"Kao životinja u kavezu": Šest žena opisuje kako izgleda kad vas proganjaju

Prvobitno objavljeno na Broadly.

Žene u Velikoj Britaniji svake godine stradaju tako što ih ubijaju uhode i porodični nasilnici — uprkos tome što su ih one prethodno prijavile policiji. "Otprati me" je kampanja koja ističe nedovoljno pokriveno pitanje proganjanja i porodičnog nasilja kao podršku pozivima anti-proganjačke dobrotvorne organizacije Paladin za uvođenje Evidencije uhoda u Velikoj Britaniji.

Uprkos učestalosti ove pojave u društvu, zabluda o proganjanju ima u izobilju. Filmovi koji uhode predstavljaju kao poremećene usamljenike ili sugerišu da je proganjanje zločin koji pogađa isključivo slavne ličnosti samo potpiruju te mitove.

Proganjanje može da zadesi svakoga, u bilo kom periodu života — i može da bude zastrašujuće iskustvo koje vam promeni život. Broadly je razgovarao sa šest žena da bi saznao kako je zaista imati nekoga ko vas proganja. Neka imena su na zahtev izmenjena da bi se zaštitila privatnost pojedinaca.

Počelo je kao veza. Osećala sam se kao da smo u bajci; kao da se radi o ljubavi na prvi pogled. Upravo sam izašla iz prethodne veze i bila sam prilično ranjiva. U roku od nekoliko nedelja počeli smo praktično da se zabavljamo i on je bio opsednut mnome. Neki prijatelji su mi govorili kako misle malko i previše.

Pokušala sam više puta da raskinem s njim i čak smo jednom probali ponovo da budemo zajedno, zato što me je ubedio da će se nešto promeniti. Kad sam raskinula s njim poslednji put, to mu je se nije dopalo. Nije umeo da prihvati odbijanje. Blokirala bih ga na svemu, a on bi pravio nove naloge na Fejsbuku i pokušavao da mi šalje poruke ili koristi neki drugi telefonski broj. Potom je počeo da mi šalje cveće i pokušao da uđe u moju kuću da bi me video.

Kad pronalazite jednu ružu na svom pragu svakog dana tokom dve nedelje to ume da bude zastrašujuće. Osećala sam se kao da je to poruka koja govori da nikad neće odustati. Jednom mi je poslao ruže u saksiji, otvorio nalog na Fejsbuku i poslao mi poruku koja je glasila: “Poslao sam ti ruže u saksiji umesto samo jednog cveta, kako bi mogla zauvek da ih imaš i da ne uvenu, pa ću tako uvek biti deo tvog života.” Biljka je, naravno umrla. Nisam je zalila nijednom.

Kap koja je prelila čašu za mene bila je kad je pokušao da mi uđe u stan. Uspeo je da uđe u zgradu ne javivši se na interfon i kad sam čula kucanje na svojim vratima, instinktivno sam pomislila da je on. Ali onda sam pomislila: Možda sam samo paranoična… Rekao je da ima pošiljku za mene, a iz nekog razloga ja mu nisam prepoznala glas. Pomislila sam: Neću biti paranoična, ne mogu ovako večno da živim, te sam samo otvorila vrata. I, naravno, bio je on.

Pokušala sam da zatvorim vrata, ali on je u to vreme bio na štakama i upotrebio je štaku da zaglavi vrata. Nisam bila dovoljno snažna da sama zatvorim vrata, ali mi je moja cimerka pomogla. Kad je shvatio da neće moći da uđe, otišao je.

Osećala sam se kao životinja u kavezu. U tom trenutku sam mislila da nikad neće prestati sa pokušajima da ponovo bude sa mnom. Pokušao je da se vrati u moj stan nedelju dana kasnije, a potom mi je poslao poruku nekoliko meseci kasnije i to je poslednje što sam čula od njega.

