Objašnjavamo zašto je društvo opčinjeno mamurlukom

I na mamurluk se čovek može navući, isto kao i na proces koji mamurluk izaziva.

|
aug 7 2018, 12:03pm

Fotografija: Satori / Alamy Stock Photo

Zora je svanula, ista kao ona prethodna. I ona sledeća. I svaka druga. Svako jutra neki novi krah: slomljeno srce, pogažena obećanja, razbijena lampa na koju si sinoć pijan naleteo. Sunce svane a tvoj duh svene dok gutaš analgetike i čitaš šta si sinoć lupetao po Tviteru.

Ali voliš da ti je tako, zar ne? Bol ti je kao orden na grudima, iako se kuneš da nećeš nikad više. Pabovi i barovi širom sveta prepuni su sumnjivih citata na temu alkohola Sinatre, Hemingveja, Čerčila, Franklina – ljudi starog kova na koje se danas često pozivamo kao da su nam nekakvi heroji. Iako se novim generacijama često spočitava joga i akai bobice, ipak i mi volimo da se olešimo kao što to voli i celo društvo. Jedino što se sa vremenom menja u stavu javnosti je to što smo oguglali na mamurluk.

Mamurluci su oduvek bili popularni među pripovedačima jer nude priliku da se u istoj sceni narativa predstavi mazohistička pravda, ispaštanje, i iskupljenje, sve zajedno kroz izmaglicu. Stvaran život nije uvek tako čist. Kad po prvi put pogledaš film The Hangover (ili njegove nastavke, sve je to isto) iznenadi te koliko su akteri živahni – trče, viču, ulaze u glasne noćne klubove a ne zaboli ih glava. Drugim rečima, koliko očigledno nisu mamurni. Do kraja filma, zaboravljamo sve romanse i sve tetovaže po licima, obuzme nas njihova bromansa u čijem se okrilju se sve sitne greške mogu oprostiti; osnovna poruka filma je da nas zajednička patnja zbližava.

Zanimljivo je da naučna istraživanja pozitivnih efekata mamurluka kažu da bi to zaista mogao da bude slučaj. Ispitanici oba pola, uzrasta između 18 i 23, su u razgovoru sa Ejvind Grip Fjerom iz Norveško instituta za istraživanje socijalno-zdravstvenih fenomena potvrdili da je oporavak od mamurluka u društvu prijatelja – ćaskanje, kajgana, fotkanje za Snepčet – za njih pretežno pozitivno iskustvo.

Posebno mladi ljudi smatraju da su mamurluci ključni deo provoda, jer se tu zajedničkim snagama od rasparčane memorije sastavlja narativ sinoćnih dešavanja. „Iznenadilo me je koliko malo ispitanika smatra da je mamurluk kazna koja se mora pretrpeti“, kaže Fjer. Čak se i negativna iskustva vrednuju; kad čuješ kako si sinoć plakao kad je di-džej odbio da po treći put pusti Set You Free, to postaje kolektivna tragedija. „Ponižavajuće incidente mogli su da zadrže za sebe“, kaže Fjer, „ali umesto toga oni dozvole prijateljima da se šale na njihov račun kako bi se na kraju svi zajedno smejali. Reklo bi se da ovaj sistem pomaže da se nadvlada potencijalna sramota i žalost.

'The Hangover'

Kako smo uspeli da normalizujemo tako teško iživljavanje nad sopstvenim telom? Iako rekreativna upotreba droga poput kokaina postaje sve normalnija pojava u UK, ništa ipak nije ni blizu rituala vikend opijanja. Džuli Breslin iz Addaction, dobrotvornog društva za pomoć duševno obolelima, narkomanima, i alkoholičarima, smatra da je od suštinske važnosti zakonitost alkohola. „Ključna razlika leži u tome što je alkohol legalan, društveno prihvatljiv, i lako dostupan“, kaže ona. „Približno 80% državljana UK pije makar povremeno. Alkohol je duboko usađen u temelje društva, bilo da su u pitanju pića s nogu posle posla, vikend pijanke, proslave, ispovesti. Normalizovali smo alkohol uprkos svim posledicama koje nosi, a dobro je poznato koliko on povećava rizik od raka, srčanih oboljenja, i drugih zdravstvenih problema.“

Kako Breslin kaže, sveprisutno opijanje u društvu i pop kulturi ubedilo nas je da se radi o sasvim prirodnoj pojavi. „Okružuje nas sa svih strana, od rođendanskih čestitki sa šaljivim porukama o obeznanjenom slavljeniku, do TV serija na kojima se više ne razgovara uz šolju čaja već uz flašu vina. Alkohol je takođe jeftiniji nego ikada, pa nedeljne nabavke obično obuhvataju i kupovinu vina ili piva na akciji.“

