Spomenik "Bitka na Sutjescti", autor Miodrag Živković. Fotografija: marguerite, Flickr.

Kako su jugoslovenski spomenici postali svetski hit i zašto je to problem

Teoretičar umetnosti Branislav Dimitrijević o tome na koji način se jugoslovensko nasleđe eksploatiše.

|
Aug 17 2018, 9:58am

Spomenik "Bitka na Sutjescti", autor Miodrag Živković. Fotografija: marguerite, Flickr.

Kada kažemo "Jugoslavija“, na šta prvo pomislite? Tamnica naroda, četvrta vojska Evrope, srpska hegemonija, hrvatska prevara, komunistička diktatura, UDBA, SIV? Šta god mislili, sigurno je da Jugoslavija izaziva jake emocije kod svih koji su uspeli da u njoj malo požive, ali često i kod mlađih, koji za nju znaju samo iz priča o redovnim letovanjima na Jadranu, o fabrikama koje su radile u tri smene, o svemoćnoj UDBI, o tome kako si mogao da legneš na klupu i da spavaš, a i da te niko ne dira osim možda narodne milicije, koja je druže umela da tuče kratkim pendrekom lepše i efektnije nego ove distopijske kornjače-nindže danas.

Nasleđe Jugoslavije je kompleksno, kao što je i sama država bila. Ne samo u smislu oprečnih mišljenja o kvalitetu života u njoj ili toga zašto se i kako raspala, nego u smislu toga šta je sve ta država stvorila – i ne mislim samo na jugiće koji se i dalje voze (mada malo koji sa oznakom MADE IN SFRY i dalje opstaje) ili na nekadašnje kombinate koji su sada ili privatizovani pa uništeni ili se drže u nekom poluzombi poluraspadu.

Jugoslavija je iznedrila određenu kulturu koja se jasno vezuje za nju i koja jeste bila neraskidivo povezana sa zvanično proklamovanom državnom ideologijom. Ali, jugoslovenska ideja nije isto što i ideologija na kojoj je nastala. Ona jeste socijalistička u svojoj srži, ali njena specifičnost je u tome što delom počiva na idejama panslavizma, dok njen drugi, značajniji deo počiva na mitu naroodnoslobodilačkog rata iz kojega je zemlja (prepo)rođena. To je, naravno, bilo odraženo i u njenoj kulturnoj "proizvodnji", od filmova smeštenih u Drugi svetski rat, do memorijalne arhitekture oličene u brojnim spomenicima raštrkanim po čitavoj nekadašnjoj državi.

Spomenik Revoluciji na Kozari, autor Dušan Džamonja. Fotografija: Selma Banich, Flickr

Baš ovo kulturno nasleđe je danas ponovo u fokusu, ili preciznije, u fokusu je u kakvom nikada nije bilo do sada. U njujorškom MOMA muzeju je u toku izložba Prema betonskoj (konkretnoj) Utopiji: Arhitektura Jugoslavije 1948-1980, koja nailazi na odlične reakcije i veliko interesovanje, čime se stvara prostor za nove dijaloge o jugoslovenskom nasleđu, kakvi su do sada retko viđeni u zapadnom "kulturnom“ mejnstrimu.

"Izložba u MOMA će rasplamsati interesovanje za ovo nasleđe, ona je, kako i reče njen kustos Vladimir Kulić, game-changer”, kaže mi Branislav Dimitrijević, teoretičar umetnosti i autor knjige Potro šeni socijalizam: Kultura, konzumerizam i društvena imaginacija u Jugoslaviji (1950-1974). "Ona je prilika da se načini obrt - da se ta wow-faza, u kojoj je s pravom forma ovih spomenika odigrala svoju ulogu, preinači u stvarno istorijsko i društveno saznanje i mišljenje o jugoslovenskom socijalizmu i modernizmu, i da se nastavi borba za kontekstualizovano, utemeljeno i kritičko vrednovanje ovog nasleđa.“

Sa druge strane, ne zaboravimo da se ovo interesovanje dešava u kontekstu kapitalizma, koji neumorno i bezobzirno komodifikuje sve, pretvarajući svaku vrstu delatnosti u proizvodnju. Danas govorimo o "kulturnoj prozvodnji", "proizvodnji sadržaja", "proizvodnji prirodnih resursa", a važno nam je da sve bude "proizvodnja“ zato što se time implicira potrošnja, o kojoj ne volimo toliko da govorimo, ali koja je zapravo suština priče kasnog kapitalizma.

