Quantcast
Roditelji

Sva sranja koja su nam roditelji radili "za naše dobro"

Kao da odrastanje u Srbiji nije dovoljno teško.

Ana Jakšić

Ana Jakšić

Ilustracija sa izmenom via Flickr / Korisnik: Thought Catalog

Ako tokom detinjstva niste imali periode kada ste mrzeli roditelje zbog silnih sranja koje su vam priređivali - čestitamo! Ali, nešto mi govori da takvi roditelji još uvek nisu pronađeni. Ponekad nas maltretiraju da bi nam pomogli, ali neretke su situacije kada nas muče navodno za naše dobro, a u stvari nas samo sjebu za ceo život.

Traume koje nam roditeljii izazovu dok smo mali u stanju su da nas prate do duboke starosti. Ja ću, na primer, zauvek pamititi zabrane koje mi je mama uvela u ishranu kada joj je lažni doktor rekao da sam alergična na gomilu hrane. Godinama nisam mogla da jedem pšenično brašno, jaja, mleko, kakao i još mnogo namirnica na koje apsolutno nisam bila alergična.

Kada sam porasla dovoljno da preuzmem kontrolu nad svojom ishranom, počela sam da žderem hleb i majonez u ogromnim količinama da bih se ugojila i počela da ličim na ostale devojčice iz škole. Posle nekog vremena sam se ugojila mnogo više nego što je bio plan, pa sam morala da prolazim kroz sasvim nove muke da bih smršala.

Uprkos njenim najboljim namerama, zabrane koje mi je mama uvela u ishranu su napravile potpunu katastrofu od mog puberteta. Sada mi je nekoliko ljudi podelilo traume koje su zaradili kada su njihovi roditelji mislili da rade stvari baš za njihovo dobro.


Trči mamicu ti

Kao klinac sam se malo ugojio, a mojoj mami je to bio kraj sveta pa je primenila neke malo neuobičajene metode da me natera da smršam. Terala me je da trčim oko jednog jezera svaki dan da bih smršao, a to što me je jurila sa motkom, e to je bilo za moje dobro!

Tada sam imao otprilike jedanaest godina, a živeli smo vam Srbije. Samo zamisli neku ženu kako juri dete sa motkom i dere se na stranom jeziku. Ipak, uspeo sam da smršam, ali taruma je ostala. Čak i danas kada odem u tretanu i počnem da trčim čujem njen glas kako sa ljubavlju viče Trči jebem ti mamu debelu! - Radomir, 24

Samo da ne bude muškarača

Meni je mama za moje dobro zabranila da treniram košarku kada sam bila mlađa. Prepoznala je da imam veliku strast i ljubav prema tom sportu. Drugi su primetili da imam veliki talenat. Ipak, ona se plašila da ću zbog toga biti "građena kao kobila" i da čak i najuspešnije žene imaju bedne plate i karijere koje se brzo završe. I dan danas se pitam kakav bi mi život bio da mi je dopušteno da se bavim onim za šta sam osećala da sam rođena. To me posebno boli kada mi ne ide sa profesijom kojom se trenutno bavim. - Sara Radojković, 28, dramaturg

Brutalno lečenje strahova

Uvek sam imala jako veliki strah od kokošaka i generalno svih pernatih životinja. Mom divnom tati je zbog toga palo na pamet da dete od nekih šest ili sedam godina zaključa u kupatilu sa dve kokoške i jednom guskom. To je uradio sa namerom da se oslobodim od straha, ali uopšte mi nije pomogao. Posle skoro sat vremena mog plakanja i vrištanja, otvorio je vrata. On je umirao od smeha, a meni je ostala trauma za ceo život. - Anđela, 18

Perverzne metode učenja

Kroz celu osnovnu školu sam bio prinuđen da sveske iz svih predmeta pišem duplo. Jedan primerak u školi normalno, a onda sve ponovo kad dođem kući, jer "Svako znanje je jednako vredno". I dan danas kada vidim svesku na linije imam flešbekove kao oni likovi iz Vijetnama na ventilator. Verujem da su mi time pomogli na neki način, ali im nikada neču to reći.

Nisam morao da učim mnogo, jer sve zapamtiš kada prepišeš. Drugo, položio sam pismo na grafici iz prvog pokušaja. Uvek sam lik u društvu koji svima popunjava razna dokumenta. U neku ruku sam zahvalan roditeljima zbog toga, ali sam siguran da su ti benefiti slučajni. - Nebojša Knežević, 36

Bezbednost po cenu zajebavanja

Mene je ćale previše napinjao da nosim štitnike i kacigu dok vozim skejt. Sećam se da mi je za svaku ogrebotinu nenormalno srao, govorio mi kako moram da nosim čitavu skalameriju i pričao mi o opasnostima bavljenja ovakvim "sportom". Par puta sam zaista nosio kacigu i svi su me ubijali od zajebavanja, pa bih kasnijje samo izašao iz kuće sa kacigom na glavi, a posle je stavio u ranac.

Ali ćale je preko slika provalio da ne nosim kacigu, pa mi je još više srao i kažnjavao me. Čak mi je pričao kako svi skejteri nose toliko široke pantalone i dukseve, da bi im ispod toga stali štitinici, a ne zato što je u pitanju moda. Možda mi je najgore od svega što mislim da je stvarno verovao u to što priča. Jednom sam čak ogrebao kacigu namerno, kako bih mu pokazao da je koristim i da mi je spasila glavu. Te silne priče i napinjanje rezultirali su time da se mnogo više cimam od povreda i vozim nenormalno stegnuto. - Uroš Dimitrijević, 26