Osećam se kao da sam na neki način imala sreće. Mnogi ljudi dožive proganjanje i obično se to ne završi dobro. Kad se danas osvrnem na tu vezu, kad ste u ranim stadijumima kontrole odnosa, ne možete da vidite ono što možda vidi neko drugi sa strane. Samo mislite da ljudi ne žele da budete srećni. Kad se danas osvrnem, vidim da se ponašao neobično od samog starta. Sećam se da je hteo da me odbaci na faks mog prvog dana druge godine studija — da svi momci vide da sam s nekim.

Odjednom sam počela da primećujem da dobijam mnogo Tviter notifikacija od jednog te istog lika. Nikad ga nisam upoznala uživo, a bio je u poznim pedesetim. Odgovorio bi na svaki božji tvit koji postavim na preterano prisan način, kao da me zapravo poznaje. Na kraju sam ga mjutovala, ali jednog dana mi je poslao link na svoj blog rekavši, “poruka za tebe”, i kad sam ga otvorila, tu se nalazilo pismo koje je okačio samo za mene. Pismo je praktično govorilo: “Osećam da moram da te upoznam, evo mog broja i mejla, molim te, javi se.”

Moj dečko mi je rekao: “Moraš da ga blokiraš”, ali kad sam pokušala to da uradim, slučajno sam pritisnula dugme za zapraćivanje. Na sekund sam se uspaničila, ali sam ga odmah posle toga blokirala. Nastavio je da tvituje odgovore na sve što sam radila, pišući poruke kao što su “wow” ili “nedostaješ mi”. Potom je počeo da kači linkove za video snimke koje je pravio o meni, nazivajući me njegovom ženom. Bilo je to strašno. Osećala sam se bespomoćno, zato što svaki put kad bih ga prijavila na Tviteru, on bi samo obrisao sve svoje tvitove.

Zamišljala bih scenarije kao što su: A šta ako ga ugledam na ulici? Moj dečko bi mi govorio: “Slušaj, jedina uteha koju imaš u svemu ovome je da ne zna gde živiš, pa ti se nikad neće pojaviti na vratima.”

Ali onda se jednog dana zaista pojavio. Bilo je to kao ostvarenje najgore noćne more.

Desilo se pred Božić. Čulo se zvono na vratima i ja sam ih otvorila, a on je stajao na mom pragu. Vrisnula sam, zalupila vrata, otrčala na sprat i pozvala policiju. Uplašila sam se da će otići pre nego što oni budu mogli da ga uhapse. Ali kad je policija stigla, on je i dalje sedeo na mom pragu, čekajući da siđem.

Policajci su mi rekli da mogu da ga nateraju da potpiše nalog da mi više neće prilaziti ili da mogu da ga uhapse. Rekla sam im da ga uhapse, zato što je prešao toliki put, šetkao se danima po mom kraju tražeći me, a policajac mi je nagovestio da je isto radio i nekim drugim ženama.

Porekao je uhođenje i uznemiravanje, tako da smo morali da idemo na sud. Suđenje je počelo pet meseci nakon što mi se pojavio na kućnom pragu. Njegova odbrana tvrdila je da smo nas dvoje bili u vezi i iskoristila je onaj put kad sam ga slučajno zapratila na Tviteru kao dokaz za to. Morala sam na sudu da objašnjavam sve to sa Tviterom.

Proglašen je krivim za uhođenje i uznemiravanje, i dobio dvogodišnju zabranu prilaska, a morao je da plati 200 funti i odradi 36 sati društveno korisnog rada. Nikad ga više nisam ni čula ni videla, hvala Bogu, ali plašila sam ga se još dugo posle.

Vrlo sam oprezna danas. Veoma pazim kako se ponašam na društvenim mrežama; veoma pazim na to šta objavljujem. Vidim ljude kako rade Instagram Storije na prilaznim putevima na kojima žive, odajući tako svoju lokaciju, i ja bukvalno pomislim: Kad biste imali uhodu, mogao bi da se pojavi na toj lokaciji u roku od nekoliko minuta.

