Quantcast
posao

Život i smrt u srpskom kol centru

"Pored razmažene dece, najgora sorta ljudi su folk zvezde ili ljudi sa estrade."

Ana Jakšić

Ana Jakšić

Fotografija via Flickr Korisnik: Jorge Sanz

Mladi mrze da pričaju preko telefona. Nismo bez razloga izmislili poruke i mesendžere. Ipak, mnogima je u Srbiji posao da rade ono od čega mnogi zaziru - da razgovaraju sa nepoznatim ljudima po ceo dan. Telefonski poziv od nepoznate osobe mi izaziva napad panike, a ne mogu ni da zamislim da to radim svakodnevno u lošim uslovima.

Kada vas neko pozove u sred ručka da vam proda usisivač najlakše je naduvati mu porodicu do sedmog kolena, ali zaboravljamo da je sa druge strane slušalice stvarna osoba, koja verovatno ni ne želi da nas smara. Pričala sam sa nekoliko ljudi koji trenutno rade ili su duže vreme radili u kol centru koji su najveći izazovi na njihovom poslu, čime stvarno žele da se bave u životu i šta ih sprečava u tome.

Sara, 20

Radim u kol centru već dve nedelje. Zaposlila sam se ovde da bih pomigla mojima pošto nas ima devetoro u kući a moj brat je dete sa posebnim potrebama pa mnogo para dajemo na operacije. Sve u svemu, želja mi je da budem advokat. Što se ljudi tiče - stvarno nemam reči.

Psuju, vređaju, spuštaju slušalice, iživljavaju se kao da smo mi krivi. Nama je to posao, ne biramo mi radno vreme i koga zovemo. Nekad nas ispituju da bi na kraju rekli da nisu zainteresovani, nekad namerno provociraju, a retki su ljudi koji su kulturni. Na primer, javi mi se bakica kulturna fina u sledećem momentu kad shvati da je kol centar počinje vika kao da si joj seo na mesto u basu. Mada to zavisi od grada koji zovemo.

Beograd je bože me sačuvaj. Upravo zovemo Kraljevo, oni su bolji. Ali, svima nešto fali i smišljaju razloge i izgovore, a nisu ni svesni koliko glupo zvuče.

Imam tri pauze od 10, 15 i 20 minuta, a radim od devet do pet. Na dan imam preko 600 poziva. Boli me grlo, promukla sam, mutira mi glas. A radim i subotom. Prostorije su male, buka nepodnošljiva – kod nas u tri sobe ima više od 20 žena. Nekad su veze toliko brze da ne stigneš ni da izvališ da pričaš sa drugom osobom. A gazde očekuju da sediš i buljiš u računar. U kupatilo moraš da trčiš ili da čekaš pauzu. Ja tražim kao nešto bolje, mada nemam vremena nikako da izađem. A i pored učenja za faks nemam vremena ni za sebe.

Zoran, 23

Zaposlio sam se 2014. u kol centru i skupio sam godinu staža tamo. Počeo sam da radim tamo jer sam bio klinac koji je pao prijemni ispit za faks, tako da su rešenja bila ili da se zaposlim i plaćam kiriju, ili da se vratim u svoje selo.

Drugi razlog zašto baš call centar je da su oni tražili radnike sa nemačkim jezikom - realno, nijednu drugu zanimljivu stavku na CV-u nisam imao tada. Najviše mi je smetao odnos koji su nadređeni imali prema zaposlenima. Zamerke da kasnim svaki dan 10-15min. Zapravo nije bilo toliko negativno iskustvo tamo, ljudi sa kojima sam radio su bili skroz prijatni i za sprdnju. Takođe i mušterije koje zovu su generalno ok, naravno, imate i onih izdrkanih slučajeva – ali čak se i sa njima lako izađe na kraj kad uđete malo u štos.

Dao sam otkaz posle godinu dana jer plata nije bila dovoljna da se sam izdržavam I takođe mi se ukazala prilika da radim ono što stvarno želim - uspeo da upisem faks. Sad sam se u potpunosti predao tome.

