Ovaj tip je nedelju dana fotografisao leševe u italijanskim katakombama

Fratri iz Kapucinera u Palermu, Sicilija, su 1597. imali jedan problem: grobnice koje su koristili da sahranjuju svoju pokojnu sabraću su bile prepune. Da bi napravili više mesta, braća su iskopala ogromno podzemno groblje, koristeći drevne pećine. Kada je došlo vreme da se leševi prebace na novo mesto počinka, fratri su otkrili nešto izuzetno. Četrdeset pet tela je bilo prirodno mumificirano, sa još uvek prepoznatljivim licima. Kaluđeri su verovali da je u pitanju čudo i proglasili katakombe Kapucinera Palerma za sveto mesto. Sada se u njima nalazi 8000 elegantno odevenih leševa Sicilijanaca – neki od njih su fratri, ali ima i mnogo bogatih civila – koji su umrli između 16. i ranog 20. veka.

Tokom vekova, pesnici i umetnici kao što su lord Bajron, Oto Diks, Frensis Bejkon, Piter Hudžar i Ričard Avedon posećivali su katakombe, stvarajući umetnička dela inspirisana ovim izuzetnim leševima. Poslednjih godina, američki fotograf i reditelj Metju Rolston – koji je najpoznatiji po glamuroznim portretima i muzičkim spotovima za (žive) slavne ličnosti kao što su Bijonse, Dženet Džekson, Meri Džej Blajdž i Ti-El-Si – okrenuo je svoj objektiv na odavno pokojne stanovnike katakombi Kapucinera, za novi serijal pod nazivom Vanitas: portreti iz Palerma.

VICE se sastao sa Rolstonom da bi saznao kako je bilo fotografisati leševe unutar katakombi, u gluvo doba noći, i kakve bi italijanske mumije mogle da imaju veze sa veštačkom inteligencijom i evolucijom.

VICE: Kako ste se zainteresovali za teoriju misteriozne doline japanskog profesora robotike Masačira Morija iz 1970, i kakve to veze ima sa vašim radom?
Metju Rolston: Na misterioznu dolinu sam na neki način nabasao. Mene zanimaju opisi ljudskog simulakruma. Naravno, portretisanje je uvek bila moja tema; pristupam joj iz drugačijeg ugla.

Moj prvi projekat, Talking Heads, bio je serijal portreta retkih lutaka trbuhozboraca i istraživanja toga kako svoju životnu snagu projektujemo u simulakrum. To je nešto što svi činimo, a da toga nismo ni svesni. Ako pogledamo statuu Hrista ili figuru Bude [ili fotografiju neke filmske zvezde], instinktivno ulivamo ljudski život u to iskustvo. Fotografisao sam te lutke kao živa bića. Tragao sam za istim onim trenutkom povezivanja koji bih imao i sa živim modelom.

Sa projektom Vanitas sam želeo da odem korak dalje. Vanitas je serija portreta hrišćanskih mumija smeštenih u čuvenim katakombama crkve Kapucinera u Palermu, na Siciliji. Gradeći na onome što sam naučio iz Talking Heads, dodao sam svest o našoj sopstvenoj smrtnosti – Ernest Beker to zove „anksioznost od smrti“ – i kako ona, često na tragičan način, oboji ljudsko iskustvo kao takvo.

Filozofije, mitologije i religije se pojavljuju još od početka postojanja ljudske rase, da bi se objasnile misterije života i smrti. Mi dižemo zidove između sebe, i mnogi od nas su voljni da se poubijaju da bi odbranili svoj sistem verovanja koji nas štiti od našeg straha od smrti. To je vid poricanja – niko zaista ne zna odakle dolazimo, niti kuda idemo.

Biti svestan smrtnosti je i velika ljudska muka, kao i definišući i divan element života na zemlji. Želim da se pozabavim ovim posebnim stanjem, zato što sada izgleda da nas ljudska evolucija vodi ka odbacivanju tela kakvog poznajemo. Moglo bi se reći da je Varitas elegija za kraj ljudskog života, barem u sadašnjem obliku.

Talking Heads govori o živom i neživom. Vanitas govori o životu i smrti, grotesknom i predivnom, večnosti i prahu.

Kako katakombe Kapucinera iz Palerma nude prozor u našu anksioznost povodom smrti?
Preko oko 500 godina, prva braća reda Kapucinera iz Palerma sahranjivana su u podrumu ispod crkve. Tada nije bilo načina za očuvanje tela, pa je praksa bila da se izvade unutrašnji organi, i da se telo godinu dana suši na kamenoj ploči, a onda se napuni slamom i smesti u grobnicu. Kada je prošlo godinu dana, braća su sišla i videla da se telo prvog od njihovih mrtvih nije raspalo, i to su smatrali za čudo.