Nakon što smo dečko i ja raskinuli, mesec dana smo živeli zajedno, ali smo bili rastavljeni. Posumnjao je da se viđam sa drugima, tako da je ušao u moj laptop i ulogovao se u moj iTunes. Mislim da je na njega instalirao aplikaciju Find My Friends, zato što bi se pojavljivao na mestima na kojima sam bila i ja ili bi slao preteće poruke ljudima sa kojima sam bila u kontaktu.

Radio bi razne stvari, otvarao naloge na Fejsbuku i dodavao ljude za koje je mislio da bih mogla sa njima da se zabavljam. Ili bi slao poruke njihovim devojkama i govorio: “Tvoj dečko te vara.” Čitao bi i moje poruke dok spavam. Jednom se samo pojavio dok sam bila sa nekim u baru.

Jednom prilikom sam bila na dejtu, a on je poslao poruku liku sa kojim sam se našla i taj lik mi je rekao: “Ovo je baš jebeno čudno.” To mi je pomoglo da provalim šta se dešava. Sasula sam mu to u lice, a on je sve priznao.

Kad sam otkrila šta radi, promenila sam sve lozinke na svemu. Kad smo se iselili iz stana koji smo delili, i jednom prilikom se ponovo smuvali, dobila sam bezbednosni mejl koji je govorio da mi je neko ušao u Fejsbuk nalog. Odmah sam znala da je to on. On mi se izvinio i rekao da je to jače od njega, i poslao mi cveće u kancelariju, što je za mene bila totalno buđava fora, jer je bilo čisto razmetanje i skretanje pažnje na sebe. Svi su bili u fazonu: “Od koga si dobila to cveće?”, a ja sam morala svima da objašnjavam.

Sada vodim mnogo više računa o bezbednosti svog telefona. Ne ostavljam stvari olako u prisustvu ljudi. Nemojte pretpostaviti da vam neko neće pregledati mejlove ili Fejsbuk. Nikad nisam mislila da će to neko meni raditi, ali eto desilo se.

Jedan lik mi se javio iznebuha i praktično se razotkrio kao neko ko me je uznemiravao na raznim platformama i raznim radnim mestima u periodu od šest godina. U tom mejlu je pisalo: “Zaista se izvinjavam što sam te uznemiravao, ja sam taj koji ti je slao eksplicitne poruke na Tumblr-u i zvao te na poslu. Bio sam zaljubljen u tebe i dozvolio sam da moja opsesija bude jača od poštovanja koje sam gajio prema tebi.”

Sve to vreme mislila sam da su svi ti događaji nasumični. Mislila sam da je uznemiravanje sastavni deo boravka žene na internetu ili polujavnog posla — radila sam na radiju. Ali nikad nisam uspela da sklopim kockice pre toga.

Dobijala bih anonimne poruke o svom telu koje su bile seksualno veoma eksplicitne, a on bi zvao radio stanice na kojima sam radila i bilo je očigledno da neko masturbira tokom tih poziva. Međutim, moje druge koleginice imale bi anegdote o sličnom ponašanju, tako da sam samo mislila da je to u opisu radnog mesta kad imate polujavnu ulogu u društvu.

Ispostavilo se da smo išli zajedno na fakultet, mada ga se ja nisam sećala. Bila sam zgađena kad sam dobila taj mejl i besna, zato što nisam bila sigurna da se ne radi o još nekoj njegovoj bolesnoj igri moći: Da li samo pokušava izazove moju reakciju? Da li je ovo samo još jedan način da se seksualno zadovolji?

Otišla sam u policiju, ali moj slučaj je završio dosta nisko na njihovoj listi prioriteta. Zamolila sam ih da mu pokucaju na vrata i popričaju s njim.

To iskustvo me je nateralo da potpuno promenim način na koji koristim internet. Tek sam nedavno ponovo otključala Instagram nalog za javnost i nikad ne kačim Storije sa tagom geolokacije na kojoj se nalazim u tom trenutku. A kad odlazim u grad u kom znam da on živi, nikad to ne pominjem na društvenim mrežama.