Zato nije baš čudno što ovu malu renesansu jugoslovenskog kulturnog nasleđa prati i sve izraženija eksploatacija u cilju zarade, kao kada se pravi nakit sa oblicima prepoznatljivih jugo-spomenika, ili u najmanju ruku aproprijacija u cilju toga da se ispadne kul, kao što je slučaj sa snimanjem muzičkih spotova stranih bendova na Kadinjači. Štaviše, moglo bi se reći da je ta eksploatacija počela i pre nego što je to nasleđe privuklo pažnju kulturnih institucija kao što je MOMA, iako njeni razlozi nisu bili uvek isključivo profitni u svojoj logici.

"Prvi oblik korišćenja ovih memorijalnih kompleksa i “monumentalne spomeničke plastike” u epohi post-socijalizma dogodio se u polju savremene umetnosti već od kraja devedesetih,“ objašnjava Branislav. „E sad, to su bile ’kritičke eksploatacije’ tog nasleđa koje su imale za cilj da se odupru jednom temeljnom brisanju čitave te istorijske epohe što je bila zvanična politika gotovo svih bivših socijalističkih zemalja. Kada smo kod institucija, pomenimo da u beogradskom Muzeju savremene umetnosti još tamo 2001. na primer umetnik Marko Lulić izlaže svoje low-fi replike ovih spomenika od iverice - i to je bila upravo kritička revalorizacija savremenog odnosa prema tom nasleđu. Izložba se i zvala Modernity in YU.

Spomenik ustanku naroda Banija i Korduna, autor Vojin Bakić. Fotografija: tomislav medak, Flickr

"Ali ovo što me vi pitate se odnosi na fetišizaciju spomenika za komercijalne potrebe i bez promišljanja konteksta njihovog nastajanja i konteksta savremenog kapitalizma koji pokušava da ih uključi u lanac eksploatacije. Zapravo u nekim post-socijalističkim zemljama, u Češkoj i Mađarskoj, prve komercijalne eksploatacije socijalizma su bili "muzeji totalitarizma”, koji je trebalo da budu nekakvi tuneli socijalističke strave, ili tako šta. Tu je započeta ta sprega defamacije i ekploatacije socijalizma. Za jugoslovensko nasleđe ona je naročito problematična jer se ono što bi se moglo pripisati sovjetskom sistemu pripisuje i jugoslovenskom socijalizmu - iako je i Hana Arent u svojoj knjizi o totalitarizmu zaključila da socijalistička Jugoslavija nije bila totalitarna država.”

Ipak, zvanični narativni tok danas, pre svega u okviru svega Evrope i Evropske unije, ide u suprotnom smeru, izjednačavajući sve bivše režime socijalizma, što se naravno odražava i na njihovo kulturno nasleđe, kome ionako nije tek tako baš dozvoljeno da opstane ili se prikazuje.

"Recimo na nivou Saveta Evrope, nasleđe socijalizma se isključivo sagledava kao “nasleđe totalitarizma“. U okviru Kulturnih ruta Saveta Evrope postoji projekat Totally lost koji se bavi „Arhitekturom totalitarnih režima”, a gde je prva slika koju ugledamo upravo ona Džamonjinog spomenika u Podgariću, koji se, rekao bih, najčešće pojavljuje kao okidač ovakvog fetišizma,“ kaže Branislav. "Ovaj i drugi spomenici danas se dekontekstualizuju od društvenih i ekonomskih okolnosti njihove produkcije, od stručnih i demokratskih procedura na osnovu kojih su nastali, od simboličkih značenja koja oni prenose, a pre svega od nasleđa narodnooslobodlačke borbe, i uopšte antifašizma, sa kojom su gotovo sve ove konstrukcije koje se sada zovu spomeniks u Jugoslaviji povezani.“

