Kako je kada ti se ubiju brat ili sestra

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Australija. Sarina omiljena stvar kod Džesike bila je njena visina. “Sa preko 180 centimetara, niko nije smeo da se kači s njom”, kaže ona. “Iako mi je bila mlađa sestra, uvek me je čuvala. Osećala sam se sigurnije kad sam s njom.”

Pre četiri godine, posle duge borbe sa teškom zavisnošću od lekova koji se izdaju na recept, Džesika je oduzela sebi život. Za mesec dana napunila bi 23 godine.

Poslednja stvar koju joj je Sara rekla bila je: “Mrzim te i dabogda crkla." Kao i kod većine sestrinskih veza, njihova je umela da bude turbulentna. Bol zbog tog poslednjeg razgovora vezao je Saru za krevet mesecima, boreći se sa grižom savesti i depresijom. Njena trauma bila je utoliko snažnija što je morala da gleda kako joj se raspadaju roditelji — njen otac je svako jutro plakao, dok je majka patila od stalnih košmara.

I dalje joj je teško da se vrati u porodični dom, gde su ostale razbacane sestrine stvari. Ponekad joj se pred očima, iznova i iznova, vrte slike sestrine smrti. “Izgubila sam prošlost, sadašnjost i budućnost”, kaže ona.

Doktorka Džen-Lui Godfri, profesorka psihologije na Univerzitetu u Svinbernu i stručnjak za ožalošćenost zbog gubitka deteta, smatra da obespravljena tuga — tuga koju ne priznaje društvo — može da ima ozbiljne posledice po mentalno zdravlje. Ovo posebno važi za pojedince koji moraju da izađu na kraj sa samoubistvom brata ili sestre zato što se, dok postoji odgovarajuća podrška za roditelje, o ovoj konkretnoj grupi malo toga zna.

Generalno gledano, braća i sestre su skloni skrivanju tuge u pokušaju da minimizuju traumu koju osećaju njihovi roditelji, kaže doktorka Godfri. Ova nesposobnost ili nespremnost da se izraze može da osujeti sam proces njihovog tugovanja, jer brat ili sestra koji su ostali "mogu da se muče da obrade to iskustvo.”

Bronven Edvards, osnivačica grupe za pomoć u slučajevima samoubistva Ruže u okeanu, iskusila je to iz prve ruke: njen četrdesettrogodišnji brat oduzeo je sebi život 2008. godine. “Preživela braća ili sestre ne dobijaju adekvatnu podršku”, kaže Edvards. “Potpuno smo zanemareni. Imate neke grupe za podršku ožalošćenima, kao što su Stendbaj rispons, koje pružaju sjajnu podršku, ali nemate ih svuda.”

Bez prilike za odušak ili strukturalne podrške, kod brata ili sestre može da se javi post-traumatski stresni poremećaj (PTSP). To podrazumeva anksioznost, depresiju i poremećaj u ishrani. Doktorka Godfri kaže da, čak i ako su možda već postojale predispozicije za ova mentalna stanja, njeno istraživanje pokazuje da je trauma usled samoubistva brata ili sestre u korelaciji sa ukupnom višom stopom ove pojave.

Takav je slučaj i sa Keri, koja je imala 18 godina kad je njen mlađi brat Džozef oduzeo sebi život. Danas dvadesetpetogodišnjakinja, ova pripravnica u oblasti dizajna kaže da je sopstvenu tugu morala da ostavi po strani jer se starala za oca, za koga se plašila da bi posle svega i sam mogao sebi da oduzme život. Dok se borila da izađe na kraj sa njegovim izjavama tipa: “Ne mogu da nastavim dalje” i “Ne želim da jedem”, Kerino sopstveno osećanje gubitka ostalo je potisnuto, na kraju se manifestujući u poremećaju u ishrani, kada je sa 90 kilograma smršala na 43.

“Završila sam u bolnici umirući od anoreksije”, kaže Keri. “Držali su me dve nedelje na mašinama, potom sam se preselila u rezidencijalni dom na dvomesečno lečenje.”

Nije se okrenuo naglavačke samo Kerin odnos prema hrani; bratovljeva smrt poremetila je i čitavu porodičnu strukturu. Keri je praktično morala da se stara o ocu, u odsustvu majke koja je osećala potrebu da odsustvuje iz kuće sa prijateljima da bi se na taj način izborila sa bolom. Njen otac, s druge strane,“morao je da ostane sam”.

Liz Adams, australijska psihološkinja, nedavno je završila doktorsku tezu o tragovima koje samoubistva ostavljaju na porodice. Inspirisao ju je šesnaestogodišnji sin Piter koji je sebi oduzeo život 2001. godine. Više od bilo koga, Adams razume kako vakuum koji nastane posle samoubistva može da utiče na porodične odnose. “Možete da dobijete dete koje se stara o roditelju zato što je roditelj ispustio konce i raspao se”, kaže ona. “Uzima se zdravo za gotovo da je dete otporno.”

Takođe, roditelj može da postane preterano brižan staratelj. Iliti izraženo u statistici: švedska studija iz 2011. sprovedena na 11 miliona ljudi pokazala je da se “suicidalno ponašanje samo pojačava u porodici”, što znači da su, osim što povećavaju ukupnu smrtnost, roditelji skloniji tome da sebi oduzmu život ako im se ubilo dete.

Podaci su pokazali i da su braća i sestre triput skloniji samoubistvu posle gubitka brata i sestre zbog “genetskih rizika” — načina na koji su biološki povezani —i “zajedničkih faktora okruženja” kao što su porodica ili stambena situacija.

Može da dođe i do dugotrajnih razvojnih posledica. Doktorka Godfri navodi tri suštinske oblasti u kojima mlada osoba može da oseti gubitak brata ili sestre. “Samostalnost, ljubavne veze i poslovna karijera.”

“Ustanovili smo da tinejdžeri [čiji su se brat ili sestra ubili] napuštaju dom kasnije i započinju život odrasle osobe kasnije”, kaže doktorka Godfri, objašnjavajući da oni osećaju potrebu da ostanu sa roditeljima kako bi im se našli. To može skupo da ih košta ako se ove mlade odrasle osobe budu manje uključivale u normativne aktivnosti kao što su druženje sa prijateljima i gradnja novih odnosa.

Za mnoge, gubitak brata ili sestre koji su izvršili samoubistvo predstavlja i delimičan gubitak identiteta. Dvadesetdevetogodišnja Džolin je 2007. godine izgubila brata koji je izvršio samoubistvo. Kad bi zaboravila zvuk njegovog glasa, njegovog smeha ili njihove razgovore iz prošlosti, kaže ona, “Izgubila ih sebe.”

Džolen kaže da su joj različite kombinacije terapija pomogle da pregrmi najteže faze oporavka, ali uz konvencionalni put ona preživeloj braći i sestrama preporučuje još i da plaču, vrište i oproste sebi.

“Pronađite izvor snage ili nađite nekakvu zanimaciju”, kaže ona. “Ne plašite se da ostanete sami sa sobom kad vam vaše misli ili lupanje srca ne daju da spavate. Pustite ih da prodru — osetite ih. Dopustite im da vas obuzmu cele… zato što će to proći. Boleće, ali će proći.”

*Sva imena su izmenjena da bi se zaštitila privatnost.