Evo zašto su neki ljudi najkreativniji kasno noću

Sedite i pažljivo slušajte, vi samozadovoljni ranoranioci.

|
mar 15 2018, 8:07am

Fotografija: Jovo Jovanovic / Stocksy

Prvobitno objavljeno na Tonic.

U kasne noćne sate, moja soba bi lako mogla da prođe kao sedište neke tek osnovane interdisciplinarne ekspertske grupe. Od sumraka do svitanja, zateći ćete me kako crtam portret Šade, reorganizujem nameštaj, pravim biznis plan za kamionet za prehranu koji služi i za privatni prevoz ili sanjarim o tome koje bi komšijski objekti mogli da se modifikuju kad bi se Olimpijada održavala u Bruklinu. U međuvremenu, pre nego što svane, moraju da se posvršavaju mnogo hitnije životne obaveze, kao što su školski zadaci i prijave za posao. I, što je najgore, obično se i završe.

Bilo da je krivac obična prokrastinacija ili istinski prenatrpan raspored, primetila sam da sam kasno noću najsklonija obavljanju poslova i raznim suvišnim kreativnim prosvetljenjima.

Sklonost ka vrhuncu produktivnosti posle ponoći ne uklapa se dobro u naš savremeni ciklus sna koji se vrti oko radnog dana od 9 do 5. Ranoranioci se obično smatraju odgovornijim i uspešnijim osobama. Mnogi od nas noćnih ptica znaju makar jednog samozadovoljnog ranoranioca koja citira nekog drevnog grčkog filozofa ili oca nacije o prednostima ranog ustajanja dok čkiljimo u njih, zenica još nenaviknutih na dnevno svetlo. Da su Aristotel ili Bendžamin Frenklin imali struju, mislim da bi se odrekli tih nadmenih gluposti tipa ‘zdrav, bogat i mudar’ i iskoristili mogućnost da uvrste periode produktivnosti u večernje sate.

Istraživanja zaista potvrđuju konkretne fiziološke razlike između onih koji se dižu sa petlovima i hroničnih noćobdija. Potonji bi mogli da budu reakcija na odloženi dnevni ritam iliti naš unutrašnji biološki sat koji nam šalje signale za usaglašen ritam buđenja, hranjenja, spavanja, i tako dalje. Neki od tih signala podrazumevaju varijacije u nivou melatonina, telesnoj temperaturi i nagonom za snom. “Melatonin je uglavnom noćni hormon koji se potiskuje kad se osoba nađe na jarkom svetlu”, objašnjava Danijel Kripke, profesor emeritus psihijatrije na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu. “Melatonin utiče na pospanost, dok telesna temperatura obično krene da opada neposredno pre tonjenja u san, a počne da se diže sa najniže noćne tačke dva sata pre buđenja.”

Ako želite pravo poređenje, ovi mehanizmi “služe kao ‘glasnici’ drugim delovima mozga i tela, starajući se da ‘orkestar ostane uštiman’”, kaže Brant Hasler, vanredni profesor psihijatrije na Školi medicine Univerziteta u Pitsburgu. “Rast melatonina i pad telesne temperature tesno su povezani sa rastom pospanosti pred kraj dana.” Neke noćne ptice, uprkos tome što se anatemišu kao lenje i neodgovorne, prosto su prepuštene na milost i nemilost ovom složenom biološkom procesu, odloženoj verziji onoga što doživljavaju ranoranioci. Ta odložena faza sna smatra se delimično naslednom, a jedna skorašnja studija čak je utvrdila da može da bude posledica specifične genetske mutacije. Međutim, zaključci tog istraživanja nisu konačni.

Što se tiče stereotipne slike noćne ptice kao degenerisanog adolescenta, postoji određena biološka osnova za pojavu da ljudi što su stariji započinju dan sve ranije.

Ali šta je sa tim skokom kreativnosti usred noći? Ponekad imam osećaj da mi je mozak tokom čitavog dana uspavan, samo da bi se grozničava mašta probudila dugo nakon što zađe sunce. Hasler mi kaže da prefrontalni korteks, deo mozga za koji se vezuje sposobnost koncentracije, kreće da posustaje kako se pospanost krajem dana povećava. Kod nekih, ovo utire put fleksibilnijem razmišljanju — i potencijalno, kreativnosti. “Uz manje te centralne kontrole i ‘kognitivne inhibicije’, mozak može više da se oslobodi za divergentno razmišljanje, omogućujući čoveku da lakše pronalazi nove veze između različitih koncepata.” Hasler kaže da se ovaj efekat kombinuje s onim što istraživanja pokazuju da je vrhunac pozitivnog raspoloženja tokom druge polovine dana, što takođe može da bude katalizator inventivnih misli.

Drugi potencijalni stimulans za kasnonoćnu inovaciju jeste REM faza, kasnija faza sna u kojoj se dešavaju brzi bočni pokreti očiju. Ovaj deo ciklusa sna vezuje se za izmenjeno stanje uma povezano sa kreativnošću, kažu mi moji eksperti. Postoji gomila slavnih primera naučnika kojima su se razna otkrića ukazivala u snu i pisaca, vizuelnih umetnika i drugih, koji funkcionišu uglavnom po noćnom rasporedu.

Noćne ptice koje funkcionišu u tom ‘every night fucks every day up, every day patches the night up’ fazonu Frenka Oušna mogu na kraju da se osećaju iscrpljenim. Hasler, međutim, baca novo svetlo na posledice onoga kada noćne ptice preskaču san tokom nedelje samo da bi se za vikend vratile u naš prirodni ritam. “Ovo za posledicu ima nešto što se tehnički zove ‘dnevna neusaglašenost’, a živopisnije ali savršeno prikladno može da se opiše i kao ‘društveni džet leg’. Ovo šetanje između nedeljnih i vikend vremenskih zona slično je džet legu, a ti ljudi svake nedelje rade ekvivalent putovanja iz San Franciska za Njujork”, kaže on.

Primer za izuzetno visoko funkcionalnog i samproklamovanog “noćnog čoveka” jeste bivši predsednik Barak Obama. Dok mu je trajao mandat, kasni sati bili su za njega vreme kada je mogao da ostane sam, bilo da bi radio ili gledao ESPN. Ista motivacija može da zvuči istinito čak i za nas koji ne moramo da žongliramo sa toliko obaveza ili velikim pritiskom u životu. Bilo da se radi o pretrpanom domaćinstvu ili bučnom gradu, prosta bujica drugih ljudi koji rade razne svoje poslove ume da omete čoveku koncentraciju, a ponekad kad ostanete sami ne osećate se kao da ste ostali dovoljno sami sve dok čitav komšiluk ne utone u san.

Opisujući sličan sentiment, Miktijan Karaks, student treće godine na Bruklinskom koledžu, kaže: “Više volim da pišem noću zato što više volim samoću. Nikad ne osetim pravu samoću u Njujorku ukoliko se vanjski svet i svet u okviru mog stana istovremeno ne umire.” Koliko god to naporno bilo, za neke ljude optimalna mentalna bistrina u direktnoj je korelaciji sa tišinom koju donosi noć. Opiranje tome može da znači opiranje integralnom delu načina na koji vaš mozak funkcioniše, tako da možda ipak bolje nastavite da radite to što radite. Uvek će postojati samozadovoljni ranoranioci. Samo vi i ja verovatno nećemo biti budni da se sretnemo sa njima.

Više na VICE
Vice Channels