Žene pričaju o tome kako su prvi put same kupile drogu

Skoro svi dileri droge su muškarci. Nemojte tražiti da vam to i dokazujem – to je prosto opštepoznata činjenica, kao da je serija Žica (The Wire) zapravo dosadna i da je sendvič od šunke i majoneza bolji sa belim hlebom. Dakle, kad ste žena, ulazak u nepoznata kola sa jednim od dotičnih muškaraca – obično kasno noću – da biste kupile ilegalne supstance nije baš idealna situacija. Plus, i dalje deluje društveno neprihvatljivo, čak i u grupama prijatelja koje mnogo upražnjavaju droge; često samo muškarci imaju dilerov telefonski broj i spremni su to da urade za svoje ženske prijateljice. Ali sada je 2017. godina. Ko mora da čeka muškarce da bi uradio bilo šta… nešto, nešto, feminizam? Plus, ako ćete već da se drogirate, radite to bezbedno – a veliki deo bezbednosti sačinjava svest o tome šta tačno kupujete, umesto da samo uzmete sve što vam muški partner daje.

Evo nekih priča devojaka o tome kako im je bilo kad su prvi put kupile drogu same.

Oduvek sam drogu nabavljala od ljudi sa kojima sam se zabavljala – ljubav je to! Posle mog poslednjeg raskida, shvatila sam da ne želim još jednu vezu dok ne počne sve da mi visi i prestanem da dobijam pažnju drugih muškaraca, i da ako želim da nastavim ovaj svoj jezivi, predivni život trošeći dobar deo plate na koku, moraću da počnem da je nabavljam sama. Neko vreme smo moja cimerka i ja odlazile zajedno da preuzmemo robu od lika koji se sastajao s nama iza našeg stambenog naselja.

Jedne večeri ona nije bila kod kuće, a ja sam morala da se dokopam zalihe za noć. Poslala sam poruku liku i morala da ga čekam dva sata – za toliko umešne preduzetnike, dileri imaju užasan osećaj za vreme – tokom kojih sam se prilično unervozila. Ali sve je na kraju ispalo dobro. Diler je samo bio zauzet, tako da sam se zatekla na sedištu kraj njegovog rođaka, koji je zapravo dobro izgledao. Flertovali smo, rekao mi je da sam slatka, a zatim sam otišla sa drogom u džepu. Nisam mogla da verujem da je sve bilo toliko lako. Napola sam hodala a napola trčala do svog stana i vitlala pesnicom u vazduh na pesmu "Breaking the Law" od Judas Priest dok sam završavala šminkanje.

To je bila lepa mala inicijacija i osećala sam se stvarno moćno – mnogo bolje nego naredne nedelje kad sam pokupila MDMA od druge grupe momaka ispred posla koji su počeli da vrište od smeha kad sam prišla kolima a oni shvatili da im je poruke sve vreme slala jedna sićušna plavuša. Ali ne može sve uvek da vam bude potaman.

Drogu uvek nabavljam preko dečka ili muških prijatelja – A) zato što su mnogo više upućeni u posao od mene, imaju više telefonskih brojeva i znaju šta znači "flejk" i tome slično, i B) zato što je uvek delovalo kao da odrađivanje te radnje iziskuje prevelik napor. Jednog vikenda, međutim, došle su mi prijateljice na večeru a stukle smo, ono, osam flaša vina za sat vremena i trebalo nam je nešto da se malo podignemo, tako da sam uzela na sebe da nabavim malo koke.

Bila sam nervozna dok sam zvala lika – šta se uopšte kaže? Postoji li nekakva šifra? Da li je jadno koristiti šifru? Da li treba da izmenim glas? – ali sve je bilo prilično prosto: samo sam rekla šta želim i gde se nalazim, a on je na to rekao: "Kul, u redu." Potom sam provela narednih pola sata u panici plašeći se ulaska na zadnje sedište astre sa zatamnjenim staklima sa tri lika koje ne poznajem. Ali kad je došlo vreme za razmenu, javila mi se neka žena, što je bilo opuštajuće i – pretpostavljam – prilično retko?
U svakom slučaju, izašla sam napolje i ispostavilo se da je moja prva primopredaja droge obavljena sa simpatičnom trudnicom koja ja vozila smart. Tako da je na kraju sve ispalo savršeno u redu.

Pogledajte film Vikend ratnici

Počela sam da duvam još kao tinejdžerka. Družila sam se sa gomilom momaka, tako da sam praktično samo pušila njihovu vutru, a potom vutru svakog dečka sa kojim sam bila posle toga. U nekoliko retkih prilika kad sam bila s njima dok su išli po drogu, čitav proces delovao mi je krajnje smarački – sediš u kolima ispred zgrade sat vremena i čekaš nekog usporenog lika da se konačno pojavi nakon što je govorio "evo me za pet minuta" svaki put kad bismo ga pozvali u intervalima od 20 minuta. Do tad još nikad nisam pušila sama, tako da sam bila savršeno srećna što se grebem od drugih.
Na kraju su se moje veze, prijateljstva i tinejdžerske godine okončali i postala sam usamljena stonerka koja sada mora sama sebi da kupuje vutru ili da ostane trezna, poput onih mladunaca životinja u Planeti Zemlji koji odjednom moraju da počnu sami da se prehranjuju inače će umreti od gladi.

