su njihova grešna zadovoljstva

Sme li vaš pas da postane vegan?

Prestala sam da se prežderavam i povraćam kada sam bila veganka