Živela sam sa tri devojke u stanu na prizemlju i jedne noći oko tri sata moja cimerka je otišla u kupatilo. Čula je nešto i okrenula se, a onda shvatila da je neki lik priljubio lice uz prozor i posmatra je. Uspaničila se i dotrčala u moju sobu, objasnivši mi šta se desilo. A onda je druga moja cimerka ušla u moju sobu i rekla: “Neki lik se nalazi ispred prozora moje sobe.”

Počeli smo istog lika da primećujemo na svim prozorima noću. Policija nam je objasnila da je on verovatno voajer i sve je ostalo na tome. Neko nam se javio rekavši nam da bi svaki put kad ide ujutro na posao prošao pored naše kuće i video nekog lika kako stoji ispred naših prozora. Počeli smo ozbiljno da se plašimo za svoju sigurnost.

Njegovo ponašanje kao da je vremenom postajalo sve hrabrije. Pojavljivao bi se i izjutra ili se peo na balkon. Kad god bismo pozvali policiju, on bi nestao. Trajalo je mesecima i plašile smo se da se vraćamo kući kasno noću ili da odlazimo iz kuće u određena vremena. Morale smo da pazimo da su nam prozori sve vreme zatvoreni, čak i leti. Bila je to velika trauma i uticalo je na naš osećaj slobode. Nismo mogle da se opustimo u sopstvenoj kući a da ne brinemo da nas neko stalno ne posmatra.

Policija nam je rekla da pokušamo da ga slikamo, ali to je bilo stvarno teško, zato što noću ne vidite ništa kroz aparat, blic se odbija o prozor ili bi on video da uzimamo telefone i odmah se povukao.

Na čitavu tu situaciju reagovala sam gore od ostalih mojih cimerki, zato što je trigerovala PTSP koji sam iskusila kao posledicu nekih stvari što su mi se dešavale u detinjstvu. Morala sam da se odselim u drugi kraj, da bih se sklonila od čitave te situacije.

Počelo je kada sam imala 17 godina. Tek sam došla na Tviter zato što sam želela da budem novinarka. Gradila sam korpus sledbenika i u nekom trenutku sam zapratila jednog lika, a on mi je uzvratio zaprat. Počeo je da odgovara na mnoge moje tvitove, ali se ispočetka radilo uglavnom o popularnoj kulturi, tako da u tom stadijumu nisam mislila da se radi o bilo čemu nepriličnom.

Snimila sam podkast, a on mi je uporno slao poruke govoreći: “Stvarno mi se sviđa kako ti zvuči glas”, što mi je bilo prilično jezivo. Ali pomislila sam: Ne želim da budem gruba i otuđim ovaj potencijalni kontakt. Bila sam jako mlada i nisam shvatala koliko je to neobično ponašanje.

Slao bi mi stvarno neprimerene komentare na moj izgled, a potom dodavao: “Ne želim da ispadnem uvrnuti perverznjak.” Pitao bi me da li jedva čekam seks na faksu i zvao me dobrom ribom. Ne sećam se tačno šta je bila kap koja je prelila čašu, ali sam ga na kraju blokirala, mada i dalje nisam mislila da je to nešto ozbiljno.

Kako sam bila starija, shvatila sam da je zapravo na meni radio gruming. U jednom trenutku me je dodao na LinkedIn-u, što mi je bilo baš čudno. Nedavno sam iščitavala svoj stari blog i pronašla njegove komentare koji su bili u fazonu: “Baš mi se dopao ovaj post na tvom blogu.”

Kad se danas osvrnem na sve to, osećam se prilično nelagodno. Pomislim: Šta bi bilo da sam se uživo srela s njim? Mogla sam da se nađem u veoma opasnoj situaciji sa nekim koga uopšte ne poznajem.