Izraz spomeniks može zvučati posprdno na srpskom, i to nije slučajno. Nekada – pre svega par godina - je upotreba originalne srpsko(hrvatskobošanjčkocrnogorske) reči u engleskom bio plemenit pokušaj da se semantički izdvoje spomenici socijalističke Jugoslavije od nekih običnih monuments i tako se uspostave kao jedinstvena kategorija angažovane arhitektonske umetnosti, što zapravo i jesu. Ali, danas ta reč implicira gubitak izvornog značenja i komercijalizaciju i eksploataciju nasleđa Jugoslavije od strane onih koji ga prosto vide kao priliku za sticanje kapitala – ekonomskog, njihovom eksploatacijom u turističke ili druge komercijalne svrhe, ili kulturnog, koristeći ih kao podlogu, pozadinu ili element u remiksu sopstvene umetnosti.

"Postoji mnogo primera eksploatacije, i svima je zajednička dekontekstualizacija - neki od tih primera su krajnje vulgarni i potpuno slepi na istoriju kao onaj slučaj korišćenja jasenovačkog memorijala za reklame za naočare za sunce, a neki su tek neko simpatično ignorantsko loženje na te jedinstvene oblike, objašnjava Branislav. "Razvio se taj noseći utisak da se radi o nekim formama iz svemira a ne o aspektu jugoslovenske socijalističke kulturne politike i jedne vrlo razvijene politike sećanja. Podsetiću još jednom - glavna stvar sa spomeničkim kompleksima je to što su oni pokušali da modernističkom idejom o mogućnosti univerzalnog jezika forme materijalizuju neki konkretan događaj i uklope se u pejzaže njihovih konkretnih lokacija - dakle ne kroz totalitarni razvoj kulta ličnosti, ili isključivo kroz beatifikaciju nekih heroja, pa čak ni samog Tita čijih monumentalnih figuralnih spomenika jedva da je i bilo. Dakle ovi spomenici upravo pokazuju da SFRJ nije bila nikakvo totalitarno društvo, ali da bi se napravio marketing za ovu novu eksploataciju i dalje se mora održati ta retorika.“

Spomenik Partizanu borcu u Podgorici; autori Vojislav Đokić i Drago Đurović. Fotografija: Charlie, Flickr

Sa jedne strane, jasno je da se motivacija za eksploataciju nasleđa socijalizma može naći u pokušajima brisanja, to jest, prekrajanja istorije. S druge strane, ova popularnost bez presedana koju danas uživa jugoslovenska socijalistička arhitektura je povezana sa rastom interesovanja za socijalističke ideje koja je izazvana sve primetnijom krizom „kasnog“ kapitalizma i nostalgijom za prošlim vremenima u kojima su i zemlje "tvrdog“ zapada imale više socijalnog sluha za svoje građane.

Moglo bi se reći da je nostalgija za pojavama kao što su brutalizam, jugoslovenski spomenici i arhitektura, u stvari signal nostalgije za socijalizmom kakav je mogao biti. A Jugoslavija je bila jedinstveni primer zemlje između sovjetskog modela i zapadnog tržišno orijentisanog pristupa, i kao takva, uprkos krvavom načinu na koji je skončala, danas savremenim levim teoretičarima (i potencijalnim praktičarima) služi kao primer za to kako je moguće uspostaviti društvo zasnovano na socijalizmu. Ipak, i u toj uslovno rečeno pozitivnoj fascinaciji se krije određena problematika.

"Sve kreće estetskom fascinacijom i fantazijom otkrivanja nečeg na Zapadu “nepoznatog”, the next big thing, a poseban okidač su bile fotografije Jana Kampenaersa ali i čitav taj diskurs da se radi o nekim neobjašnjivim NLO objektima koje imaju taj “communist shapes” wow-efekat. O tome je posebno ubedljivo pisao Owen Hatherley, i tome se nema šta posebno dodati,“ skreće nam pažnju Branislav.

