zabava

Kada su longbord i selo u Srbiji dobitna kombinacija

„U svetu se ovo zove netaknuta priroda, a samo kod nas vukojebina."

pisao Ivan Dinić; fotografije Ivan Dinić
26 Jul 2018, 10:46am

Krajem jula, u malom svrljiškom selu po imenu Popšica, održan je prvi longboard kamp, i u sklopu njega trka skejtovima niz lokalne puteve. Ekipa „MozgaBez“ iz Niša, priredila je trodnevno druženje i trku u kojoj je učestvovalo tridesetak vozača iz Niša, Leskovca, Beograda, Sofije i Kragujevca. Prva nagrada je bila daska, sa natpisom „King of Popšica“, koju je kući poneo Nenad Mihajlović iz Niša.

Samo selo, smešteno između svrljiških planina, sa maksimalnih 500 stanovnika u letnjem periodu, ne nalazi se ni na kakvom glavnom putu, na samoj ivici je svrljiške opštine, pa tako deli sudbinu mnogih malih sela koja već godinama ostaju bez stanovnika. Mladi se uglavnom sele u okolne gradove, u potrazi za poslom i sigurnijom egzistencijom. Ono malo stanovništva koje je i ostalo u selu jesu uglavnom stariji ljudi, vezani za zemlju i stoku. Karakteristično je po bazenu, izgrađenom na izvoru, gde je temperatura vode konstantnih 22 stepena celzijusa, pa je kupanje moguće tokom cele godine. I mimo kampa, nisu retki posetioci kako iz okolnih mesta, tako i iz daljih gradova.

U sklopu radova redovnog održavanja, svi putevi koji vode do sela iz pravca Svrljiga, dobili su nov sloj asfalta, prošireni i umiveni. Ovo je stvorilo savršene uslove za vožnju longboardova, a vozači iz niške ekipe nisu dugo čekali kako bi počeli vožnju i na kraju organizovali i događaj na koji bi bili pozvani i skejteri iz drugih gradova.

Ljudi iz samog sela su vrlo toplo primili posetioce, a pozitivne utiske su podelili i posle samog dešavanja. " Mi smo i tokom dogovaranja videli da su to sve ozbiljni momci, ali smo se iznenadili da stvarno među njima nema nikoga koga bi mogli nazvati bitangom, a stvarno, uvek postoji tako neko, nikakvih niti problema, niti incidenata nije bilo, veoma korektan odnos“, priča mi Miljan, inače iz udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju „Zajedno do svetlosti“ koje je bilo zaduženo za pripremu hrane za posetioce. Čak su pomogli jednoj baki da vrati pobeglu kravu, koja je izašla na put dok su se vozači pripremali za polazak na stazu.

Nenad Mihajlović

Miljan mi je takođe rekao i da su organizatori došli i pre samog festivala, kako bi uredili travnjak i prostor gde će biti kamp, kao i pokupili svo đubre oko bazena, koje se ne odvozi odatle. Ovo je kod lokalaca ostavilo veoma jak utisak, da neće samo doći, prozezati se i ostaviti đubre za sobom.

Sama trka je bila planirana za treći dan kampa, na stazi dugoj jednu milju, ili 1.6 kilometar sa nekoliko veoma nezgodnih lakat krivina. Bale slame, stavljene sa spoljne strane, štitile su učesnike od izletanja, jer se na ovoj stazi postiže i do 60 kilometara na sat. Zaštitna oprema nije obavezna, ali se neko može dokazati kao vozač tek ako nosi kacigu, „No helmet, no respect“ kako kažu sami vozači. „Staza je veoma dobro osmišljena i obezbeđena, ja nisam previše iskusan vozač, tek godinu dana vozim ali se nadam što boljem plasmanu, ovo je super kamp, selo je dalo odličan šmek celoj ovoj priči“, priča mi Daniel Lazarov, dok mi pokazuje tragove krvi na svojoj dasci. Za vreme trke, put je bio zatvoren za saobraćaj, kako neko ne bi izbliza ispitivao karoseriju nailazećeg saobraćaja.

Posle vožnji, takmičari su se okupali u seoskom bazenu. Jedan od lokalaca, Ninko mi priča kako „je ovo odlično za selo, momci su jako korektni u odnosu, a selo ima koristi od toga što se o njemu priča, dolaze mladi, vide kako postoji i drugačije selo, nadam se da će sledeće godine ponovo doći, ovde su veoma dobro došli“. Posle trke - u kojoj je pobedio Nenad Mihajlović, Martin Radnev iz Sofije je zauzeo drugo mesto, a teći Lazar Ćurković iz Leskovca - kamp je polako rasturen, a učesnici ispraćeni kućama uz Miljanove reči: „U svetu se ovo zove netaknuta priroda, a samo kod nas vukojebina, dođite nam opet“.

Pogledajte još fotografija iz Popšica: