Ilustracija: HRVST.

Priča o ozloglašenom Kanađaninu koji je helikopterom pljačkao banke

Rori Šejn bio je rođen za pljačke banaka, begove iz zatvora, i širenje haosa. Takođe je pokušao da ubije sudiju pištoljem skrivenim u rektumu.

pisao Nick Rose
|
sep 19 2018, 9:01am

Ilustracija: HRVST.

Dvadeset trećeg februara 1979., Rori Šejn je sa devojkom Mišelin-Rahel Dubijel iz otetog helikoptera izašao na parking tržnog centra u Montrealu. Na leđima je nosio crnu kožnu jaknu, u rukama hromiranu automatsku pušku koja je nekada pripadala kineskoj Nacionalnoj gardi. Dubijel, koju su svedoci kasnije opisali kao „veoma ružnu“, takođe je bila naoružana ali je nosila crveni kožni kostim. Više Sid i Nensi nego Boni i Klajd, ovaj par je ušao u Kraljevsku banku i opljačkao preko 12,000 dolara.

Za to vreme, u helikopteru opremljenom lažnim policijskim simbolima, čekao je vijetnamski veteran Nujen Hju Li, vezan lisicama. Ovaj pilot, čija je firma nudila olimpijske obilaske grada helikopterom, bio je unajmljen da prevez Šejna i Dubijel do Kvebeka, ali se nehotice našao umešan u jedno od najdrskijih krivičnih dela ikada počinjenih na teritoriji Kanade. Kada su pljačkaši izašli iz banke, ušli su u helikopter i naredili pilotu da leti ka severoistoku; sleteli su nedaleko od metro stanice Sove i nestali u podzemlju.

Rori Šejn i Mišelin-Rahel Dubijel, izdanje Allô Police iz 1980.

Genijalno isplanirana i izvršena pljačka bila je samo jedna sa dugog spiska dramatičnih kriminalnih akcija i begova u organizaciji 28-godišnjeg Šejna. Ipak, uprkos svoj hrabrosti i drskosti, Rori Šejn bio je i ostao misteriozna figura u kriminalnim krugovima kojima se kretao. Razgovarali smo sa njegovim advokatom, zatvorskim učiteljem, i susedom iz ćelije o nasleđu zaboravljenog kriminalnog genija.

Prestonica Severne Amerike za pljačkaše banaka

Rori Šejn bitan je lik u knjizi Montreal's Irish Mafia: The True Story of the Infamous West End Gang (D’Arsi i Miranda O’Konor), ali on je čak i među ovom bandom lopova i dilera bio autsajder.

Duni Rajan, bos mafije sa Vest Enda, nije hteo da ima ništa sa Rorijem – smatrao je da je ovaj lud i da nepotrebno privlači pažnju”, kaže D’Arsi O’Konor i navodi da je Šejn ukraden novac obično trošio na teško naoružanje.

„On i Mišelin identifikovali su se sa Boni i Klajd parom, što je meni fascinantno. Ona mu je bila ravna, i sama je dva puta bežala iz zatvora. Bili su srodne duše. [Tokom helikopterske pljačke] on sav u crnoj koži, ona sva u crvenoj, ne može mnogo glamuroznije.”

Šejnova sklonost dramatici značila je da se isticao čak i u Montrealu, u kom su se pljačke banaka dešavale 900 puta godišnje. LA Times je grad jednom nazvao „prestonicom Severne Amerike za pljačkaše banaka.“

Piter Frajer, rođeni Montrealac koji je navodno povezao Rorija sa Vest End bandom, robijao je u susednoj ćeliji KPD Lekler krajem sedamdesetih. „Rori je bio povučen dečko, veoma ljubazan, rezervisan. Onako samo svoj, znaš? Stalno je sedeo u ćeliji i meditirao, ja sam mu jednom u prolazu šutnuo vrata, on se toliko iznervirao da me je jurio svud po zatvoru. Ali posle smo se sprijateljili.”

„Pljačka banke u… helikopteru!” , izdanje Allô Police iz 1979.

Frajer tvrdi da je Šejn imao potrebu da nekuda pobegne čak i kad nije bio u zatvoru, van granica prostora i vremena.

„Rori se bavio astralnom projekcijom i takvim stvarima; verovao je da može u glavi da putuje na raza mesta. Iz ćelije bi se, kao, projektovao u centar grada, tek tako! Eto na šta se on ložio.”

Na to i na oružje. Kada su Šejnu nekoliko meseci posle helikopterske akcije najzad ušli u trag, ispostavilo se da je živeo u apartmanu na San-Leonardu sa Mišelin-Rahel. Policija je upala u ovo ljubavno gnezdo i zatekla arsenal dostojan vojne baze, sa zalihama municije od više hiljada zrna. „Upali su mu noću, dok je spavao, a ispostavilo se da je kod sebe imao gomilu municije i tešku artiljeriju. Rori je mogao da odbije omanju vojsku”, kaže O’Konor. „Imao je i bazuku i još svašta.”

Obrazovanje Rorija Šejna

Veza između Šejna i D’Arsija O’Konora mnogo je dublja nego kod većina subjekata i autora knjiga o kriminalu. O’Konor je Šejna upoznao dok je držao predavanja iz književnosti zatvorenicima u Lekleru. „Bio je simpatičan, svideo mi se”, kaže on i opisuje Šejnove fantastične priče. Tokom kursa napisao je jednu o kriminalcu koji otme jedrilicu i na njoj drži bračni par kao taoce; posle obračuna sa policijom, na kaju ga uhapsi Obalska straža.

Tek nekoliko godina kasnije, u pripremi knjige, O’Konor je shvatio da se tu nije radilo o fikciji; Šejn nije izmislio priču već je počinio upravo taj zločin koji je opisao. „Bio je najpametniji od svih đaka”, žali O’Konor. „Mogao je da radi za banku umesto da je pljačka – toliko je bio inteligentan.”

Ovaj pametnjaković uspeo je da pobegne iz Leklera tokom odobrene ekskurzije do centra Montreala na koju ga je poveo zatvorski psiholog. Tek posle tog bega, Rori je izvršio helikoptersku pljačku kao i čitav niz drugih; smatra se da je ukrao oko 260,000 dolara. „Sećam se da sam jednog jutra došao na čas a njega nije bilo”, priča O’Konor. „Pitao sam ostale gde nam je Rori, oni su se samo nasmejali i rekli da je odleteo!” O’Konora je razočarao nestanak talentovanog đaka. „Nije predao poslednji esej, ostao mi je dužan jedan domaći zadatak!”

Šejn je, kažu, imao i talenta za slikarstvo. Jedan od zatvorskih instruktora opisuje ga kao „početnika koji mnogo obećava, nadaren je, vrlo posvećen i koncentrisan.” Nažalost društva, Šejn je svoj dar i koncentraciju mahom posvetio nasilju i kriminalu.

Dete nasilja

Iako neosporno inteligentan i kreativan, Rori Šejn je u skoro svim drugim aspektima ostao nedokučiv. Recimo, pravo ime mu i nije bilo Rori Šejn već Burkard Bejtmen; rodio se u Nemačkoj, majka mu je bila Nemica a otac Kanađanin (oboje su završili u kanadskim psihijatrijskim institucijama) Dospeo je u sirotište vrlo mlad, i ostao zapamćen kao „izdanak nasilne prošlosti”. U Kanadu je stigao sa devet godina i mnogo problema.

„Tužna je to priča”, kaže Rorijev nekadašnji advokat Geri Martin kog je ovaj jednom prilikom pokušao da ubije u sudnici. „U Nemačkoj ga je usvojila tetka i dovela u Kanadu, mislim da je bila medicinska sestra. Došao je brodom, u policijskoj pratnji. Ispričao mi je kako mu je policajac oduzeo plastični pištolj i bacio a u more, rekavši da to nije dobro za njega. Rori kaže da je već tu odlučio da će postati kriminalac, što je posle svakako ostvario.”

Rane iz detinjstva nisu bile samo psihološke prirode. „Imao je ožiljke po grudima, sve do vrata“, seća se Martin. Nikad nije otkopča košulju u javnosti, pred sud je izlazio držeći kragnu rukom.” U knjizi D’Arsija O’Konora se navodi da je ožiljke Roriju nanela žena iz hraniteljske porodice kuhinjskim nožem, a naknadno je pokušala da to zamaskira kao nesrećan slučaj tako što ga je polila vrelom vodom po grudima i licu.

Taoci u sudnici

Jednom prilikom je od sudija Šejn krio nešto više od ožiljaka. Petnaestog decembra 1981, pojavio se pred sudom u Kvebeku radi izjašnjenja po optužnici, između ostalog zbog pokušaja bega iz zatvora i uzimanja taoca (posle helikopterske pljačke i povratka u zatvor). Pre početka saslušanja, Šejn je upao u sudnicu držeći dva sudska stražara na nišanu kao taoce. Uperio je malokalibarski pištolj ka glavnom sudiji Polu Martinu, nekada ministru u vladi Džona Difenbakera; ovaj se sklonio u svoje odaje, pa je Šejn pištolj okrenuo ka svom advokatu Geriju Martinu – insistirao je da se u zatvor živ neće vratiti.

„Pitao sam ga šta sad namerava, neće valjda da upuca sopstvenog advokata“, priseća se Martin. „Jesam bio pomalo sarkastičan, ali hteo sam da ga ubedim da pusti iz sudnice jednu ženu koja se krila ispod stola, to mi je bio prioritet.“

Pošto je Šejn ranije bežao iz zatvora uz pomoć lažnog pištolja od sapuna i imalina, Martin je bio ubeđen da njegov klijent ponovo blefira. Nije bio u pravu. Ovog puta je pištolj bio streličarski, originalno kalibra .22 ali izmenjen u kalibar .38. Šejn je povukao obarač. „Pištolj nije opalio prva dva puta, a onda su ga stražari zaskočili i oborili. Treći put jeste opalio, ali samo u pod. Dva puta sam imao sreće, čoveku može da spase život i kad pištolj samo jednom zataji – a kamoli dva puta. Treći hitac nije stigao da uputi ka meni.”