Verovali su da će biti bliže spasenju ako počivaju na tom mestu. Razlog zašto su tela posađena uspravno, umesto da leže, bio je taj da su oni već ustali da čekaju dan Vaskrsenja. U njihovim glavama, bili su prvi u redu za odlazak u Raj. Meni je to i tragično i prelepo – taština da možeš da prevariš smrt, bilo holivudskim filmovima, bilo fotografijom, ili tako što će ti telo ostati očuvano u toj magičnoj, mističnoj grobnici. Kada sam stigao tamo, počeo sam da plačem, zato što sam shvatio da su se ti ljudi jednako plašili smrti kao i mi danas.

Možete li da opišete neke logističke izazove tokom stvaranja ovih fotografija?
To je bio veoma dugačak proces. Snimali smo od šest popodne do tri ujutru. Bilo je potpuno vampirski. Preko dana sam spavao u zamandaljenoj sobi, ustajao u sumrak i odlazio u grobnicu [Smeje se]. Morao sam da dobijem dozvolu da budemo tamo nedelju dana, i poveo sam ekipu od šestoro ljudi, i kamion pun fotografske opreme, od Milana do Palerma, putujući autoputem do Đenove, a onda trajektom preko mora. Kakva produkcija!

Zbog toga što smo takođe snimali i kratki dokumentarac da bismo kontekstualizovali projekat, organizovali smo snimanje tako da korespondira sa raznim praznicima posvećenim mrtvima, tako da je poslednjeg dana našeg snimanja bio Dan svih svetih, oktobar 31. U Italiji je to trenutak za prisnost sa mrtvima, i možda za razmišljanje o beskonačnosti.

Želeo sam da fotografišem 100 figura. Uzimajući u obzir logističke poteškoće, uspeo sam da fotografišem samo 70, a od njih je 50 ušlo u konačnu verziju. Išli smo od figure do figure – neki su smešteni na visini, što znači da sam morao da postavljam ogromne skele za svetlo i kameru. To je bio dug, naporan proces. Bilo je kao da smo organizovali planinarsku ekspediciju.

Možete li da kažete nešto o inspiraciji za osvetljenje na ovom serijalu?
Da ste otišli tamo kao posetilac, videli biste odaju koja je osvetljena prigušenim, sivkastim, fluorescentnim svetlom, koje nimalo ne liči na moje slike. Na mojim fotografijama je korišćeno teatralno svetlo u zlatnim i plavim tonovima. Ima blagih nijasni tirkizne, plave zelene, zlatne, krvavo crvene – boje modrica. Uzor za ovaj pristup su bili umetnici iz Vajmarske Republike, kao što je bio Oto Diks (koji je 1924. slikao neke mumije koje sam fotografisao), Frensis Bejkon, Lusien Frojd i Egon Šile.

Posebna nijansa plave koju sam koristio bila je inspirisana posetom jednoj veoma posebnoj kapeli u pećini u brdima Monte Pelegrina, iznad Palerma. U toj pećini, iza statue Bogorodice, postoji plavo neonsko svetlo koje je tamo verovatno postavljeno pedesetih godina. Istraživao sam tu nijansu plave i otkrio da se u katoličkoj ikonografiji vezuje za likove Bogorodice i Isusa.

Druga inspiracija mi je bila kada sam dok sam istraživao grobnicu primetio suptilno preplitanje prirodnog i veštačkog svetla. Katakombe se nalaze odmah ispod nivoa ulice, i u određenim ćoškovima ima malih ventilacionih otvora na plafonu odaje, koji su zapravo baza pločnika napolju. Prirodno svetlo koje je dopiralo je bilo plavo, a svetlo unutra je bilo toplije. Ova kombincija je uticala i na moj plan osvetljenja.

Možete li da govorite o praktičnoj realnosti robotike i veštačke inteligencije, i transhumanizmu kao prirodnoj evoluciji čovečanstva?
Želja da se prevari smrt, ili da se barem otkriju njene misterije, postojala je i mnogo pre nego što smo počeli da beležimo istorijske događaje. To je i duhovna motivacija i kazna za čovečanstvo, i to se nastavlja i danas, sa tehnologijom.

Verujem da ćemo, ako se ne samoukinemo, evoluirati u neki drugačji oblik. Mnogi ljudi ovu ideju nazivaju transhumanizmom, i osećaj je kao da sve u našoj kulturi ukazuje u tom pravcu, i dok postajemo sve bestelesniji i utapamo se u neki vrstu uma košnice, preko naših interakcija na društvnim mrežama. Naravno, mnoge naše mitologije i filmovi to već odavno predviđaju. Možda nam je to sudbina.

Naš oblik je relativno skorašnji. Ljudska vrsta nije toliko stara. Homo Sapiens datira od pre samo 300 hiljada godina. A ako verujete u teoriju evolucije, koliko je naš današnji oblik drugačiji od protozoe? Zašto naš oblik ne bi u budućnosti bio radikalno drugačiji? Ja sam posebno želeo to da istražim tokom ovog rada. On pita: je li ljudsko telo uopšte neophodno? Ili možemo da ga odbacimo?