Branislav kao najvažnije vidi to je da je cela ta fascinacija zapravo odraz procesa privatizacije društvene svojine. "Ti spomen-kompleksi opiru se logici privatizacije, oni kao da su i dalje neki za post-yu države neželjeni i neuništeni višak potisnutog - i tako je otvorena tržišna groznica oko njih. Tu bi sad države, pa i pojedine crkve, i naravno razni preduzetnici da vidi kako to može postati profabilno čime bi se u potpunosti okončala privatizacija društvene svojine. S obzirom na to da se ova fascinacija zahuktava ne bi me čudilo da se pojave privilegovani koncesionari koji će pod paskom zaštite nasleđa zapravo privatizovati ove komplekse u skladu sa nekim privatno-državnim partnerstvom, kako to već biva.“

Kameni cvet, Jasenovac, autor Bogdan Bogdanović. Fotografija: Andrej, Flickr

Zašto je ovo sve toliko problematično? Pa, čak i ako ste protivnik Jugoslavije, prezirete socijalizam i mislite da je ceo sistem bio nakaradan i doneo više štete nego dobra i nemate potrebu za time da njegovo kulturno nasleđe opstane ili ne vidite nikakvu estetsku vrednost u njemu, ne sme se poricati činjenica da je je neposredni povod za svaki od ovih spomenika bio da se na dostojan način obeleži stradanje i žrtva. Naravno, moglo bi se tvrditi da je i ta osnovna namena u neku ruku eskploatacija, koja je za cilj imala da stavi pečat tadašnjeg režima na ta stradanja i tako ideološki učvrsti njegova matrica za generacije koje dolaze. Ali, čak i da je to slučaj, ne možemo da smetnemo s uma da su borbe i smrti koje spomenici obeležavaju zaista vođene u ime konkretnih i jasnih ideja – antifašizma i komunizma – ideja koje u mnogo čemu stoje nasuprot onome što se sada događa.

"Ako ćemo da pojednostavimo, radi se o povezivanju istorijskog revizionizma, estetskog fetišizma i poslovnog preduzetništva,“ upozorava Branislav. "E sad, pazi, ne može kritika biti neka vrsta odbijanja korišćenja ovih lokacija, to da se one tretiraju kao neka svetilišta, kao kamen mudrosti koji samo upućeni smeju dotaknuti, jer oni su i nastali da bi se koristili, da bi neka lokalna zajednica od njih mogla da ima neke koristi, da se razviju turistički potencijali mahom nerazvijenih područja na kojima su građeni, i slično. Tako da ako se ovo golemo interesovanje kanališe ka razvoju tih lokalnih zajednica a ne ka državno-crkveno-preduzetničkoj oligarhiji onda sve ovo u krajnjoj liniji može biti dobro - ali to se neće dogoditi pre svega zbog temeljnog istorijskog revizionizma u zvaničnom obrazovanju. Spomenici se dakle moraju koristiti da bismo se, kako na jednom mestu kaže teoretičarka arhitekture Dubravka Sekulić, ponovo povezali sa bliskom prošlošću u kojoj kao društvo nismo videli prostor samo kao robu. Dakle kao i uvek poruka je - ništa ne treba prepustiti ideološkom neprijatelju pa ni spomenikse”.

Posledice ovoga kroz šta danas prolaze jugoslovenski spomen-kompleksi su jasne, ako samo malo zagrebemo aktuelne primere. Korišćenje Jasenovca za foto-sesiju u cilju stvaranja određene estetike koja, na kraju, služi samo tome da bi se prodavale naočari za sunce, jeste najdirektniji primer neosetljivosti prema stradanju i nehumanosti koju neizbežno stimuliše pogled na stvari kroz dioptriju profita. Pretvaranje spomenika u nakit kao što je slučaj sa projektom Yunicorns, svodi njihovo celokupno značenjsko nasleđe na nivo kratkotrajne simpatične dosetke, ali tu se ovde se ne radi nužno o pukoj ekonomskoj eksploataciji i sličnim vulgarnim ekonomizmima, nego se u konačnici dolazi do potpunog negiranja – komodifikovana stvar, pretvorena u proizvod za prodaju, dobija nova značenja (jao, što je slatko to, odakle ti) i stara se nepovratno brišu kada spomenike predstavimo kao nekakve teško uhvatljive artefakte neke nepostojeće utopije, kada ih malko promenimo da bi bolje izgledali kao ogrlica, tu počinje zaborav onoga što su izvorno značili. I što valjda i dalje znače, makar nekima od nas.

Više na VICE
Vice Channels