Marko* 22

Kompanija za koju radim mi čini posao podnošljivijim. Česte pauze, dosta stvari za opuštanje poput fotelje za masažu i plejstejšna su ogroman plus. Ono što ovaj posao čini lošim su sami ljudi koji te zovu. Radim u jednoj telekom kompaniji, i ja onaj koji se javi kada neko pozove naš broj. Još me ponekad iznenadi ljudska glupost, ali i to je dosta ređe od kako radim ovde. U početku sam sve uvrede shvatao lično, dosta me je to pogađalo, ali sam uspeo vremenom da shvatim da su uvrede zapravo upućene kompaniji za koju radim, a ne direktno meni. Pored toga, nešto što me definitivno izbaci iz takta su razmažena derišta sa bogatim roditeljima i ajfonom H - ne iks nego baš izgovaraju sa h.

To su razmažena derišta koja urlaju jer ne mogu da im kažem da li su potrošili internet, a ne znaju da mi kažu datum rođenja roditelja koji je zapravo vlasnik broja.

Inače mene ljudi zovu da im pomognem oko nečega ili da im dam neku informaciju. To je okej, ima puno ljudi, ne snalaze se svi sa telefonima, pogotovu stariji. Ali postoje i ljudi koji mi se čini da su namerno glupi. Pored toga, najgora sorta ljudi su folk zvezde ili ljudi sa estrade. To su persone koje prave račune od po nekoliko desetina hiljada mesečno, ne plaćaju te račune, logično, budu isključeni, pa te zovu da ih uključiš iako nisu platili poslednja tri računa.

Kad im kažeš da ne možeš da ih uključiš dok ne plate račun krenu da urlaju sa "znaš li ti ko sam ja" i moje omiljeno "ja mesečno zarađujem više nego što ćeš ti ikada u životu".

Još nešto što me pogađa je kad me pozovu, čuju moje ime i prekinu mi vezu. E to shvatam i dalje lično, kao da im se ne sviđa moje ime, ili kao da baš neće sa mnom da pričaju. Ko zna zbog čega su pozvali zapravo ali onako kad mi prekinu nakon što im kažem kako se zovem, to me uvredi iz nekog razloga svaki put. Sem toga super mi je kad neki bakicu ili dekicu naučim nešto oko interneta. Oni budu presrećni, a i meni bude drago baš zato što sam im time ulepšao dan.

Trenutno imam svakakvih ambicija u životu. Generalno mene ne sprečava ništa, ali pošto sam nov ovde, potrebno je neko vreme kako bi napredovao unutar kompanije, a verujem da se neću duže od godinu dana zadržati ovde. Prilično sam ambiciozan, a ako ostanem ovako uporan, nemam nikakvih prepreka.

Lazar Stefanović, 25

Radio sam u kol centru jer je zahtev poslodavca manje-više jedino da dobro znaš engleski, a plata je solidna i teško je s bilo kojim humanističkim fakultetom (Filološki) naći posao u struci. Dakle - čist finansijski motiv. Pritom, ne zahtevaju nikakvo prethodno radno iskustvo da bi zaposlili. Ali, dosadno i monotono do bola.

Mislim, konstantno moraš da glumiš finoću prema likovima koji te teraju u tri lepe jer ih zivkaš već stoti put, da ih propituješ kako su i zagovaraš ih, iako te niti zanima kako su, niti su oni zainteresovani da ulože pare u to što nudiš. I onda po ceo dan ponavljaš identične rečenice i smaraš neke nezainteresovane ljude koji često, sve i da žele da ulože, nemaju ni deset evra da daju, a kamoli taj minimum za uplatu/ulaganje.

Ali, poslodavca, odnosno menadžera, šta li je, to ne zanima, zanima ga čist profit, pa te forsiraju da uzaludno ubeđuješ ljude. Plus se gađaju odvratnim frazetinama tipa "je l' znate nekog ko ne želi da zaradi novac, svi žele, ali vi treba da ih ubedite u to", što je em idiotski i ponižavajuće za obe strane (i radnika i klijenta), em netačno. I onda tako po ceo dan.

Dao sam otkaz čim se za to ukazala prilika. A trenutno se bavim pisanjem, službeni glasnik mi je ovih dana baš objavio zbirku priča i time bih želeo da se bavim u životu, no, opet se vraćamo na truli kapitalizam - mlad sam i anoniman, te moja knjiga (još uvek) nije kapitalistički proizvod u punom smislu, ali, radim na tome da nastavim da se bavim pisanjem.

*Marku je izmenjeno ime da ne bi dobio otkaz