Normalizacija mamurluka na nivou društva nije samo normalizacija „pijanstva“ kao takvog, već onog spektakularnog ožderavanja posle kog ne znaš tačno ni kojoj bivšoj devojci pokušavaš da pošalješ tekst Bright Eyes pesme. Medi Loson iz Alcohol Concern UK, se slaže: „Većina nas smatra da pije normalno – čak i ako daleko prebacujemo granice koje preporučuju zdravstvene institucije, čak i ako nam piće direktno ometa životne aktivnosti. Često se smatra da je teško opijanje pozitivna osobina – kao, vidi koliko ona može da popije, svaka čast! Ovo je posledica prisustva alkohola u raznim aspektima života. Pijemo i posle lošeg dana i kad nešto slavimo, pijemo i na dejtu i na poslovnom sastanku, pijemo kad nam je dosadno. Tu nema kraja.“

„Deo problema je to što ne prepoznajemo da ikakav problem postoji sve dok se ne nađemo u izuzetno, izuzetno ozbiljnoj situaciji – što nije slučaj sa drogama. Ljudima koji preteruju sa pićem potrebna je podrška ništa manje nego ljudima koji preteruju sa drogom.“

O dugotrajnim posledicama opijanja piše se nadugačko i naširoko, a ja ne bih da vam ovde pridikujem. Ako čitate ovaj tekst, verovatno ste se ili vi ili neko vama blizak zapitali da li možda imate problem sa pićem – nije baš da ste alkoholičar, nego ono, kako se od šaljivih Fejsbuk poruka (OK Sandra, shvatili smo, mnogo voliš vino) dođe do stanja u kom se mamurni budite šest puta nedeljno.

Evo u čemu je stvar kod te vrstom problema sa pićem: užasno su dosadni.

Fotografija: Avico Ltd / Alamy Stock Photo

U moja iskustva sa opijanjem gotovo nikad nisu spadali tigrovi u toaletu, sveže venčane striptizete, ili Ken Điong. Retko su u pitanju bile avanture momaka iz predgrađa, prosečno dobro plaćenog, kome neko nešto stavi u piće a on se posle probudi i shvati da je ukrao policijski automobil. Umesto toga, samo sam gledao Netfliks i ređao pića jedno za drugim, ne kako bih otputovao na Tajland iz zabave, već kako bih se opustio i lakše zaspao. Ko god se nečim redovno radi, makar to bila samo kafa, dobro zna da stimulans sa vremenom praktično prestane da deluje – uzimaš ga samo kao deo dnevne rutine, osećaš se psihofizički istrošen bez njega.

I meni se desilo da sam počeo mazohistički da uživam u mamurlucima, ali ne iz razloga koji se navode u onom norveškom istraživanju. Sigurno znate za onaj euforični trenutak u kom antacid najzad počne da deluje, svet prestane da leluja, a organizam polako počne da se oporavlja. Onima koji piju tek ponekad, za praznike, ti trenuci dešavaju se samo par puta godišnje. Čak i pijanci vikendaši mogu da ih zanemare. Ali čovek koji iz čiste navike, na dnevnom nivou, počne da uživa u trenutku pročišćenja otrova koji je sinoć uneo u telo: taj sebi nanosi ozbiljnu štetu.

Ipak, možda je najveća prednost mamurluka to što odvraća pažnju. Ja sam često u njemu nalazio izgovor da ne završim posao („Ne mogu da mislim“), da se ne viđam sa ljudima („Muka mi je“), da zanemarim sve druge životne probleme u korist momentalnih fizičkih zahteva tela za oporavkom. Kao i kod drugih oblika samopovređivanja, telo i um fokusiraju se na bol, bave se samo njim, ne obraćaju pažnju ni na šta drugo. Hteo si da središ kuću u subotu? Otpiši ceo dan. Moraš da predaš tekst za koji dan? Jebiga, kako da pišeš u ovakvom stanju. Ne znaš gde ti je to život krenuo? Sva sreća pa ne moraš da razmišljam o tome dok me razbija glavobolja!

Bilo da se opijamo sami ili u društvu, iskustvo mamurluka može uvek da posluži kao dobar izgovor. Ližemo rane, oporavljamo se od sinoćnjeg trovanja, nismo znali šta radimo pa sad plaćamo dug sa kamatom, a to nam daje priliku da prihvatimo sve svoje štetne postupke. To može da bude OK. Nekad čovek mora da se opusti, pa neka sutra sa prijateljima vidi šta će. Kako kažu naši cenjeni norveški rođaci, to može da bude sjajno iskustvo.

Prava opasnost ne leži u mogućnosti da nas mamurne dočeka katastrofa filmskih proporcija. Prava opasnost je manje dramatična: prihvatanje i pravdanje loših navika, ili čak nasilnog ponašanja pema drugima, dok sebi govorimo da je to normalno, svako se poneka napije. Zamišljamo sebe kao dionizijske hedoniste, umesto kao pijane budale. Ali možda ne bi trebalo da nas plaši čist prelom koji će kad-tad zarasti, već sve one sitne frakture koje ostaju iza njega i vučemo ih zauvek.

@matthewgneale

Više na VICE
VICE Channels