Najstrašnije mi nije bilo ući u kola nekog nepoznatog lika ili tome slično, već prvobitno obraćanje. Da li da pozovem? Da li da pošaljem poruku? Da li da koristim WhatsApp jer ima enkripciju? Da li da koristim šifre za drogu? Pretpostavljam da se žene često osećaju kao uljezi kad idu da preuzmu vutru – gomila ljudi i dalje doživljava drogu uglavnom kao muški sport i iako mi je to zaista bilo prvi put da idem sama da kupim drogu, nisam želela da diler pomisli da sam kreten koji ne razlikuje mić od panja. Kad je došlo vreme, niko me na sreću nije odrao i razvili smo prilično dobar poslovni odnos sve dok on nije odlučio da postane prodavac polovnih kola, te sam morala da nađem novog lika.

Prvi put kad sam sama kupovala drogu – kao sedamnaestogodišnji idiot – odvezla sam se vozom do grada da bih kupila ni manje ni više nego tri tablete ekstazija od dečka sa kojim sam bila prijateljica na Majspejsu. Danas se sećam samo da je nosio kožnu jaknu i zalizanu kosu u fazonu: "Hej, to sam ja, Keniki iz Briljantina" i definitivno je imao citat iz knjige Na putu u svojoj biografiji. Da budem sasvim fer, nije bio tako loš. Samo mi je dao moje pilule u izrazito javnom okruženju, a ja sam pet minuta kasnije otišla da provedem magičnu noć u dnevnoj sobi mojih roditelja sa dve najbolje prijateljice i kompilacijom "nju rejva" koju sam lično sastavila i narezala na tri diska. To je bio jedini put da smo se sreli licem u lice, ali mi je žao što ne mogu da se setim njegovog prezimena da bih saznala da li radi u pabu, je li pokojni ili možda piše za VICE.

Bože moj, prvi put sam se strašno osramotila. Otišla sam sa prijateljicom koja takođe nikad pre toga nije kupovala drogu da se nađem s likom u hodniku zgrade svog stambenog bloka. Obavile smo čitavu razmenu, a onda, dok smo odlazile, moja prijateljica i ja smo bile u fazonu: "To! Obavile smo! Kupile smo drogu!" i bacile jedna drugoj kosku. A onda smo čule kikotanje, okrenule i videle da je lik još tu i da nam se smeje.

Vrlo brzo posle završenog fakulteta otkrila sam da gotovo nijedna devojka sa moje godine nije imala pojma kako se kupuju droga. Neprestano su mi slale poruke vikendom i pisale mi, ono: "Ćao, kako si, šta ima novo.. Nego, ovaj, znaš šta smo htele da te pitamo?" Naravno, brzo bih ih dvojkirala, zato što je, iskreno, moj diler u to vreme bio lik po imenu Meni koji je stizao s pet sati zakašnjenja smrdeći na vutru, a potom ti davao svu drogu besplatno – što je bilo lepo od njega, ali radije bih da nisam morala da gubim pola dana čekajući ga. Danas se uglavnom ne drogiram, ali kad se ipak desi, samo tražim veliku porudžbinu koja će mi potrajati nekoliko meseci, jer me sve to toliko smara.
Mislim da je veoma važno da devojke idu same da kupuju drogu za sebe! Često moje prijateljice nemaju pojma šta uopšte uzimaju – oslanjaju se na momke ili muške prijatelje da im ih uzmu. Znala sam prijateljice koje su slučajno uzele 2C-B od momaka jer su mislile da su obične pilule – nije zabavno kad se odvališ ko zvečka i moraš da tripuješ danima. Plus, veća je verovatnoća da se će vas izraditi ako kupujete drogu od drugara koji ju je kupio od dilera – ne verujte prijateljima; devojke, nađite dilere koji će biti samo vaši. Pomalo je neprijatno prvih nekoliko puta kad idete po robu, ali ćete makar naučiti kako da obavite tu napornu ćasku sa dilerom dok vas vozika oko zgrade, a ako ste stvarno nervozne zbog toga, samo povedite prijateljicu ili pošaljite nekom poruku kad ulazite u kola. I, naravno, ne kupujte drogu od nekog tamo nasumičnog dilera – nabavite njegov broj od nekog kome verujete.

Imala sam 14 godina i još sam išla u srednju. Moja najbolja prijateljica živela je u stambenom bloku u Kambervelu, a naš drugar od koga smo obično uzimale drogu nije bio tu, tako da smo bile očajne. Njena polusestra joj je ispričala za dilera koji živi iznad prodavnice piletine u glavnoj ulici, tako da smo nas dve bile u fazonu: "Ko ga šiša, idemo." Popele smo se uz stepenice do vrata sa CCTV-om i čitavom opremom, a potom se otvorio prorez za špijuniranje, pojavila se najgora moguća ponuda za te pare i mi smo mu dale novac. Spremila sam se da pođem kad je diler najednom rekao: "Oh, pa ti si jedna predivna engleska ruža, koliko imaš godina?" Rekla sam mu da imam šesnaest, a onda sam morala da mu dam svoj broj zato što je bio ubeđen da bih bila savršena devojka za njegovog sina. Nakon toga smo morale da sedimo u prodavnici piletine sa limenkom soka da ne bismo razotkrile operaciju koja se odigravala na spratu.

Osećala sam se uspešno, ali nisam bila zadovoljna količinom vutre koju sam dobila – uspele smo da smotamo bukvalno svega dva džokavca iz kesice. Ali bila sam počastvovana što je diler pokušao da me upari sa svojim sinom, iako ovaj nikad posle nije zvao. Zapravo sam se osećala kao veliki mangup! I od tada uvek sama sebi kupujem drogu.

JOŠ na VICE:

'Ljudi bi uradili bilo šta da dođu do fiksa': žene dileri dele svoje priče

Zašto se žene manje drogiraju od muškaraca

Pričajmo o tome kako na žene drugačije deluje zavisnost od droga