Nije bilo poznato kako se zatvoren u lisicama dokopao pištolja tokom transfera od zatvora do sudnice. Postojale su dve teorije: Po jednoj, neko drugi mu je ranije ostavio pištolj u sudnici. Po drugoj, Šejn je pištolj još u zatvoru zavukao sebi u rektum. Laička forenzika daje primat drugoj teoriji, koja bi takođe objasnila zašto je pištolj dva puta zatajio kada je Šejn pokušao da ubije advokata.

„Možda je od previše vazelina”, smeje se Martin. „Obično je uzrok vlaga; metak ima inicijalnu kapislu koja treba da aktivira detonaciju baruta, a ona ume da ovlaži. Verovatno je to bio slučaj, ako je zaista pištolj izvukao iz dupeta. Eto šta me je spaslo.”

Rori Šejn je i tom prilikom uspeo da impresivno zavara organe reda, iako su okolnosti bile teške - ali pravda ni na koga ne čeka. „Par minuta kasnije su ga izveli pred sudiju, a ovaj je zakazao datum suđenja,” priseća se Martin. „Rori je tu već bio prilično crven u licu.”

Kako netragom nestati

Četiri godine kasnije, Šejn je zbog pokušaja ubistva sudije Martinoa osuđen na doživotnu robiju u zatvoru Saskačevan 1986. godine. Nedugo potom bio je deportovan u Nemačku, a tu mu se gubi trag. D’Arsi O’Konor navodi samo još jedan nepotvrđen detalj.

„Pre možda godinu dana, kontaktirala me je izvesna žena i rekla da je njena majka nekad bila u vezi sa Rorijem, da su se dopisivali posle deportacije, da je dugo bila zaljubljena u njega. Nisam dobio ta njena pisma, nije mi se ponovo javila, ali to je jedina veza sa Rorijem koju sam uspeo da nađem.”

„Ne razumem ja to”, kaže nekadašnji zatvorski drug Piter Frajer. “Odjednom tek tako da nestane. Imao je novca, ne znam, ako mu je ostalo od onih pljački. Meni se nije javljao.”

Ništa nije čuo ni bivši advokat Geri Martin. „Čuo sam da je preminuo”, kaže on. „Slična je situacija kao sa onim Amerikancem što je sa parama iskočio iz aviona i nestao. Ne znamo šta je na kraju bilo, ostala je samo misterija. Niko ne zna šta se desilo.”

Kristijan Grejvnor „bukvalno svakodnevno” pretražuje arhive u potrazi za starim pričama iz podzemlja Montreala. Neke od njih završile su na blogu po nazivom Coolopolis a neke u knjizi pod naslovom Montreal: 375 Tales of Eating, Drinking, Living and Loving. Tokom istraživanja, Grejvnor je takođe bio fasciniran misterijom koja okružuje Šejna.

„Kad kažu da je Rori Šejn bio samo neki irski mafijaš, jebiga, to nije baš uverljivo. Tada je biti u Vest End gangu značilo samo sedeti za barom i smejati se vicevima nekog idiota, odmah si im bio dobar. Ali Šejn je bio neobičan, usamljenik, sam je sve radio, imao je svoju viziju.”

Po Grejvnoru, upravo ovaj paradoks definiše Šejna više nego njegov impresivan kriminalni dosije. „Mislim da je to njegovo nasleđe, ta misterija: šta li ga je motivisalo? Ako je hteo da se dokaže kao kriminalni genije – kome? Ko mu je bila ciljna grupa? Sa kim se družio? [...] Za visokointeligentne, kreativne, možda čak genijalne kriminalce nema mesta u svetu sitnog zločina. Reklo bi se da bi mu svet našao neku bitniju ulogu.”

Rorijev nekadašnji učitelj ipak je veći cinik. „Sad mu se valjda bliži sedamdeseta, živi negde u Nemačkoj. Osim ako je roknuo i Bundesbank pa pobegao na neko treće mesto”, nagađa D’Arsi O’Konor. „Ko zna?”

Gde god se danas nalazio Rori Šejn, sigurno nosi ožiljke života kakvog je vodio u borbi sa okrutnim okolnostima koje su ga od početka sputavale. Napustili ga roditelji, osakatila pomajka, poslali ga u Kanadu da se seli o zatvora o zatvora. Šejn je bio i žrtva životnih okolnosti bar koliko je njima upravljao. Sizifovski je gurao napred kroz apsurdno nasilan život, izmišljao sebi neku svoju svrhu, izvodio nemoguće akcije, bežao iz zatvora, putovao na druge ravni postojanja iz svoje ćelije. Živ ili mrtav, jedno je sigurno; svet kog je Rori Šejn ostavio iza sebe više je haotičnog karaktera od onog kog koji je zatekao.

Materijal Miranda O’Konor.

Pratite Nika Rouza na Tviteru.

Više na VICE
VICE Channels