Kao i mnogi mladi muslimani, i ja se foliram da postim tokom Ramazana

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Canada.

Ramazan je, i moja majka je u kuhinji i rmbači nad vrelim šporetom, pripremajući veliku gozbu. Ona posti, iako je dijabetičarka i ima 64 godine. A što se mene tiče? Ranije danas, ručao sam veliku porciju ribe i pomfrita, ali moja muslimanska porodica veruje da postim zajedno sa njima.

Ovo traje već godinama.

Tokom meseca ramazana, veći deo od 1,8 milijardi muslimana koliko ih ima na svetu ga se pridržava tako što u suštini 30 dana ne podleže nikakvom poroku. Od svitanja do sumraka, od svih zdravih muslimana se zahteva da „poste“; zabranjeno nam je da jedemo, pijemo (da, čak i vodu), pušimo, psujemo, ogovaramo, i upražnjavamo bilo koji vid seksa. Post tokom ovog meseca je jedan od pet stubova islama, i ako ga se ne pridravaš, ne samo da bi mogao da izazoveš podsmeh unutar muslimanske zajednice, već bi u nekim muslimanskim zemljama morao da platiš kaznu, pa čak i da odeš u zatvor. Većina muslimana se svake godine raduje ramazanu, zato što na njega gledaju kao na religijsko pročišćenje posle koga bivaju čistiji, i to određuje ton do ostatka godine. To jest, ako si zaista vernik i praktikuješ veru, što ja nisam. Ali muslimani oko mene to ne znaju.

Na nesreću, ja i mnogi drugi slični meni se užasavamo ramazana, zato što to znači da ćemo još jedan ceo mesec biti neiskreni prema našim muslimanskim porodicama i prijateljima. Vidite, ima mnogo razloga zašto neko muslimanskog porekla ne posti tokom ramazana. Možda i dalje ima vere u tu religiju, ali je ne uzima za ozbiljno onoliko koliko bi trebalo. Možda misli da je post za one tradicionalnije muslimane, a sebe smatra neobaveznijim muslimanom. Joše jedan razlog je taj da je možda potpuno napustio religiju, ali da se nije „autovao“ svojoj muslimanskoj zajednici – to je nešto sa čime se mnogo mladih ljudi ovog porekla muči, a ja potpadam tačno pod ovu kategoriju. Kao i mnogi drugi milenijalsi, mi jednostavno nismo religiozni, ali pukim slučajem potičemo iz religije koja je po običaju stroža kada je u pitanju ideja otpadništva, u poređenju sa drugim religijama na zapadu.

Posledica toga je ideološka borba između starih i mladih generacija muslimana, koja je čak i opisana u novijim delima pop kulture, od scene jedenja slanine u Gospodaru ničega Aziza Ansarija, do Velike bolesti Kumaila Nandžanija, u kome ga se njegovi roditelji odriču zbog toga što želi da se oženi belom Amerikankom. Ovo se dešava u mnogim muslimanskim domovima, u kojima milenijalsi prve generacije imaju svoje sopstvene poglede na religiju, koji su suprotni od veoma striktne prirode tradicionalnog islama. Možda na sebe gledamo kao na muslimane po identitetu, pa se čak i suprotstavljamo diskriminaciji muslimana, ali smo daleko od toga da praktikujemo islam. Ramazan za nas može da bude ekstremno komplikovan, pošto je toliko važan u islamu. Umesto da se „autujemo“ porodici, pa čak i prijateljima, mi znamo da ako samo preživimo tih mesec dana, ostatak godine ćemo biti prilično mirni. Neki će možda postiti samo posta radi, bezi ikakvih duhovnih namera, čisto da bi se reklo da poste. Drugi će možda dati sve od sebe da potpuno izbegavaju svoje muslimanske poznanike i porodice.

Ali možda najneiskrenija praksa je ono što ja zovem „lažnim postom“ – kada se ponašaš kao da si ceo dan postio i „prekidaš post uveče“, kao da nisi ceo dan gutao duple čizburgere i dijetalnu koka-kolu. Mnogi to rade da bi spolja izgledalo kao da i dalje praktikuju islam. To rade da bi izbegli okrutnu osudu drugih muslimana, i to apsolutno nije poenta posta tokom ramazana, koji bi zapravo trebalo da bude duhovni put borbe, da bi se približilo bogu.

Isprva mi je bilo teško da od drugih muslimana krijem da ne postim, ali to je veština koju sam do sada razvio do savršenstva. Sve zaista zavisi od veličine grada u kome žviš, i koliko muslimana živi u njemu – što manji grad, izazov je veći. Ako su šanse da ćeš naleteti na nekog muslimana koga poznaješ velike, svakako nećeš želeti da tokom dana budeš uhvaćen sa kafom sa karamelom u ruci. Preseći ćete osuđujućim pogledom, posle čega sledi razočaranje. Bilo je trenutaka kada bih bukvalno pogledao levo i desno pre nego što bih uzeo gutljaj vode, po danu se vozeći kolima po predgrađima svog grada srednje veličine. Kada idem na ručak, uvek se postaram za to da jedem u restoranima kojima muslimani ne bi ni prišli – barovi i vinarije su uvek bezbedan izbor; naravno da izbegavam halal pijace i prodavnice falafela.

Ali recimo da si uspeo da preživiš dan a da niko ne zna da si jeo ili pio; posle toga sledi ultimativni izazov: u sumrak moraš da se pretvaraš da si jednako gladan kao i tvoja braća muslimani. To je trenutak kada može da nastupi osećaj krivice. Sedeneš da večeraš za sto sa ljudima koji su zaista ceo dan gladovali; u međuvremenu, ti si pojeo veliku činiju čilija, samo par sati ranije. Ponekad neki ljudi mogu da te provale da nisi postio samo gledajući te; kao da imaju neko uvrnuto šesto čulo, a ti samo možeš da se nadaš da te neće prozvati.

To mene i druge slične meni stavlja u neki čudan škripac. Ili ćemo istupiti, priznati da ne postimo i suočiti se sa negativnim reakcijama, ili ćemo nastaviti da živimo u laži jedan mesec godišnje. Ali dok ne donesem konačnu odluku, uživaću u pilećem kebabu s pirinčem.